Naša pesma
Pre 32 godine Predrag Čudić je u “Književnim novinama” objavio “Našu pesmu”, koja je po mnogo čemu predvidela buduće krvave događaje. Pišući o međunacionalnom nadgornjavanju u broju žrtava, o takmičenju u patnjama, naslutio je i mogućnost novog rata, a nadležni organi su reagovali tako što su zaplenili tiraž novina. O tom slučaju Čudić u jednom intervjuu kaže: Pišući svoju varijantu poezije "Bunta i otpora", istinski potresen istorijskim lovom na mrtve duše, jedini odgovor "dežurnim patriotama" bio je odgovor njihovim jezikom, nedorečenošću koja ništa ne izriče, ali mnogo nagoveštava. To, taj uvod u rat, polovinom osamdesetih, još za Stambolićeve vladavine, dakle, počeo je sve glasnijom medijskom pripremom, bezočnim licitacijama žrtvama prošlog rata, otvaranjem starih jama i grobnica, kao nekakvim testiranjem javnog mnjenja Srbije koje su sprovodili Miloševićevci. Tako je počelo, završilo se stravičnim ratnim poljima i pokoljima. Međutim, svedoci smo danas da do konačnog obračuna nije došlo, a i kako bi. U slučaju koji ste pomenuli, tužilac uvek budan, ime mu beše Nenad Ukropina (dolazi iz nenada i uk(r)opava) pročitao je moju, Našu pesmu kao poziv na obračun te je tražio hitnu zabranu iste kako ne bi uznemiravala javnost. Dakle, onaj koji upozorava na pogubnu tendenciju državnih medija, taj, jedino taj koji je pročitaonjihove namere i na vreme ih pokušao prijaviti, i javno ofirao njihovu ostavštinu za budućnost, taj je kriv, jer taj sve Srbe proglašava za četnike, a sve Hrvate za ustaše, te samim tim, što je to obznanio, poziva na obračun dveju strana. Laka, ali providna zamena teza. Nadao sam se kao svaki Don Kihot iliti idiot poput kneza Miškina (F.M. Dostojevski) da će taj skandal, zabrana Književnih novina, bar u tim istim novinama, koje su okupljale ondašnji trust mozgova (Miodrag Perišić, Milorad Vučelić, Mihajlo Pantić & comp.), izazvati nekakvu reakciju, da će to biti dobar povod za okupljanje vitezova okruglog stola srpske liberalne društvene misli, ali avaj, ćutanje mrtvog mora. Uskoro potom su u toj zgradi u Francuskoj 7 počeli skupovi, sramni skupovi podrške Miloševićevoj politici, bila je to neka vrsta regrutnog centra rodoljublja i herojstva. Kao, neko je tu ugrožen, a neko je spreman da gine za nešto, neko je nedopustivo ravnodušan, neko je peta kolona i sve tako. Dakle, plebiscitarna podrška Ćosićevoj politici, čiji je eksponent bio Milošević, tekla je po planu. I evo, posle trideset godina opet se vraćamo na početak, posao patriotski nije završen. Kako će izgledati kraj ovog novog početka to niko ne zna, a sirota Naša pesma još čeka, čami negde nepročitana, zaboravljena u budžaku naše književne istorije, istorije beščašća"
Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima.
Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj.
Vi ste nas temeljno i sistematski, neuporedivo više.
Krivite nas što smo bili bolje organizovani i brži.
U svakom drugom poslu to je, koliko je nama poznato, vrlina.
Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više.
Ako se vi složite da biste i vi nas, samo da ste mogli.
Kod nas je to bila stvar nadahnuća.
Priznajemo da smo spremno radili svoj posao.
Mi prihvatamo da smo tu i tamo, više ekscesno.
Mi se slažemo da smo maljevima u glavu, polugama, kamama.
Summa summarum, ne više od.
Ako se uzmu u obzir naše mogućnosti, to bi bilo po jednom danu.
Pištoljima u potiljak samo u izuzetnim okolnostima manje grupe.
Mitraljezima svakodnevno ne više od.
Sve se može izračunati uz malo dobre volje.
I obostranog razumevanja.
Ako ne računamo one koje je progutao mrak.
Ali nećete nas valjda i za to kriviti.
Bilo je tu i gaženja tenkovima, a poznate su mogućnosti jednog tenka.
Ako pomnožimo broj akcija dobićemo ne više od.
Mi nemamo nameru da išta krijemo.
Gotovo sve se može otkriti instrumentima naše nauke ašovom i lopatom.
A sad da čujemo drugu stranu, pa da se dogovorimo.
Da dođemo do jedne prihvatljive cifre za sve nas.
Da zaokružimo jednom za svagda, bar zasad.
Manje-više znamo kad, gde i kako.
Ostalo je da se dogovorimo koliko.
Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš.
Pa da vidite kako naš narod ume da grize.
Jer to je naš narod i ničiji više, mi ga nećemo lako dati.
A naš narod neće pitati zašto.
Zašto sad nije tačka našeg dnevnog reda.
I koga to u ovom trenutku uopšte zanima: zašto!?
1986.
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
