Film: Bosanski nokturno
Kadrovi 13 S

Photo: Kadar iz filma "Naši očevi, majke i njihova djeca"

Naši očevi, majke i njihova djeca

Rediteljka i scenaristkinja filma Sanja Savić rođena je 1988. godine u Sarajevu. Osnovne i master studje završila je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Objavila je knjige pripovedaka „Kad žirafa progovori“ i „Vrijeme vašara“, te roman „Neoštrine“. Trenutno je na doktorskim studijama na FDU. Bavi se animacijom i eksperimentalnim dramskim formama. „Naši očevi, majke i njihova djeca“ su njen prvi dugometražni igrani film. Za XXZ magazin govori o kinematografiji, mladim umetnicima i međuetničkim vezama.

*Po obrazovanju si scenarista i autor si scenarija za ovaj film. Ko je u početku od poznatih domaćih autora bio zainteresovan za tvoj scenario i zbog čega si donela odluku da ipak sama režiraš film? 

Kako je u pitanju moj diplomski scenario, profesori su me spojili sa producentima za koje su smatrali da mogu da budu zainteresovani. Ipak do saradnje nije došlo zbog specifičnosti teksta i načina produkcije za koju sam smatrala da je najbolja kao i miljea koji mi je blizak te estetike koju sam razvijala sa snimateljkom Marijom Momić. Trenutak jednostavno nije bio povoljan za širenje ekipe, tako da smo odlučili da radimo dostupnim sredstvima. 

*Na koji način bi se kinematografija naše zemlje promenila, ako bi više mladih filmadžija, po ugledu na tvoju i hrabrost tvoje ekipe, snimalo filmove u nezavisnoj produkciji? Da li je to možda novi talas koji je potreban domaćem filmu?

U estetskom smislu, to ne mora da bude novi talas. U smislu odvažnosti da se sopstvenim naporima, entuzijazmom i minimalnim sredstvima radi, mislim da je to jedini način za regeneraciju. Finansije u filmu jednim dijelom nužno utiču na estetiku i pristup radu, ali kako se u sličnim poduhvatima nekih stvari treba odreći, činjenica je da se na drugoj strani nešto neočekivano i dobije.

*Zašto si se odlučila za naturščike umesto profesionalnih glumaca i šta si naučila iz rada sa njima? 

Htjela sam da osvježim našu scenu novom energijom, koju mislim da glumci u ovom filmu nesumnjivo posjeduju. Pri tome ne tvrdim da su profesionalni glumci uskraćeni za takav impuls. Ipak, priča je nešto što nameće estetiku filma, pa tako i pristup glumi. Kako je u našem slučaju bitna sirova energija, nebrušena, naturalistička, naturščici – ali ne bilo kakvi naturščici – pokazali su se kao najbolje rješenje.

*Film je imao premijeru u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u, u okviru programa Microwave. Kakvu reakciju publike očekuješ u Sarajevu, a kakvu na Palama? I u kojoj meri je tema auto mafije tabu u BIH? 

Što se tiče reakcije na Palama i u Sarajevu, nadam se da se neće razlikovati od ove na Festu, mada ne sumnjam da će mišljenja kao i sada biti podijeljena. Odgovornost je drugačija u odnosu na festovsku – u prvom slučaju kao žarište sam osjećala film kao umjetnost, u drugom film kao život. Trudila sam se da se na bavim auto mafijom sa aspekta otkrivanja tabua. Kao scenaristu me interesovala psihologija ljudi koji kradući druge potkradaju sebe.

*Ljubav Nadije i Njegoša ostaje neostvarena u filmu, s obzirom na to da priparadju različitim etničkim grupama. Smatraš li da je danas takva ljubav u Bosni zaista nemoguća, ili pojedinci prerano odustaju usled pritisaka svojih zajednica?  

Zapravo, u stvarnom životu poznajem dosta ljudi koji su uspjeli da ostvare veze bez obzira na različitu etničku pripadnost. Sa druge strane, slušala sam i priče o onima koji nisu uspjeli da se izbore za ljubav. Kako su bolnije, valjda su pogodnije za film.

Direktora fotografije filma "Naši očevi, majke i njihova djeca" Marija Momić rođena je 1989. u Beogradu, gde je završila srednju Dizajnersku školu. Diplomirala je i masterirala na odseku za filmsku i televizijsku kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U toku studija realizovala je više samostalnih video radova, sa kolima je učestvovala na festivalima poput Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, Alternative film/video festivalu...Za XXZ govori o kreativnosti, Bosni i domaćoj kinematografiji.

