Godine poniženja i borbe: Život u nemačkim „oflazima“ (3)
April 1941

Photo: Službeni glasnik

Naše starešinstvo nije imalo pojma o Ženevskoj konvenciji

Odnos prema našima

Svi pobrojani motivi i razlozi dolaze do izraza i u odnosu na nas, samo treba uzeti u obzir kolebanje političkih potreba i kombinacija koje su se smenjivale. Hrane nas loše, podrža vaju i glad i strah od gladi, gotovo naučnim metodama Anrija Fabra prema insektima, postupaju surovo, ali se na mahove prave i ljubazni ili bar popustljivi. Ako su kad korektni, to je radi pogoršanja duševnoga stanja, koje ima da bude kao pod škotskim tušem, da ne znamo kad dolazi hladno, a kad toplo. Osim toga, oni su utvrdili da čovek očvrsne kada čeka samo ono najgore. Osnovno im je načelo: laž, da bismo bili u stalnome lebdenju između neba i zemlje. To su osobito sma trali poželjno prema našem elementu, kao patrijarhal nome. Gledaju među nama da zadobiju svoje ljude, ali većma za male nitkovske poslove dostava i plaćaju to sitnim pre-imućstvima zasebnog sopčeta, nabavke namirnica, i prećutne korupcije. Neočekivan je za Nemce bio momenat kod naših najviših komandanata, kada su im ovi servilno, a gotovo i iskreno prilazili. Na to gledaju sa nevericom. Nije im sve jasno. I oni su na oprezi. Nemci ne znaju da je ta opreza u velikom broju slučajeva bila izlišna! Oni i ne uvideše koliko je tesna mogla biti ta saradnja! Realizam koji prepo ručuje njihovo uputstvo, citirajući čak i Cvijića i Gezemana, prevario ih je. Uostalom, oni idu uvek na to da i svoje najbolje prijatelje diskredituju, da bi ih sigurnije držali. Oni nas zavađaju, ali i svoje saradnike ne štede. Žele nesigurnost u mnogim fazama našeg robovanja. Kad smatraju da treba da nas zaplaše i umire, vešto ubacuju pretnje, a stražari se prevare i ponekoga pogrešno rane ili ubiju, za šta nam se komandant posle kao izvini. Ima da vlada neizvesnost, ritam života ne sme da se ustali.

Vrlo je čudna činjenica da Nemci stoje cepidlački na principu prava, koje, doduše, stalno izigravaju. Imaju sred njovekovno obožavanje pravnog formalizma i slova zakona. Tako i mere koje prema nama čine uvek potiču da se iza đe nasusret tobožnjim željama naše većine. Tako odvajaju Jevreje u zasebne barake, prišivaju im žutu zvezdu, ne izdaju im stvari, pravdajući se mišljenjem naših nadležnih. To se docnije sve ukida intervencijom Ženeve, ali ne i inter vencijom tih faktora. Tako i seobe iz barake u baraku, u spe cijalne logore u logoru i u druge daleke logore – sve se to vrši po sporazumu sa našima, po njihovoj direktnoj inicija tivi. U logoru u Osnabriku to se videlo kao u filmu, stalnim odlaskom i dolaskom Nemcima „srpskog“ đenerala Ljube Babića kao glasonoše od naših generalskih baraka ka nemač koj komandi. Proskripcione liste sastavljaju čitavi naši štabovi. Nemački komandant u Osnabriku izdao je generalu Miti Živkoviću i drugovima uverenje koje je imalo da liči na bukvicu o dobrom vladanju. Ta je svedodžba istaknuta na zva ničnome mestu i u njoj se kaže da pomenuti srpski generali nisu sarađivali sa Nemcima! Ako su naši generali katkad, bilo u naivnosti, bilo u pokvarenosti, pomišljali da ih ova ko pismeno „pokriva“ – Nemci su znali šta čine! Uvek da uka ljaju, makar i svoje saradnike! Nemačke zarobljeničke arhive sadrže dokumente iz kojih se vidi kako su nemačke vlasti radile stalno na predlog naših. Naravno da oni ne spominju koliko je taj predlog odgovarao i njihovim željama.

