Narod koji se samovoljno zaglupljivao hiljadu godina

1.

Danas među Nemcima nije dovoljno imati duha: valja još izraziti pretenziju na njega, dozvoliti sebi da se ima duha... Možda poznajem Nemce, možda im čak smem reći nekoliko istina. Nova Nemačka predstavlja veliki kvantum nasleđenih i usađenih vrlina, tako da izvesno vreme sme čak i rasipnički da troši nagomilano blago snage. Nije visoka kultura koja je njome zavladala, još manje prefinjen ukus, aristokratska "lepota" instinkata, već više muškijih vrlina nego što inače može da pokaže bilo koja druga zemlja Evrope. Mnogo bodrosti i poštovanja samog sebe, mnogo uverenosti u ophođenju, u uzajamnosti dužnosti, mnogo radinosti, mnogo istrajnosti – i nasleđe umerenosti, koju pre treba pobuditi nego sprečiti. Uz to dodajem da se ovde još potčinjava, a da potčinjavanje ne ponižava... I niko ne potcenjuje svog protivnika... Čitalac vidi da je moja želja da budem pravedan prema Nemcima: ne bih želeo da se u tome promenim – dakle, treba, takođe, da kažem šta imam protiv njih. Skupo se plaća da se dođe do moći: moć zaglupljuje... Nemci – nekada su ih zvali narodom mislilaca: da li oni danas još uopšte misle? Nemci se sada dosađuju duhom, Nemci sada ne veruju u duh, politika proždire svaku ozbiljnost koja je neophodna za stvarno duhovne stvari – "Deutschland, Deutschland ueber Alles", bojim se da je to bio kraj nemačke filozofije... Ima li nemačkih filozofa? Ima li nemačkih pesnika? Ima li dobrih nemačkih knjiga? – pitaju me u inostranstvu. Ja crvenim, ali s hrabrošću koja mi je svojstvena i u očajnim slučajevima, odgovaram: "Da, Bizmarče!" – Zar bih samo smeo da priznam kakve se knjige danas čitaju?... Prokleti instinkt osrednjosti!

2.

Šta bi sve mogao da bude nemački duh, ko još nije razmišljao o tome sa setom! Ali, ovaj narod se samovoljno zaglupljivao gotovo tokom hiljadu godina: nigde se tako poročnije ne zloupotrebljavaju dva velika evropska narkotika, alkohol i hrišćanstvo. Odnedavno, njima se pridružio još i treći, koji jedino može da zada poslednji udarac svakoj finoj i smeloj gipkosti duha, muzika, naša zaglušna, zaglušujuća nemačka muzika. – Koliko sumorne tegobe, tromosti, vlažnosti, kućnih ogrtača, koliko je mnogo piva u nemačkoj inteligenciji! Kako je, upravo, mogućno da mladi ljudi, koji svoj život posvećuju najduhovnijim ciljevima, ne osećaju u sebi prvi instinkt duhovnosti, instinkt samoodržanja duha – i piju pivo?...

Alkoholizam učene mladeži možda još nije upitnik s obzirom na njenu učenost – i bez duha se čak može biti veliki nau čnik – ali on u svakom drugom pogledu i dalje ostaje problem. – Gde sve ne može da se nađe ta nežna izopačenost, koju pivo izaziva u oblasti duha! Ja sam već jednom, u izvesnom slu čaju koji je postao gotovo čuven, ukazao prstom na takvo izopačenje – izopačenje našeg prvog nemačkog slobodnog duha, mudrog Davida Štrausa, autora kafanskog jevanđelja i "nove vere"... Nije se on bez razloga u stihovima zavetovao "dražesnoj brineti" – vernošću do smrti...

3.

O nemačkom duhu sam rekao da postaje grublji, da postaje plitak. Je li to dovoljno? – U suštini, mene užasava nešto sasvim drugo: kako se sve više pogoršava nemačka ozbiljnost, nemačka dubina, nemačka strast u duhovnim stvarima. Promenio se patos, a ne samo intelektualnost. – Dotaći ću se, tu i tamo, nemačkih univerziteta: kakva atmosfera vlada među njihovim naučnicima, kakav prazan, kakav skroman i mlak duh! Bio bi duboki nesporazum kad bi mi se ovde htelo prigovoriti nemačkom naukom – a, osim toga, i dokaz toga da nije pročitana nijedna reč iz mojih dela. Ima sedamnaest godina kako neumorno ukazujem na uticaj lišavanja duha našeg sadašnjeg naučnog stremljenja. Surovo ropstvo, na koje danas osuđuje svakog pojedinca ogromni obim nauke, glavni je razlog toga što obdarenije, bogatije, dublje prirode ne nalaze vaspitanje koje im odgovara, a ni vaspitača. Naša kultura ne trpi ni od čega više koliko od obilja oholih besposličara i fragmentarnih humaniteta: naši univerziteti su, protiv volje, prave staklene bašte za ovu vrstu siromaštva instinkta duha. I već cela Evropa to shvata – velika politika ne obmanjuje nikoga... Nemačka sve više važi kao nizijska zemlja Evrope. – Još uvek tražim Nemca s kojim bih ja mogao da budem ozbiljan na svoj način – i utoliko više nekoga s kojim bih smeo da budem veseo! – Sumrak idola: ah, ko bi danas shvatio od kakve ozbiljnosti se ovde oporavlja filozof! – Veselost je u nama nešto što ne najneshvatljivije...

