Postraumatski stresni sindrom, bolest o kojoj se ne govori (3)
Ptsd 03 S

Photo: neura.edu.au

Našeg ratnog invalida može bolje da razume ratni invalid iz Hrvatske nego rođeni otac

Olivera Marković Savić predavač je na Katedri za sociologiju Univerziteta u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Doktorirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2013. tezom Društveni položaj ratnih veterana u Srbiji studija slučaja. Objavljivala je radove koji se bave društvenim položajem ratnih veterana: Social trauma of war veterans (2015), Identity of war veterans (2015), Udruženja ratnih veterana (2015), Pregled socijalne istorije isluženih ratnika u Srbiji (2016).

U razgovoru za XXZ kaže da su  veterani u Srbiji u nadležnosti Sektora za boračku i invalidsku zaštitu Ministarstva za rad i socijalna pitanja, odnosno da nema nikakve posebne nadležnosti za veterane obolele od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), te da većina veterana nije zadovoljna zbog toga što su u nadležnosti ovog ministarstva, već smatraju da treba da budu u Ministarstvu odbrane.

U ovom trenutku, društvo nema odgovor na pitanje šta treba da preduzmu ratni veterani oboleli od PTSP.

*Da li veterani smatraju da bi uživali specifičnu zaštitu, sigurnost, ili zbog onoga što se dešavalo u prošlosti?

Pre svega zbog načina na koji su stekli invaliditet.I zbog toga kako su došli u grupu kojoj je potrebna socijalna pomoć. S druge strane, kao što ste rekli, misle da bi bili bolje zaštićeni.

Ne postoji ustanova koja tretira ratnu traumu, čak ni pri vojnim bolnicama nema terapeuta koji se bave ovom bolešću*Konstatujete u svom doktoratu/istraživanju da je položaj veterana obolelih od PTSP težak i nezadovoljavajući. Koja su osnovna obeležja tog položaja, šta učiniti da se on popravi?

Najveći problem, a to je i ono što veterani uglavnom pominju, je problem onih koji nemaju status veterana, budući da ga, zakonski uređen, imaju samo ratni vojni invalidi. S druge strane, oni koji imaju status nisu zadovoljni zato što im se vrlo često umanjuje invaliditet na nekoj od komisija i nisu zadovoljni načinom na koji su sagledane njihove specifične potrebe. Pre svega, nisu sagledani oni koji imaju traumatsko iskustvo i potrebno je da se za njih osnuju centri koji bi se bavili resocijalizacijom nakon traumatičnog ratnog iskustva.

To su uvele razvijene države koje imaju prihvatne centre za ljude koji se vraćaju iz mirovnih mislija i sa njima se radi na povratku u mirnodopske uslove života.

*Da li veterani iznose državi takve zahteve i kakav je odgovor?

Iznosili su zahteve, ali nadležno ministarstvo nije uvidelo da postoji dovoljan broj obolelih od PTSP, čak su vrlo retko dobijali tu dijagnozu. Jednostavno, nije im se izašlo u susret. Upućivani su na lečenja u klasične psihijatrijske ustanove, ali su time nezadovoljni, jer je njihova trauma drugačija od iskustva koje imaju drugi pacijenti.

*Nema, dakle, ustanove u kojoj bi im bila omogućena terapija kakvu predlažu lekari koji se bave ovom bolešću?

Tako je, ne postoji ustanova koja tretira ratnu traumu, čak ni pri vojnim bolnicama nema terapeuta koji se bave ovom bolešću. Neki se bave sporadično, individualno, ako nekog od lekara ili psihologa zanima ta dijagnoza, pa radi sa veteranima, samoinicijativno, piše disertaciju.

*Na koje istraživanje, procenu ili projekciju se oslanjate kada govorite o broju obolelih od PTSP?