Biranje poverenika

Osnovna naša prava zagarantovana su Ženevskom konvencijom. O njoj i o njima naše starešinstvo nije imalo pojma. S mukom i najpre tajno dobili smo potrebne tekstove. Njihovo tumačenje generali su odugovlačili. Miši Careviću zabranili su da Ženevsku konvenciju izloži vojnicima. Nemci su konvenciju priznavali samo do nekog stepena „ukoliko nama konvenira“ – kako su se izražavali. Svaki njihov novi komandant (smenjivani su često, i zbog dvojstva poli tičkog oficira i komandanture, koji su, po načelu međusobne kontrole, često dolazili u sukob, gotovo uvek na našu štetu) svečano je izjavljivao da će se držati konvencije. Već prvom prilikom on bi svoju časnu reč gazio. U konvenciji postoji jedna nejasnost. Naši reakcionari tumačili su, naime, da u oficirskim logorima ne može biti i poverenika i najsta rijeg oficira, nego da postoji samo najstariji koji kumulira i dužnost poverenika.

Poverenik je silom položaja upravljao stvarima logora ukoliko su bile prećutno autonomne: paketi, namirnice, kuj na, kulturni život, predavanja, prisustvo prilikom saslu šanja, intervencija, opštenje sa Ženevom i međunarodnim ustanovama. Imajući poverenje logora, poverenik je stalno bio u dodiru sa sitnijim jediničnim poverenicima (sobnim, baračnim). Najdelikatnije stvari poverenik je mogao lako i kao od šale da reši, jer je imao na raspoloženju celo pove reničko telo, kao neki parlament manjih poverenika, i oni bi odmah svaku sugestiju preneli na ceo logor. Podela paketa, tako otežavana od Nemaca, zahtevala je budnu pažnju. Nemci su i u paketarnici imali svoje organe, kao i svud, ali tokom rata trebalo im je ljudi i oni su želeli da uposle za naše poslove što više naših, a da oslobode što više svojih vojnika za front. U prvo vreme ogroman je broj bio zaposlenog nemačkog osoblja: oficira za svaku službu, stražara, tehničkih lica, cenzora, čak i ženskinja. Docnije je sve više bilo naših, od ljuštača krompira i kuvara, berbera, krojača, obućara, pa do inženjera za kupatilo i razne instalacije i popravke. Ordonansa je bilo u svima našim logorima, ali su oni bili pre težno zaposleni za Nemce, obično za istovar izvan logora, a logor su iskorišćavali za prenoćište i njegova preimućstva. Ovo važi naročito za Ruse, s kojima smo bratski delili pakete i deo nemačkog sledovanja.

Nemačko tumačenje i nemački interes pomagali su težnji naših generala da „najstariji“ bude i poverenik, odredivši pomoćno lice za ekonomske poslove, a druga lica u mnogobrojnim službama postavivši naredbom. Ženeva je dala tumačenje nedovoljno jasnog paragrafa u duhu koji se samo mogao očekivati, a u istome smislu i Glasnik Crvenoga krsta, kao zvaničan organ, to jest da se oficirima ne uskraćuje ono pravo koje imaju i vojnici – te da oficiri poverenika biraju.

Nemci su poneki put dopuštali izbore i rad povereništva, pa bi se posle raznih sukoba vraćali sistemu „najstarijeg“. Čim bi se prešlo na takav nekontrolisani sistem, moglo se očekivati kao i nekada, popuštanje Nemcima u sve mu, korupcija i krađa u kujni, reakcionarni nadzor nad pre davanjima, i to dvostruk: i od naših i od Nemaca. U svakom društvu, pothvatu, sekciji, po kursevima jezika, po tečajevima, usmenim novinama, u pozorištu čak i u muzičkoj sekciji štrčao je po jedan određeni general s kojim se trebalo dogovarati i koji vam je objašnjavao šta je kultura u duhu egzercirnog pravila i pravila službe. Vrhunac ovakve lakrdije bio je u Nirnbergu.