*Šta su ti bili uzori i osnovne vizuelne ideje kada si pristupila radu na ovom filmu?

Razgovarale smo o raznim filmovima, o tome kako su snimljeni ali se konkretno nismo referisale ni na jedan. Neki naš zajednički stav je bio, ako nas ograničava novac ne treba mi sebe da ograničimo. Zato sam rešila da iako smo na raspolaganju imali skromna sredstva za rad (Canonovu DSLR kameru i par, pokazalo se prilično dobrih objektiva) da ne odustajem od vizuelne strukture koju sam sa Sanjom mnogo pre početka snimanja filma dogovorila.

*S obzirom na to da ste film snimili u samostalnoj, tj. nezavisnoj produkciji, kakve si poteškoće zbog toga imala kao snimatelj koji se pored kreativnosti oslanja i na tehničku stranu filma i šta si iz tih okolnosti kao mlad autor naučila? 

Najviše problema nam je zadavala organizacija snimanja, što je bilo sasvim normalno i očekivano kad radite u uslovima koji idu uz low budget produkcije. Ako se oslanjate na postojeće dnevno svetlo, a imate komplikovanu scenu sa najmanje petoro glumaca u kadru i najviše sat vremena aktivnog snimanja, znate da ste u problemu. Učiš kako da prepoznaš potencijalne probleme, to je zaista posebna veština do koje se dolazi nakon godina rada i bolnih iskustava. Ali mislim da sam najviše vežbali odlučnost tj. kako naći rešenje i ne odustati. Iskušenja su svuda.

*U kojoj meri je za tebe, kao nekoga iz Beograda, bilo zahtevno da vizuelno dočaraš priču vezanu za Bosnu? I da li te inače više inspirišu poznati prostori i ljudi, ili oni koji su na neki način novina?

Moram da kažem, ja sam prvi put prešla Drinu tek 2013. godine kada me je Sanja odvela na Pale. Oduševila me je priroda koja je tamo tako divlja i nesputana. Iznenadio me je vizuelni i geografski kontrast između Sarajeva i okoline. Pale su mesto izrazito planinskog karaktera, a ljudi su što mi se posebno dopalo, izraziti predstavnici karakterističnog "dinarskog duha". Na tim opažanjima sam vizuelno gradila predstavu o glavnom liku koji se po svim karakteristikama uklopio u svoje okruženje, pomalo je mračan i vrlo nepredvidljiv.

*Obično se to pitanje postavlja reditelju, ali koliko je snimatelju teško, ili pak lako da radi sa naturščicima? Da li bi mogla neki poznati glumački par da zamisliš u ulozi Nadije i Njegoša?

I to zavisi od toga kako pripremite snimanje. Ja volim da snimam i uglavnom sam jedini operater kamere, što znači da sam u našem slučaju bila stalno uz glumce ili u njihovoj neposrednoj blizini. Bilo je zahtevno, ali I mi smo kao I oni prolazili prvi put kroz određene situacije pa smo se trudili da budemo jedni drugima podrška. Nisam sigurna za poznati glumački par. Iskreno, nisam o tome razmišljala.

*Šta kao direktor fotografije smatraš prednostima, a šta manama kada govorimo o stanju u domaćoj kinematografiji? 

Ja tek ulazim u ovaj svet i o njemu za sada mogu da govorim samo iz vizure posmatrača. Mislim da je sreća što još uvek imamo filmsku industriju. Gledano sa strane, mnogo razvijenije ekonomije, poput Saudiske Arabije npr., nemaju svoju filmske centre pa zavise od drugih. Mi opet ne zavisimo od drugih, npr. u Beogradu možete da pronađete bar što se tehnike tiče, skoro sve što ste zamislili, a imamo i stručne ljude koji se time bave. Ali opet, kao da nismo dovoljno slobodni da eksperimentišemo i probamo. Čak i ako nemaš love za dobru kameru ne moj odmah da odustaješ, radi sa tim što imaš, priča je uvek iznad svega. Teško je i to ume da frustrira, ali treba biti svoj i rizikovati.

[Uloge u filmu tumače: Marija Šuković, Nikola Zelenović, Ljubo Božović, Lenka Ljevak, Vedran Trifković, Vladimir Zelenović...]

 

Oceni 5