Napad u parku Manjež: Krvoločna homofobija

Kad je u novembru 2018. godine u Srbiji doneta prva krivična presuda u kojoj je motiv mržnje uzet u obzir prilikom odmeravanja kazne za krivično delo, javnost je saznala da nasilje u porodici može da bude motivisano i činjenicom da oštećeni pripada LGBTIQ+ populaciji. Kad „prave porodične vrednosti“ zamute um, otac se lako pretvara u krvnika, a „porodično ognjište“ u krugove pakla. Ovo suđenje je tek jedna u nizu priča o roditeljskoj ljubavi koja se temelji na onoj dobroj, staroj „bolje sin kriminalac, nego sin peder“, a važna je zato što se ovaj otac razlikuje od drugih – nije tokom suđenja tvrdio da oseća preveliku očinsku ljubav i da je batinama hteo da vrati zabludelog sina, njegova je odbrana bila mnogo prostija: rekao je da sina ne bi tukao da nije gej.

Istina je da su roditelji obični ljudi, bića s puno mana, a gorepomenuti slučaj to potvrđuje. Pored toga podseća nas na još nešto – većina građana LGBTIQ+ osobe ne doživljava kao ljudska bića, a ponekad se čini ni kao živa bića. Nečija orijentacija tako često služi kao izgovor i opravdanje za nasilje, pa je mnogo onih koji čvrsto veruju da gejevi „traže batine“, „zaslužuju nasilje“, „izazivaju pošten svet“. Sasvim je sigurno da su mladi nasilnici koji su u beogradskom parku Manjež u noći između 27. i 28. februara napali trojicu mladića i naneli im teške telesne povrede, pomislili baš to: „Gej je, dakle zaslužuje batine“.

Nisu to bile obične batine (bilo bi dovoljno strašno i da jesu), već pokušaj ubistva motivisan mržnjom. Jedan mladić je izboden nožem, drugi polomljenom staklenom flašom. Prvom je 23 godine, drugom 26. U naprezanju da smisli dobre izgovore za nasilnike, javnost često zaboravlja da je nasilje kažnjivo zakonom. Napad iz mržnje je dakle krivično delo, ukoliko je motivisano netrpeljivošću prema nekome zato što je drugačiji. Iako zločin iz mržnje nije novina u praksi, u srpsko krivično zakonodavstvo uveden je tek 2012. godine, a kao posebna otežavajuća okolnost u slučajevima kada je neko krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta žrtve.

Poštenu homofobičnu inteligenciju to ne zanima. Mediji su o napadu u parku Manjež pisali uglavnom krvoločno, tvrdeći da je motiv bio to što „je jedan od napadnutih deklarisani gej,  a mladi, heteroseksualni muškarci baš ne vole gejeve“, drugim rečima – napadnuti je kriv što se deklarisao (štagod to značilo). Istina je naravno drugačija – nisu mladići napadnuti zato što su gej, već zato što se nasilje u Srbiji toleriše (homofobija i mizoginija su i dalje odlike „zdravog domaćina“). Niko se ne autuje da bi nervirao poštene srpske siledžije, već da bi živeo najbolje što može. Niko na ovom svetu ne bi trebalo da se krije da bi drugima bilo udobnije, niti da se boji za svoj život zato što ga živi onako kako priroda zapoveda.

Potreba za mržnjom se često lomi na leđima LGBTIQ+ građana, a najveći broj incidenata ostaje neprijavljen. Surova stvarnost se dakle dešava mnogo češće nego što znamo. Psihološkinja Ana Mirković u intervjuu za televiziju N1 podseća da živimo u atmosferi koja apsolutno toleriše nasilje. Mržnja se, kaže, pothranjuje, a ono što se na taj način neguje, jača i razvija se. Deca se vaspitavaju da vrate istom merom, da udare još jače, da mrze sve što je drugačije, a neretko im se poručuje da je to jedini način da ostalima dokažu da se ne razlikuju, da pripadaju čoporu i da su mu odani. U tim njihovim inicijacijama stradaju oni koji s pretnjama žive oduvek.

Govor mržnje je u Srbiji normalna stvar – Mirković podseća na istraživanje u okviru kojeg je decu pitala da li primećuju govor mržnje. Čak 80% mladih ispitanika je odgovorilo negativno, a kad su im predstavljeni konkretni primeri, opisali su ih kao „pripremu za život“, što je nešto što se čuje od roditelja, vaspitača, nastavnika, komšija, bližih i daljih rođaka, na televiziji.

Možemo da budemo sigurni da napad hladnim oružjem u parku Manjež nije bio priprema za život, naprotiv. Sigurno je da su nasilju prethodili svi pomenuti koraci i da su mladi homofobi, pre nego što su se maskirali u Skinse, bili obična deca koju je neko naučio da najjači samo opstaju.

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu su brzo reagovali i uhapsili M. V. (2003) zbog sumnje da je izvršio krivično delo ubistva u pokušaju i  L. J. (2005) zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo nasilničkog ponašanja. U parku je posle toga održan protest „Tišinom hranimo mržnju“, a prisutni su nosili natpise poput „Ćutanje ubija“ i „Šta smo vam uradili da nas mrzite i ubijate“. Ostali građani su na sve brzo zaboravili, opijeni drugim naslovima iz rubrike „Ovo će vas šokirati“, ušuškani u tuđe nesreće, ubeđeni da se pokušaj ubistva u beogradskom parku njih uopšte ne tiče – nesvesni da se i njihova sudbina možda nalazi u rukama nekog nasilnika, recimo baš onog kojeg su sami vaspitali.

Tekst objavljen u magazinu Optimist