Pitanje evidencije je potpuno zamagljeno, to su samo aproksimativne procene, ali nemamo ni zvaničnu evidenciju o broju učesnika u ratovima, broju poginulih, ranjenih, gotovo nikakvu zvaničnu evidenciju. Postoji istraživanje Ratna psihotrauma srpskih veterana i tu su uglavnom lekari pisali o specifičnostima ratnih trauma.

Reč je o generacijama koje su socijalizovanje u paradigmi bratstva-jedinstva i za njih je čin rata i nasilja, sukoba sa drugom uniformom, drugim narodom, Hrvatima, Muslimanima, bio potpuno nepojmljiv, nezamisliv

*Ako se ne varam, reč je o istraživanju iz 2009, a nije izvesno da se broj obolelih smanjuje, naprotiv, neka istraživanja ukazuju na to da je moguće povećanje broja obolelih?

Tako je, broj može da se povećava, pogotovu zbog specifične društvene situacije u kojoj su se našli naši veterani. Jer su po povratku iz rata, uz traumu koju su preživeli, zatekli specifične okolnosti, ostali su bez posla, jer su mnoge fabrike zatvorene. I ta dugoročna nezaposlenost vodi ka socijalnoj isključenosti, a time povećava efekte same traume.  

*O kojim srpskim karakteristikama "vijetnamskog sindroma" još možemo da govorimo, budući da su neke od ključnih specifičnosti sukoba bratoubilački rat i prisilna mobilizacija?

Svakako da ima specifičnosti, reč je o generacijama koje su socijalizovanje u paradigmi bratstva-jedinstva i za njih je čin rata i nasilja, sukoba sa drugom uniformom, drugim narodom, Hrvatima, Muslimanima, bio potpuno nepojmljiv, nezamisliv. Njima je mnogo teže palo, jer su socijalizovani drugačije nego današnji mladi ljudi koji su socijalizovani sa mnogo više stereotipa prema drugim etničkim grupama. I to jeste dodatna specifičnost traumatizacije obolelih. A mobilizacija je, uglavnom, svuda prisilna. Društvene institucije koriste metod prisile, jer vrlo je malo onih koji će dobrovoljno otići u rat.

*Šta su, prema rezultatima Vaših istraživanja, najteže posledice PTSP po obolele i njihove porodice?

U domenu socijalne isključenosti, onaj ko ima iskustva sa ratnom traumom, ima probleme da se navikne na mirnodopske uslove i određeno radno okruženje. A događa se odsustvo sa posla i zbog lečenja, umanjenje plate zbog bolovanja, gubljenje posla zbog nedovoljne efikasnosti.

*Dolazi i do neuravnotežene porodične situacije, razvodi brakova su češći?

Da, veterani u mom istraživanju su pominjali tu sekundarnu traumatizaciju, kada se trauma prenosi na članove porodice. Vrlo često dolazi i do rasturanja porodice. Ali, sve to ima mnogo veze sa socijalnim uslovima, kada oboleli ostaju bez posla, na sve to se talože nedostatak novca, poremećeni odnosi u porodici, nedostatak institucija koje bi mogle da pomognu i veteranu, i članovima porodice da prevaziđu probleme. Sve to vodi većem porodičnom nasilju, rasparčavanju porodice.

Alkoholizam se lako nadoveže na traumu, ako nema adekvatnog lečenja, poseže se za alkoholom da bi se prevazišli problemi. Naravno, bez izgleda da se reše, ali, to je neka vrsta anesteziranja, da se ne razmišlja o tome.

*Šta za obolele od posttraumatskog sindroma znači to kada kažu da su neshvaćeni, da ih okruženje ne razume? Na šta tačno misle? Kako neko od veterana to objašnjava, doživljava?

Vrlo često ne žele da sa članovima svojih porodica podele ratna iskustva, zato što su ta iskustva, po njihovoj oceni preterano brutalna i teška, da bi ih mogli podeliti. Onda ih manifestuju na drugi način. Zbog te nekomunikacije o konkretnom problemu dolazi do nerazumevanja.