Najstariji i njegovi pomagači – kada nije bilo poverenika izabranog na izborima – bili su meki prema Nemcima, a Ženevu i njene retke izaslanike nisu morili žalbama. Pravi birani glavni poverenik stalno se borio i često bi i izborio. Ostaje da se utvrdi zašto su Nemci s vremena na vreme dopuštali izbor glavnog poverenika. Istina, i kada je dolazilo do izbora, pojavljivali su se „državni udari“ i izborne podvale dostojne dvadesetogodišnje prakse u Jugoslaviji. Tako, na primer, izvrši se seoba po barakama da većina u nekim barakama bude osigurana sa malim brojem glasova za generalske kandidate – dok bi se druge barake punile pro tivnicima. Tada se vrši izbor baračkih poverenika. Onda se opozicija baračkih poverenika spreči, preko Nemaca, da ne dođe na izbor glavnog poverenika, koji se bira samo sa onima koji su došli na biranje. Nemci su preko naredbi rado uče stvovali u ovakvim podvalama, ali ih nikada nisu vršili direktno, nego to prepuštali našoj komandanturi. Tako su Nemci uvek bili „pokriveni“ naredbom najstarijeg, kao da im je to pokriće trebalo za neku anketnu komisiju! Naši pak „najstariji“ izdavali su i lakrdijaške naredbe, kao ona famozna broj 4 generala Popadića. Nju smo morali saslušati jedne noći, na zbornome mestu, pod nadzorom nemačkih bajo neta i osvetljenjem stražarskih reflektora. Tu su se svi koji su protivni stavu i predviđanjima generala Popadića nazivali trockistima. Tu se polemisalo sa onima koji veruju u englesku pobedu u Africi.

Ovakvim naredbama išlo se u korak sa željama nemačkih komandanata i napadan je razoran rad – između ostalog – svih onih koji su priređivali ili slušali nelegalna predavanja. Nemci su hteli po svaku cenu ta predavanja da iskorene i pribegli su naredbama naših vlasti. U Nirnbergu su predavanja po mnogobrojnim barakama bila stalno u toku, ali se često trčalo našoj komandanturi, da bi ova to sprečila. Groteskne su bile i naredbe pukovnika Pantića, koji se ponašao kao da je jači po funkciji od ministra vojske. Sve to još i nepismeno, sa gramatičkim neoprostivim greškama, ali tobože sastavljeno vojnički.