4.

Da izvršimo proračun: nije samo jasno što nemačka kultura propada, nego za to ima dovoljno razloga. Konačno, niko ne može više da troši nego što ima: – to važi za pojedince, to važi za narode. Ako se čovek istroši za moć, za veliku politiku, za privredu, za međunarodne veze, parlamentarizam, vojne interese – ako se istroši kvantum razuma, ozbiljnosti, volje, samosavlađivanja, koji, ako se nalazi na ovoj strani, onda će nedostajati na drugoj strani. Kultura i država su – ne treba se obmanjivati u tome – antagonisti: "kulturna država" je samo savremena ideja. Jedno živi od drugog, jedno prosperira na račun drugog. Sve velike epohe kulture su epohe političke propasti: ono što je veliko u smislu kulture, bilo je nepolitično, čak antipolitično.. Geteova duša je bila ispunjena srećom pri pojavi Napoleona – splasnula mu je u vreme "oslobodilačkih ratova"... U istom trenutku kad se Nemačka uzdiže u veliku silu, Francuska dobija, kao kulšurna sila, novi značaj. Već se danas mnogo nove ozbiljnosti, mnogo nove strasti duha preselilo u Pariz; pitanje pesimizma, na primer, pitanje Vagnera, gotovo sva psihološka i umetnička pitanja se tamo pretresaju neuporedivo prefinjenije i temeljnije nego u Nemačkoj – Nemci su čak nesposobni za ozbiljnost ove vrste. – U istoriji evropske kulture, rađanje "imperije" označava pre svega jedno: premeštanje težišta. Već je svuda poznato: uglavnom – a to ostaje kultura – Nemci ne dolaze više u obzir. Pitaju: možete li da navedete jedan jedini duh koji bi imao evropski značaj? Kao što je bio vaš Gete, vaš Hegel, vaš Hajnrih Hajne, vaš Šopenhauer? Šta više nema ni jednog jedinog nemačkog filozofa, to izaziva čuđenje bez kraja.

5.

Celo više vaspitanje u Nemačkoj bilo je lišeno glavne stvari: svrhe, isto kao i sredstva za postizanje svrhe. Da je vaspitanje, obrazovanje, samo svrha – a ne "država" – da su za ovu svrhu potrebni vaspitači – a ne gimnazijski nastavnici i univerzitetski naučnici – to se zaboravilo... Nužni su vaspitači, koji su i sami vaspitani, koji nadmašuju druge, aristokrati duha, dokazujući to u svakom trenutku, dokazujući to rečju i ćutanjem, zrele, ushićujuće kulture – a ne učeni nespretnjaci, kakve danas gimnazija i univerzitet nude omladini kao "više dadilje" Vaspitači nedostaju, ne računajući izuzetke izuzetaka, nema preduslova za vaspitanje: odatle dekadencija nemačke kulture. – Jedan od tih najređih izuzetaka je i moj veoma poštovani prijatelj Jakob Burkhart u Bazelu na prvom mestu je njemu Bazel zahvalan za svoje prvenstvo u humanosti. – To što,"više škole" u Nemačkoj stvarno postižu, to je brutalno dresiranje kako bi se, sa što manjim gubitkom vremena, mnoštvo mladih ljudi učinilo korisnim, iskoristljivim za državnu službu. "Više vaspitanje" i mnoštvo – to već unapred protivreči jedno drugom. Svako više vaspitanje spada samo u izuzetak: valja biti privilegovan da se ima pravo na tako visoku privilegiju. Sve velike, sve lepe stvari ne mogu nikad biti opšte dobro: pulchrum est paucorum hominum. – Šta uslovljava dekadenciju nemačke kulture? Što "više vaspitanja" nije više preimućstvo – demokratizam "opšteg" obrazovanja koje je postalo obično... Ne treba zaboraviti da vojne privilegije formalno iznuruju suviše veliko pohađanje viših škola, to jest, doprinose njihovoj propasti. – Niko više nije voljan da u sadašnjoj Nemačkoj pruži svojoj deci aristokratsko vaspitanje: sve naše "više" škole su usmerene na najdvosmisleniju osrednjost, s učiteljima, nastavnim planovima, nastavnim ciljevima. A svuda vlada nepristojna žurba, upravo kao da se nešto propustilo ako mlad čovek sa 23 godine još nije "svršio", još ne zna šta da odgovori na "glavno pitanje": koji poziv? – Viša vrsta ljudi, ako se sme reći, ne voli "pozive", upravo stoga što sebe smatra pozvanom...