S druge strane, kada neprestano dele svoja ratna iskustva, često imaju potrebu da neprestano o tome pričaju i postaju dosadni okolini. Tako opet dolazi do nerazumevanja nakon izvesnog vremena. Tako oni to objašnjavaju.

*Da li bi potpuna istina o razmerama PTSP dovela do novog čitanja istorije? O poslednjim balkanskim sukobima?

Ne mislim da postoji potpuna istina i da kod političkih elita postoji potreba za suočavanjem sa prošlošću. Pritom, nemaju ni pritisak da na tome rade. Tako da traumatično iskustvo ostaje ratnim veteranima i rasprostranjeno je svuda gde su ratovi, kao prateći sindrom svih ratnih zbivanja.

Srbija jeste bila u ratu. Tokom intervencije NATO, tri meseca, tu imamo veliki broj ratnih veterana. Kao i do 1992, sve koji su mobilisani. I na osnovu tog broja bi mogli da se kreiraju programi

*Kako vidite opasnost za društvo od PTSP - on, nažalost, dolazi u javnost preko crnih hronika? Kakve su posledice po ukupno mentalno zdravlje stanovništva?

Svakako izuzetno teške. Ja bih se ovom prilikom osvrnula na porodično nasilje koje vrlo često ima uporište u nerešenih traumama. A agresija u porodici rađa agresiju među decom, posle imamo slučajeve vršnjačkog nasilja. Celu spiralu nasilja.

*Konstatujete u svom doktoratu da nema dovoljno integracijskih mera. koje bi olakšavale prelazak iz ratnih u mirnodopske uslove života?

Trebalo bi afirmisati ulogu veteranskih udruženja kojima bi se obraćali oni koji ne znaju da, nakon traume, potraže pomoć. Organizovati grupe za podršku veteranima, ali i njihovim porodicama.

*Susreti sa drugim veteranima, radna terapija?

Veterani su zadovoljni komunikacijom sa veteranima koji su bili sa druge strane, protiv kojih su ratovali. Imalo je to za njih blagotvorni uticaj, dolazila sam do takvih izjava, poput one koju mi je rekao jedan od ispitanika: "Ratnog invalida kod nas može bolje da razume ratni invalid iz Hrvatske nego rođeni otac". Osećaju da su u sličnim životnim okolnostima.

Trebalo bi prilagoditi programe, preko zavoda za tržište rada, da se veterani uključe, da se programi zapošljavanja kreiraju za tu populaciju. I da se na taj način integrišu u društvo.

*To bi značilo da država prizna svoje učešće u ratu. A to se pitanje ne poteže bez težih razloga?

Ne znam da li sam dobro razumela pitanje, ali Srbija jeste bila u ratu. Tokom intervencije NATO, tri meseca, tu imamo veliki broj ratnih veterana. Kao i do 1992, sve koji su mobilisani. I na osnovu tog broja bi mogli da se kreiraju programi.

*Šta treba da uradi čovek koji misli da ima problem sa PTSP, izuzev da se obrati lekaru? Ima li nekog specifičnog tretmana, mogućnosti da mu se pomogne?

Zavisno od težine traume, odlazak lekaru jeste jedan od puteva, samo treba naći adekvatnog. Međutim, znam da veterani često razgovaraju među sobom i da im to pomaže. Da čuju tuđe iskustvo.

Treća stvar su programi koje je ranije organizovao Centar za ratnu traumu iz Novog Sada, realizacija tih programa koje su sprovodili stručnjaci obučeni za rad sa ljudima koji su preživeli ratnu traumu.

*Na žalost, toga nema u celoj Srbiji, ni tamo gde je bilo najviše mobilisanih?

Nema, a takvi programi bi morali da se sprovode. U ovom trenutku, osim zvaničnog, institucionalnog puta, nisam sigurna da ratni veterani imaju rešenje da nešto urade na prevazilaženju svoje ratne traume.

Oceni 5