Kada je u Osnabriku postao poverenik potpukovnik Jevta Jovanović, on je odmah pristupio organizovanju logorske autonomije, koja je bila obrazac celog našeg budućeg rada. Sve su službe pretrpele korenite izmene, udruženja, slikarski ateljei, izložbe, pozorišne i muzičke priredbe, predavanja – sve je to cvetalo i pored najveće skučenosti prostorne. Kao da je buknula strast u ljudima da se sva naša ugušivana vitalnost izrazi kroz kulturni život. Paketarnica je pala donekle pod našu kontrolu. Potpukovnik Jovanović objavljivao je sve zva nično i javno. Tako smo prvi put videli kako izgleda prepiska sa Ženevom. Tako su se saznale adrese predstavnika na strani za dobijanje paketa. Ove adrese bilo je do tada prigra bilo za sebe i svoju okolinu nekoliko povlašćenih, uglavnom generali i njihovi najbliži. Ušlo se u trag nebrojenim zlo upotrebama. Pronašlo se da su se poneki javljali inostran stvu kao „poverenici“ mada nisu imali nikakvo pravo na to. Oduzeti su im paketi koje su dobili za druge, a prisvojili kao poverenici. Bilo je i „poverenika“ po milosti Nemaca koji su poklanjali obmundirovanu spremu i ćebad, nama poslatu – za potrebe Istočnoga fronta. To se sve utvrđivalo. Osim toga, naša svojina dobijena od saveznika bila je u nemač kim magacinima bez ikakvog našeg nadzora. I to je trebalo upotpuniti. Pa su nastale borbe i advokatske bitke da naše stvari dođu iz dalekih nemačkih magacina u bliže naše područje i prilikom deobe da mi delimo, po našem klju ču, a ne organi nemački, po svome nahođenju. Došlo je i do intervencije za oduzimane i opljačkane naše lične stvari, potrebe i zalihe. Ušlo se u trag krađi paketa i njihovom oštećivanju. Kakvih sve nije bilo zloupotreba! Pa su došle i intervencije za poboljšanje hrane nabavkom sa nemačkih tržišta, od ostataka. Pa rad oko biblioteka, nabavka knjiga. Protestovalo se protivu nezakonitosti i šikana. Svaki dan donosio je desetine slučajeva, koji su diskutovani u plenumu poverenika.
Potpukovnik Jovanović premešten je od Nemaca u drugi logor, a borbu je nastavio njegov pomoćnik potpukovnik Vje koslav Kolb, izabran ipak, doduše malom većinom (i pored neverovatnih smicalica). Najzad, i Kolb i istaknuti levičari premešteni su u specijalni mali kazneni logor D.: žice u žicama, uski prostor u kome smo se jedva kretali. U ovaj logor bačeni su ljudi po spisku generala Mite Živkovića. Docnije su još jednako smenjivali po jedan deo logora D. da bi nas šikanirali seobama ili izravnali pogreške štaba gene rala Živkovića i „srpskog“ generala Ljube Babića. Kada smo pak iz logora D. izlazili u veliki logor, ma po kome tekućem poslu (jelo, kupanje, paketi, ambulanta, zubna stanica, saslu šavanja), pratili su nas stražari sa puškama i nismo sme li ni s kim da razgovaramo. Stražar je svaki imao naredbu da puca ako ko pokuša razgovarati. Isto tako ako se ko približi žici da razgovara s drugovima.

Ubrzo je jedna grupa od 40 oficira koja se smatrala kao najvećma pokvarena poslata iz logora D. u logor u Striju. Pre tilo im se da idu za Novi Katin. Propagandne slike (koje su Katin providno podmetale Rusima) bile su baš tih dana izle pljene po logoru. Ako zastrašavanja i nisu pokolebala duhove, a nisu došla ni ovaj put do ostvarenja, ipak su takve mere uvek bile pune neizvesnosti. Sve je zavisilo od slučaja, od kakvog komandanta, od niza povoljnih ili manje povoljnih okolno sti. Sama putovanja po Nemačkoj bila su prava kazna: duga, sa slabom ishranom, nisu nas danima puštali radi vršenja nužde, neizlaženje, nemanje vode, vožnja u mračnim, hlad nim, pa i zagađenim vagonima, docnije i okivanje! Posle je dolazilo uvek ono očajno: gubila se pošta i veza sa našima, paketi izostajali i lutali, prolazili bi meseci dok bi se to uskladilo. Naši „vrhovni“ rukovodili su svima seobama i davali spiskove sumnjivih. Kartoteka je bila obilata, lični kartoni načičkani podacima kao istorija teške bole sti. Interesantno je da je muški i odlučni stav, ma koliko bio opasan – jer su Nemci pokazali da umeju uništavati i s puta uklanjati – ipak pokatkad donosio onome ko se pred Nemcima umeo da isprsi i izvesno uvaženje, pa čak i poneku neočekivanu pažnju. Našao bi se poneki nemački oficir staroga kova, kome bi imponovalo. Naprotiv, gmizavački stav, koji nam je preporučivan od strane naših starešina, često je bio predmet najvećeg i osnovnog prezrenja od strane Nemaca.

