Narcizam malih razlika ili kretenizam velikih sličnosti?

'Bem ti nacionalizam i međunacionalnu mržnju! Svaku, a srpsko-hrvatsku osobito. Još više 'bem narodne mase koje na nacionalističku propagandu svaki put iznova nasedaju.

Zamišljam da sam u isto vreme voditelj političkog tok šoua i njegov uvaženi gost, izvesni analitičarski palamud - što bi se reklo, podvojena ličnost. „Što je tu po vama, gospodine Marinkoviću, posredi“, pita voditelj Marinković analitičara Marinkovića, „narcizam malih razlika ili kretenizam velikih sličnosti?“ Analitičar Marinković značajno otpija gutljaj „Jane“, pa progovara: „Teško je to točno reći, ali stičem dojam da ima pomalo od oboje“.

I, što je najgore, doista ima. Ne zna se jesu li Srblji i Hrvatlji više slični ili su manje različiti. No, ako šalu ostavimo po strani, rekao bih da jedan od važnijih korena nacionalizma leži u sklonosti prosečne jedinke da pojedince poistovećuje sa njihovim zajednicama, pritom nedosledno koristeći drugačije kriterijume za suštinski identične ili u najmanju ruku jako slične situacije, iako za to, objektivno, nema opravdanog razloga. Racionalnog razloga pak, u smislu pragmatičnosti, može biti u određenim situacijama, ali to je druga tema.

Šta hoću da kažem. Dovoljno je da neka ustašoidna budala iz Zagreba ili četnikoidna suklata iz Beograda izvali kakvu antisrpsku odnosno antihrvatsku gnusotu, zatim vazda krvi žedni mas-mediji to oduševljeno prenesu i još dosole huškačkim senzacionalizmom, i čas posla se onaj gluplji, nažalost neretko i dominantniji, deo javnog mnjenja „primi“ poput mlađanoga majmuna i krene da oseća animozitet prema maltene čitavom narodu onoga koji je odvalio glupost protiv njegovog naroda ili države.

Slično je i sa reakcijama na postupke pripadnika manjina u vlastitoj zemlji. Mnogi, ako ne i apsolutna većina, olako će osuditi sve, recimo, Rome i obeležiti ih kao „lopove i kriminalce“ kad god iz medija saznaju da je neki Rom, dakle pojedinac, ili eventualno grupica Roma, počinio određeno nepočinstvo nad nekim, pogotovo ako je žrtva iz redova „našeg“ naroda. Kada, pak, nepočinstvo počini „naš“ sunarodnik, onda je to samo incident, negativan izuzetak, a nikako pokazatelj da smo svi „mi“ loši momci, čak i kad je njegovo zlodelo mnogo gore od onog „romskog“. Isto manje-više važi i kad je reč o odnosu prema ostalim nacionalnim i drugim „manjincima“.

Naveo sam, dakle, dva jednostavna primera koja odslikavaju stepen ljudske gluposti, tačnije površnosti, kako biste razumeli zašto je nacionalizmu tako lako da, uprkos svim svojim nelogičnostima i protivrečnostima, za kratko vreme „osvoji srca“ širokih masa. Da bismo, međutim, dokučili zbog čega je od svih mržnji potaknutih nacionalizmom po pravilu najsnažnija ona između geografski bliskih naroda, poput srpsko-hrvatske (ili srpsko-albanske), trebalo bi – po mom skromnom „analitičarskom“ sudu – nacionalizam podeliti na dve osnovne vrste, i to kako po vertikali, tako i po horizontali.

Krenimo od vertikalne podele. Tu valja razlikovati ideološko-strateški iliti nacionalizam „elitnog tipa“, koji možemo još nazvati i salonski, na jednoj, te reaktivni, odnosno nacionalizam „malog čoveka“, na drugoj strani. Prvopomenuti tip nacionalizma karakterističan je za onaj „intelektualniji“ sloj društva, što ste i mogli pretpostaviti iz epiteta koji sam mu dao, i mahom je fokusiran na takozvano „državotvorstvo“, nastojeći da se predstavi kao „naučno utemeljen“ kako bi sebi pridao veći značaj nego što realno zaslužuje. Dočim onaj drugopomenuti, dakle reaktivni tip nacionalizma, zapravo i nije nacionalizam u čistom i punom smislu te reči, tim pre što ga – nesvesno ili podsvesno –  upražnjavaju pojedinci, većinom obični (prosečni) građani, koji sebe neretko uopšte i ne doživljavaju kao nacionaliste. To su upravo oni površni, „lako napaljivi“ konzumenti svega što im se (medijski) servira, o kojima sam već govorio u ranijim pasusima ovog teksta.