Ona ima vremena, ona ne žuri, ona uopšte ne misli na to da postane "svršena" – s trideset godina čovek je, u smislu visoke kulture, početnik, dete. – Naše prenatrpane gimnazije, naši preopterećeni, zaglupljeni gimnazijski nastavnici zbilja su skandal: da bi se zaštitila takva stanja stvari, kako su to nedavno učinili hajdelberški profesori, za to možda ima uzroka – ali razloga za to nema.

6.

Da bih ostao veran svom karakteru, potvrđućem karakteru koji samo indirektno, samo silom ima posla s protivrečnošću i kritikom, ustanovljavam odmah tri zadatka zbog kojih su potrebni vaspitač. Treba se naučiti gledati, treba se naučiti misliti, treba se naučiti govoriti i pisati: cilj sva tri zadatka je aristokratska kultura. – Naučiti se gledati – navići oko na mir, strpljenje, navići ga na približavanje sebi; odložiti sud, naučiti se izbe ći i obuhvatiti pojedinač ni slučaj sa svih strana. To je prvo pripremno školovanje za duhovni razvoj: ne reagovati odmah na nadraživanje, nego steći inhibirajuće, zaustavljajuće instinkte. Naučiti se gledati, onako kako ja to shvatam, gotovo ono što se nefilozofskim jezikom zove jakom voljom: u tome je upravo bitno ne "hteti", moći odložiti odluku Sva duhovna nerazvijenost, sva prostota zasniva se na nesposobnosti da se odupre nadražaju – čovek mora da reaguje, on sledi svaki impuls. U mnogim slučajevima, takva neophodnost je gotovo bolećivost, propast, simptom iscrpljenosti – gotovo sve što nefilozofska sirovost naziva imenom "poroka" čini samo fiziološku nesposobnost da ne reaguje. – Primena poduke gledanja: kao učenik, čovek obično postaje spor, nepoverljiv, oponent. Strano, novo svake vrste čovek će dozvoliti da mu priđe s prijateljskim spokojstvom – i povlači od njega svoju ruku. Otvaranje svih svojih vrata, pokorno ležanje na trbuhu pred svakim malim faktom, spremnost da se u svako vreme uđe, da se provali u druge i u drugo, jednom rečju, čuvena savremena "objektivnost" je loš ukus, i nearistokratska par excellence.

7.

Naučiti se misliti: u našim školama nemaju više o tome nikakvog pojma. Čak i na univerzitetima, među pravim naučnicima filozofije, logika kao teorija, kao praktika, kao zanat, počinje da izumire. Čitajte nemačke knjige: ni najudaljenijeg spomena o tome da je za mišljenje neophodna tehnika, nastavni plan, volja za majstorstvom – da mišljenje iziskuje učenje, kao što ga traži igranje, kao nešto slično igranju... Ko od Nemaca zna još iz iskustva za onu finu jezu, koju lake noge u duhovnoj oblasti prostruje u sve mišiće! – Nadmena glupost duhovnih grimasa, nespretna ruka pri hvatanju – to je do takvog stepena nemačko, da u inostranstvu to mešaju uopšte s nemačkim bićem. Nemac nema prste za nuances... To što su Nemci samo i izdržali svoje filozofe, pre svega, onog nakaznog idejnog bogalja koji je uopšte postojao, velikog Kanta, ne pruža ni najmanje pojma o nemačkoj prefinjenosti: – Naime, ne može se isključiti iz aristokratskog vaspitanja igranje u svakom obliku, znati igrati nogama, pojmovima, rečima. Treba li još da kažem da se mora znati i perom – da se mora naučiti pisati? – Ali, na ovom mestu bih za nemačke čitaoce postao prava zagonetka...

*Iz knjige Sumrak idola