Politički i kulturni život

Dolaskom u logore odmah je otpočeo politički i kulturni život u zvaničnim granicama koje je nemačka kontrola dopu štala. Cenzori su prisustvovali svakoj priredbi i preda vanju, koje su mogli i prekinuti. Programi i tekstovi davani su unapred, čak i tekstovi pevanih pesama prevodili su se na nemački. Uz to, kad nije bilo poverenika, moralo se ići i na „generalsku“ kontrolu naših logorskih vlasti. Pored usmenih novina, vojnog pregleda, čisto vojničkih predavanja, došla su i predavanja iz raznih struka, pretežno sa socijalnom notom. Imali smo kurseve stranih jezika, gimnazijske tečajeve, u Ofenburgu čak i skraćenu trgovačku školu. Kursevi stranih jezika bili su odobravani i zabranjivani. Smeštajne prilike bile su vrlo teške. Zimi, bez ogreva, sve je zamiralo. Ušlo se u običaj da se po barakama drže nezvanična, neodobrena pre davanja. Često su naše generalske vlasti ulazile u trag ovo me i obaveštavale Nemce ili sprečavale sopstvenom silom. Takva predavanja bila su uglavnom politička i istorijska propaganda protivu fašizma. Književnih priredbi, čitanja, recitacija i diskusija bilo je mnogo i bile su omiljene. Javio se niz pesnika, pripovedača, čitali su se dnevnici i zabele ške. Muzika se predavala, horovi i orkestri stvarali, davali koncerti, bivao je po logorima pokatkad, pogdegde i klavir, iznajmljen iz obližnjeg mesta. Priređivale su se pozorišne predstave i zabavne večeri. Nemačka kontrola bila je pro izvoljna, često labava, upućena gotovo uvek na pomoć naših reakcionara. Nemački polupismeni tumači i cenzori nisu razumeli tančine našega jezika, niti viši stil izražavanja.
Instrumente i muzikalije u prvi mah kupovali smo preko logorskih vlasti, u Nemačkoj, za novac od naših plata, koje smo dobijali u logorskim markama. Docnije je sve stizalo iz Ženeve, kad više, kad manje. Udžbenici, rečnici, naučne knji ge, beletristika, učila, dobijani su u prvo vreme istim putem iz Nemačke, a zatim iz naše zemlje i Ženeve. Dobijali smo pretplatom nemačke novine, i beogradsku štampu, kao i hrvat ske i mađarske listove. Ostalo je bilo zabranjeno. Neobično je bilo razvijeno učenje jezika. Mnogo se učio nemački jezik, koji je bio nasušna potreba, zbog opštenja sa Nemcima, čitanja novina, slušanja radija i pisama, koja smo dugo morali pisati na nemačkom. (Dopisne karte, uskoro, mogle su biti pisane latinicom, na našem jeziku.) Naročito su nabavljane skupo cene stručne knjige i zgodnom prilikom (u nekoliko mahova bilo je odobreno) slate kući. Ruski jezik se u početku manje učio. Ja sam, već prvih dana, držao dva kursa ruskoga jezika za početnike i poodmakle. Ovi kursevi bili su trn u oku nemačke komande, koja ih je najzad zabranila. Što je dalje odmicao rat, ruski se učio sve više, ali kradom. U Striju je, na tavanu kasarne, nađeno i prilično ruskih brošura propa gandnog karaktera. One su prepisivane i prevođene, i izvr šile su svoju ulogu.