E, kada se ova dva „vertikalna“ nacionalizma – „elitni“ (gornji) i „narodni“ (donji) – kvalitativno organski spoje u kakvom kritičnom istorijsko-geopolitičkom trenutku, posledice mogu biti nesagledive, za šta su „vesele devedesete“ najbolji primer iz bliže nam prošlosti i okruženja.

Još uvek, međutim, nismo razjasnili zašto je baš srpsko-hrvatski nacional-šovinizam za nas, ovdašnje, toliko kritičan. Za tu svrhu je neophodno u jednačinu ubaciti onu drugu, horizontalnu podelu nacionalizma, koja je mnogo više bazirana na pukoj fizičkoj geografiji nego na izvornoj ideji nacije kao oblika političke zajednice.

Princip horizontalnog nacionalizma je krajnje jednostavan: što je predmet nacionalne mržnje bliže nama, to je mržnja intenzivnija i učestalija, premda ne obavezno i veća u strogo kvantitaivnom smislu. Zbog čega je to tako? U najkraćem - zbog straha. Strah je, naime, osnovni generator nacionalizma, svejedno da li je osnovan, neosnovan ili pomalo od oboje. Što nas manje prostorno rastojanje deli od zamišljenog neprijatelja, to veću opasnost osećamo po sebe i stoga smo skloniji srazmerno žešćim reakcijama na „poticaje“ koji nam odande dolaze.

Pored straha, važnu ulogu kod horizontalnog nacionalizma igra posebna vrsta mržnje. Reč je o podsvesnoj mržnji prema sebi samima. Prosto, mrzimo kod svojih „neprijatelja“ upravo one osobine koje prepoznajemo kod samih sebe. Ne mrzimo, dakle, nekoga zato što je sušta suprotnost nama, već zato što nam je isuviše sličan, čime nas bolno podseća na naše mane i nedostatke, pogotovo one koje i od sebe samih nastojimo sakriti kao zmija noge.

Dakle, uz geografsku blizinu i različitu etničku pripadnost (bez obzira na neretko zajedničku tzv. etnogenezu), kao veoma bitan faktor horizontalnog nacionalizma javljaju se sličnosti u mentalitetu; što su veće, tim gore. Utoliko pre što mentalitet, nasuprot uvreženom verovanju mogih ljudi, nije ključno determinisan etničkim ili nacionalnim poreklom već u prvom redu geografskim i istorijskim činiocima.

Mentalitet takođe nema veze sa ideologijama, političkim preferencama i tome sličnom. Na primer, tzv. „prvosrbijanci“ i tzv. „drugosrbijanci“ se ideološki i vrednosno dosta razlikuju, ali zato dele jako sličan, ako ne i posve identičan mentalitet (način komunikacije, kontrola emocija, opšte svakodnevne navike i običaji, otvorenost ili zatvorenost za drugačije stavove, odnos prema novim, originalnim idejama, projektima itd.). Sa druge strane, Srbin koji je ceo svoj ili barem najveći deo života proveo u, recimo, dalekoj Americi će imati bitno drugačiji „mentalni sklop“ od Srbina iz Srbije, pa taman bili rođena braća i totalni politički istomišljenici.

Dodao bih na samom kraju ovog analitičkog osvrta da je pogrešno misliti kako je nacionalizam, kao i iz njega izvedeni šovinizam, ksenofobija i druge, na površnim generalizacijama zasnovane ide(ologi)je, nekakav eksluzivitet nas, „primitivaca“ sa Balkana i sličnih, u civilizacijskom smislu pomalo „zaostalih“, trusnih područja i regija. Ne, nije nipošto. Nacionalizma u svim oblicima – i vertikalnog i horizontalnog, i otvorenog i latentnog – ima svuda diljem kugle zemaljske, i svuda je u sličnoj meri zastupljen u okviru sličnih generalnih okolnosti, naročito među običnim, takozvanim „prostijim“ pukom.

Ono što, međutim, ovaj „naš“ tip nacionalizma ključno razlikuje od nacionalizma naprednijih država i naroda, čineći ga nekako isuviše plemenskim, jesu suštinske razlike u njegovom ne samo poimanju već i političkoj interpretaciji od strane nacionalnih elita, uključujući čak i one neskriveno nacionalističke. A tu već imamo posla sa kvalitativnim razlikama u sadržini „našeg“ i „njihovog“ ukupnog kulturnog nasleđa.

Možda, eto, baš iz tog razloga treba donekle žaliti što nijedan narod sa naših prostora nije bio imperijalna sila u vreme kad su takve sile vladale Evropom i svetom. Pa sad, ko razume, razume.