Napad na mrtvog Predraga Lucića

Četiri dana nakon smrti Predraga Lucića, mog prijatelja i urednika iz “Ferala”, dobio sam SMS upozorenje od mojih poznanika da obavezno pogledam zvaničnu stranicu UNS (Udruženje novinara Srbije) i da na njihovom sajtu još obaveznije pročitam tekst pod tajanstvenim naslovom “Feral i ja”. Šta ću, odem da vidim šta je to časni UNS objavio, preneo ili prepisao, nisu valjda gori od svojih kolega iz NUNSA (Nezavisno udruženje novinara Srbije).

Uvek prijateljski Google odmah mi je u svom prevozu našao UNS stanicu/ UNS stranicu koju sam tražio; u nekakvoj rubrici “Vesti iz medija” nađem tekst koji nije vest, već poduža tekstualna kobasica s naslovom, vaistinu – “Feral i ja”. S lakoćom otkrivam tko se kači uz “Feral”: Zoran Ćirjaković, autor bloga Nepismeni Đavolji Advokat, čiji je moto “Pismenost je poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu”.

Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom.

Uverite se sami, ovo je početak Ćirjakovićeve dijareje: “Glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu ‘montipajtonovsku sahranu’, koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. Nažalost, izbegavajući ‘ja’, skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti”.

Da je samo ovo napisao, to bi već bilo dovoljno da kola Hitne pomoći krenu na adresu Nepismenog Đavoljeg Advokata; Ćirjaković koji u sebi ponavlja mantru da je “novinar”, ne može da se sastavi sa sobom i predsobljem i čivilukom; čega sve tu, jebem ti pismenost, nema – teret ličnih iskustava, oblanda objektivnosti, naša misija, frustracije i emocije, fali samo vlastoručno potpisano priznanje o sopstvenoj poremećenosti.

Ide drugi pasus, da čujemo kakve su namere bile Predraga Lucića: “Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije”.

Kad ga već zabole srbijanski nježnik za  taj “etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije” (čitaj: Hrvatsku), koji se qurac Ćirjaković uopće bavi bilo čim što je hrvatsko – hrvatskim novinarima, hrvatskim magazinima, hrvatskim namerama? Gde živi taj čovek? “Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta”. Da li je to Ćirjaković na ivici plača jer za Srbiju (koja je u “jednoj drugoj i drugačijoj Evropi”), u “njihovoj uniji nikada neće biti mesta” ? Ili je nešto još luđe u pitanju?

Još luđe, pouzdano: “Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga. Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije ‘loših momaka’ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori”.

Zašto je “Feral” iznervirao Nepismenog Đavolovog Advokata Ćirjakovića: “Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo”. 

Koji su njihovi argumenti, Zorane Nepismeni Ćirjakoviću: “Argumenti naših ‘građanskih’ medijskih ubica – ‘psujem, pišem, koljem’ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, ‘najviših evropskih vrednosti’…”

Sve čekam da me, kao neuglednog “Feralovca” po prezimenu Luković, pomene Ćirjaković kojeg sam bar u deset navrata, kroz godine raspada, tekstualno nokautirao u prvoj rundi, ali tko čeka – taj dočeka: “Kao ‘izdajnik’ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u ‘nacistu’, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih ‘nevladinih’ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na ‘bastilji’ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili…”

Preskačući delove teksta koje nije razumeo ni sam autor – poznat kao histerični desničar koji obožava da se predstavlja kao srpska Alt-Right frakcija, nešto kao pičkastija verzija Milo Yiannopoulosa – konačno sam dočekao veliku istinu i dobio odgovor na pitanje: tko je taj zločinac koji je iz Hrvatske preneo Feralov medijski otrov u Srbiju?  

“Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić… Razorna feralizacija ‘građanskih’ medija u Srbiji prepoznatljiva je i u onome čega u njima jedva da ima – izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo – krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika”.

Pokušavajući da se nekako probijem kroz tekst koji je zbir Ćirjakovićevih političkih masturbacija bez slatkog olakšanja kroz pravoslavnu spermu, digao sam ruke kod 92. pasusa u kojem pokojnog Srđu Popovića opisuje kao “ kiselog Darta Vejdera ‘građanske’ Srbije”. Uveren da mu se javio slavni vidovnjak iz devedesetih Ljubiša Trgovčević, distorzirani Ćirjaković najavljuje da se i njemu javlja da će “Politiku” voditi Zoran Panović, smenjeni urednik “Danasa”.

Pade mi na pamet da mogu da se opkladim u pivo da u poslednjem pasusu svog pisanog testamenta Ćirjaković neće propustiti priliku da zajedno pomene Predraga Lucića i Petra Lukovića; da proverimo!

“Ostaje da se nadamo da (Panović) svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se ‘Vojka i Savla’, Gorana Kozića ili ‘Odjeka i reagovanja’ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.”

Ovo nije iz “Ošišanog ježa”, već iz teksta novinara koji je nekad radio za Nin. Što ne govori toliko o Ćirjakoviću, koliko o Ninu, Unsu, Nunsu, Kurcu i novinarstvu u Srbiji.

Što bi reklo Prljavo kazalište: Zaustavite zemlju, silazim/nije mi do ničeg, odlazim.