Za prijem knjiga postojala je cenzura, često labava, katkad fantastično stroga. Knjige su zabranjivane iz ništavnih razloga. Celokupna dela Valtera Skota zabranjena su jer je u svome romanu „Ajvanho“ stvorio simpatičan tip Jevrejke. Pa ipak, prodrla je iz naše zemlje i inostranstva izvesna koli čina čak i socijalističkih knjiga. One su kamuflirane, pri likom čestih pretresa. U više mahova zabranjivane su uopšte engleske i francuske knjige, da ne govorimo o ruskim, najzad sve osim naših i nemačkih. Meni su jedno vreme bile odu zete i knjige na starogrčkom jeziku, što mi je dalo mogućnosti za ironičan raport koji je podvlačio da je Platon živeo, kao što je poznato, u doba koje je „iznad kolebanja sadašnjih cen zurnih razloga“. Na kraju je bilo zabranjeno i učenje svakoga stranoga jezika, a oduzimani su rečnici i udžbenici.

Prva predavanja kretala su se oko teme: zašto smo propali? Zatim, davane su vesti, pregled štampe, vojni pregled. Docnije su došle i zabavne i poučne i velike kulturne teme, najzad nauka i istorija, poglavito u svetlosti socijalističkog gledanja na svet. Generali su držali predavanja, ali su važniji po dej stvu bili razgovori sa njima, koji su se prepričavali. Bilo je generala koji su i vojnicima ordonansima držali neku vrstu konferencija. Ako sažmemo njihove tvrdnje i teze, onda se dobija otprilike ovo: Za našu katastrofu okrivljavali su političare kao takve, kao da su političari pronašli politiku, i kao da bi se bez njih događaji razvijali smernim patriotskim tempom. Zatim, optuživali su Hrvate. Zatim, 27. mart i bezglave njegove vođe, koje nisu uviđale nadmoć Nemačke. Što se daljeg toka rata tiče, njima se činilo da Nemci pobeđuju i da će i dalje pobeđivati. O Rusiji i ruskoj vojsci imali su mišljenje loše. Govorili su da njih mogu i „nemački vatrogasci“ potući, i da će izbiti kontrarevolucija koja će doneti separatan mir. Isticali su naročito, sa obiljem navoda, da o slovenstvu sada šnje Rusije ne može biti reči. Imali su oskudne pojmove o Engleskoj i Americi kao nedoraslima za ratovanje. Zbog pro pasti Rusije i ruskog življa lili su krokodilske suze.

Nisu svi generali ni tako određeno mislili, ni tako jasno govorili. Oni su većma „navijali“, većma sugestivno prikazivali. Jedan mali deo ćutao je kao zaliven, zagonetno. Docnije su oni govorili: „Znao sam ja to!“ A mi: „A što tada niste rekli?“
General Vojin Maksimović, najstariji naš oficir i jedan od najspremnijih (umro je u ropstvu krivicom Nemaca, koji su mu oduzeli ćebe, te je dobio zapaljenje pluća), mada politički reakcionaran, razvio je veliku aktivnost baš kao obožavalac Rusa. Držao je kurseve za odabrani broj oficira. Dokazivao je da je snaga Rusije ogromna, da smo mi mogli biti i imali biti samo levo krilo ruske vojske, da je naša politika bila pogrešna, jer nismo sarađivali, i to najtešnje, sa Rusijom i da će Hitler proći u Rusiji kao Napoleon. Pokojni Maksimović zapanjivao je fenomenalnim znanjem činjenica i uvek oštrim analogijama. On je obraćao pažnju na nemački vojni napor, na funkcionisanje nemačke celokupne mašine, ali je smatrao da Nemci neminovno moraju propasti pred kombi novanim udarom saveznika. On je verovao u Hitlerovu raniju strategijsku pronicljivost, koja se iscrpla i razbila u proiz voljnim i neodmerenim „šusovima“. Saveznicima je prebaci vao užasnu samoživost i dvoličnost prema Rusiji. Predviđao je da će Rusija teškim žrtvama platiti oslobođenje svoga tla i pobede na nemačkome tlu, radi spasa Slovenstva, Evrope i sveta. Perfidiju Engleza pronalazio je svud. Pod uticajem raznih starijih i novijih propagandi, u logorima je nepove renje prema Engleskoj bilo krajnje. Pripisivalo se Englezima da su u stanju u svakome času da pređu na stranu Nemačke, da bi dokusurili Rusiju.

U logorima je bio nemački radio sa zvučnicima koji su grmeli nadaleko. Ta propaganda, strahovito bučna i za nas demorališuća, išla je u početku na to da omalovaži učešće Engleske i Amerike, i da nagovesti brzi kraj pohoda protivu Rusa.

Vojni predavači

Nisu samo predavači sa visokim vojnim rangom – najče šće u užem krugu, što je više imponovalo i epski se pre pričavalo – unosili nepoverenje prema saveznicima, sumnju u ruskog bratskog kolosa i zasenjenost prema nemačkoj voj noj sili. Oni su ubrzo osnovali stručne kurseve za mlađe oficire, željne znanja i orijentacije, da ovi dopune svoje skromno vojno obrazovanje. Pored čisto vojnih predmeta, tu se širila ideja vojničke linije „iznad svega“ i neki još neuki velikosrpski fašizam, a pre svega pojam o tesnoj zajednici školskih oficira, svrstanih po klasama, radi zadataka koji nas tek čekaju u zemlji.

Ovde se mora istaći rad generala Uroša Tešanovića u prvoj fazi. Uživao je ugled najučenijeg profesora Vojne aka demije. U stvari, bio je erudit, ili konfuzan do krajnosti. Umnogome verovao je u rusko pravoslavlje i starinski misti cizam spregnut sa neobuzdanim maštarijama nemačke geopo litike. Prema Nemcima bio je ispravan. Imao je prema njima ponosit stav. U predavanjima zvao ih je: neprijatelj. O ruskom narodu govorio je sa divljenjem. Očekivao je preokret u Rusiji. Predviđanja su mu bila naivna, patetična, prožeta idejama rasa, geopolitike i religije. On je vršio uticaj na školske oficire, čak i na one suvoparnog, realističkog pravca koji su voleli da podvlače konkretnost mimo svega.

General Čeda Šćekić, sa oštrim analizama tobožnjeg realizma koji nema sentimentalnosti, predviđao je potpuni slom Rusije i brzu nemačku pobedu. Sa prezrenjem on je u neko liko rečenica samo podvrgavao nemilosrdnoj kritici zasta rele glavurde koje misle drukčije. Docnije je i on izmenio mišljenje, bar što se tiče pobede Nemačke, kad već nije mogao i u pogledu budućeg ustrojstva naše zemlje. Nju je hteo pogru ziti u vojničku diktaturu.

Utoliko više vredi istaći hladna, oprezna i trezvena prikazivanja potpukovnika Vjekoslava Kolba. Njegova predavanja rađena sa ogromnom marljivošću objašnjavala su save zničku strategiju i kako gvozdenom logikom događaja Nemačka mora na kraju da bude pobeđena. Na sličnoj liniji radilo je nekoliko đeneralštabnih mlađih oficira. Ali Kolb je bio i ostajao strašilo reakcije svojim studenim prikazom, koji oni nikad nisu umeli i pored najbolje volje da imituju. Sa entuzijazmom koji mu je svojstven pukovnik Kaluđerčić davao je optimističke dijagnoze. Profesor Milan BoGdanović, najaktivniji kulturni radnik svih logora, uživao je svojim voj nim i političkim pogledima najširu popularnost, a njegov nepokolebljivi optimizam bio je vitamin, ubrizgavanje neophodnih nervnih melema ljudima koji su lako padali u depresiju. On je budno isticao svaki, i najmanji kvar u goro stasnoj nemačkoj ratnoj mašineriji.

Po svima logorima bilo je usmenih novina sa komentarom, sa vestima, sa nemačkog radija. U logorima u Osnabriku, kratko vreme u Štrazburgu (u „Bizmarku“) i u Barkenbrigeu imali smo tajni radio, sa ogromnim požrtvovanjem nabavljen, ostvaren i obdržavan. Pisani pregledi u logorima u kojima ih je vodio Duda Timotijević sa svojim saradnicima (dono seći vesti sa tajnog radija i prepisku) zaslužuju divljenje po stručnosti, jasnosti i sugestivnosti. Umeo je sugestivno da istakne svaki, gotovo neprimetan detalj iz glajhšaltovane nemačke štampe. Radio je čuvan i nije nikad pronađen od Nemaca, koji su stalno bazali po logoru. Taj radio poslužio je i našem tajnom antifašističkom veću da opšti sa domo vinom. A moralo se paziti i na naše izdajnike i dostavljače.

I ja sam držao mnogobrojna predavanja i usmene novine namenjene najširim krugovima. Imao sam pod vedrim nebom i po nekoliko hiljada slušalaca u Nirnbergu. Moja je novi narska tendencija bila da budem aktuelan, to jest čim na radiju bude govor Hitlera, Gebelsa itd., da odmah, ne časeći časa, to prikažem i anališem. I ja, kao i drugi, držao sam svaki dan po raznim barakama predavanja. U prvim godinama postizavao sam rekordne cifre, u teškim časovima. Posle je sve to bila dečja igračka.
Predavanja iz ostalih oblasti zauzimaju ogromno mesto u logorskom životu. Ko da ih pobroji! Kakvih je izvrsnih pre davača bilo! Koliko je plenio Vajs, sociološkim analizama, očaravao je Divac besprekornim naučnim a zanimljivim lek cijama, gde je svaka reč bila jasna, pa Đurđe Nikolić, sa teča jevima političke ekonomije koja je njegova struka, pa profesor Marić, najjači u diskusiji, sa kristalno izrađenim filozof skim temama, pa topli Mile Vitorović, pa sugestivni i neumorni Miša Carević, pa rečiti Bijelić i Vita Petrović, pa neumorni profesor Lebl, kao najbolji znalac istorijskog materijalizma, pa slikar Oto Bihali sa zanosnim umetnič kim analizama, pa Đurđe Bošković, pun činjenica, pa Ninko Petrović, čije duboko poznavanje narodnog života i narod nih potreba za mnoge označavaše čitavo otkrovenje. Radili su i „trustovi mozgova“, kako smo ih zvali od šale i odmila, oštri Bartoš, skladni Simić, ubedljivi Brana Miljković, Filipović, pedantan do krajnje hrabrosti u misli i izrazu, duhoviti i izvanredni Nenad Popović, neumorni Perović, apostol Steva Jakovljević, razložni Dragović, Sečanski, Bretler, Novica Petrović, Radovanović, Marinković, Konfino, Stanisavljević, Tomić, Dinić, kapetan Staja Stajić, Mandić, Pavićević, Lapčević, Maksimović! Ko da ih nabroji!

Pošto je napredna grupa pripadala uglavnom građanskim strukama koje su se intenzivno bavile književnošću, umetnošću i naukom, a naravno i politikom, to je njihova propaganda i osvajala. Oficiri od zanata tek su imali da se izrade. Mnogi su se i izradili i dejstvovali u ovom ili onom pravcu. Poste peno, reakcionari privlače pojedine intelektualce, književ nike, umetnike, psihologe, služe se našim metodama, koriste umetnost, pesmu, karikaturu, teatar, okrećući ih na svoje.

I crkva je odigrala svoju, ne uvek sretnu ulogu. Oko čitanja moli tve na zboru, na silu, bilo je i tuče. Imali smo i prinudnih, gotovo religioznih predavanja. Najvećim delom sveštenici su radili za reakciju, zaklanjajući se najradije za pojam poro dice, a ne navodeći nikada primer i reči učitelja iz jevanđelja. Ali naš pop „Oluja“ veličao je narodnooslobodilački pokret i partizanske borbe bile su u njegovim propovedima prikazane kao mnogo veličanstvenije no one stare, iz knjiga starostavnih, čije je mučenike i junake crkva uvila u zlatne svetačke krugove i magle.

Oceni 5