Ne baš jednostavne priče

Imali smo Gospodinova, pa Popova. I to bi bilo to. Gadna navada svih ovdašnjih književnosti da ne vode računa o onim susednim učinila je da o bugarskoj savremenoj književnosti srpski čitaoci znaju manje nego o japanskoj. Otud ne čudi da je prevođenje jedne od knjiga Petra Denčeva došlo na red tek danas, iako je rč o autoru koji je u Srbiju dolazio ne jedino kao čovek pozorišta, već i kao autoru u usponu, gostujući pre nekih deset godina na jednom od izdanja međunarodnog festivala kratke priče Kikinda Short. Priče u prošlom vremenu, debitantska Denčevljeva knjiga kratke proze,  tako predstavlja prvi potpuniji uvid u njegove domete, a na osnovu istog se čini da je do ovog prevoda svakako moglo da dođe i ranije. Bolje ikad, da skratim lament.

U strukturalnom smislu vidljivo je kako autorova namera nije bila da dosegne onu razinu koherencije koja bi, u tematskom ili poetičkom pogledu, od jedne knjige priča učinila nekakvu vrstu romana. Naprotiv, deluje da je Denčev ovde podlegao jednoj skoro pa strasti mladih pripovedača da nastupi eksperimentalno, te da pokuša da sam za sebe, posledično i čitaoce, (pre)ispita granice koje kratke proza pred njega postavlja. I to nije negativna stvar, naprotiv,  ona od teksta čini znatno vitalniju tvorevinu, delimično amorfnu,  u kojoj se pojedine priče lakše izdvajaju po metodologiji vlastitog iskazivanja, što najviše doprinosi onim najupečatljivijima, a ovde ih ima sasvim dovoljno.

Možda je najjednostavnije reći da se Denčevljevi junaci nalaze u svetu koji je, pre svega, tragikomičan. Čak i junaci prvih nekoliko priča, svi redom sredovečni ili stariji muškarci koji nam se direktno obraćaju, koliko god usamljeni i nesređeni bili,  zadržavaju u sebi izvesnu dozu nesimpatičnog egoizma tipičnog za koncept koji kreće od Čehovljeve namere da usmrti svaku jednostranost u prikazivanju ljudske psihologije i opšteg morala, a koja svoje vrhunce doživljava s pojavom Džojsa, nakon čijeg totalnog ironijskog otklona od mita više ništa neće biti isto. Osim tamo gde je sve isto, ali nećemo o tome.

Iako nužno duguje Čehovu kao praocu svakog modernog pripovedanja, Denčev na mestima još više duguje njegovom nastavljaču Karveru („Kiša u očima“), nastavljajući da se bavi komunikacijskim beznađem i bagovima koji stoje na putu kakve-takve koegzistencije u društvu ljudi. Ishodi unutar ovakvog modela ponekad vode prema jednoj vrsti ciničnog, brutalnog humora koji se graniči s aforizmom po zadatosti epiloga („Ana i usamljenost“), dok u najuspešnijim pričama poprimaju razmere izazivanja krajnje nelagode kod čitalaca,  saživljavanja sa užasavajućim iskustvima i traumama kakve su smrt tek rođenog deteta („Primavera“), ili nemoć mladića da sa ženama ostvari bilo kakav odnos osim onog kakav je njegova majka, prostitutka, ostvarivala sa svojim klijentima, a čemu je, bez njenog znanja, svedočio („Rupa“). Zbog takve postavke sveta kojim se bavi, a koji fikcionalno realizuje, Denčev se opredeljuje za junake koji su neretko čudaci, usamljenici, prostitutke, svet o kom svi prilično znamo, kom dobrim delom i sami pripadamo, ali bismo nekako voleli da nije tako.

U pogledu ekstenzije, Denčevljeve priče kreću se od maltene pa crtica, efektnih, kratkih zapisa bez većih sižejnih pretenzija („Ringla naših snova“, „Turisti“), koji su delimično poetizovani i humorno intonirani,  pa da završne pripovetke, ili čak novele, „Hotel L“, koja u sebi inkorporira dosta od potencijalnog romana.

Možda bi upravo ova pripovetka bila pravi izbor za prvi susret s Petrom Denčevim, jer izgleda da su upravo u njoj sažeta sva ključna mesta njegove poetike. U priči mrtvog čoveka, samoubice koji rezonuje negde iz „rajskog naselja“, kako god da je u isto stigao, pronalazimo elemente nesvakidašnjeg patosa koji su baštinili Dostojevski i Andrejev, da bi isti taj modus s protokom pripovednog vremena bivao sve više i više razoren, demoliran, na kraju se utapajući u vonegatovsko „tako mu je to“,  koje nas upozorava da je ono što vidimo kao vrhunsku životnu dramu možda isto onoliko smešno koliko je strašno, te da se protiv njega ne vredi boriti. Dovoljno je slegnuti ramenima.

Priče u prošlom vremenu jesu nijansirana, u dobroj meri razvijena i promišljena knjiga koja ukazuje koliko na potencijale Petra Denčeva kao pisca, toliko i na i dalje postojeće opcije kretanja kratke proze kao vazda zapostavljanog žanra. Netipična po svojoj strukturi i namerama, ovo bi mogla da bude knjiga svih onih koji se interesuju za zdravlje savremenog pripovedanja, ali i one koji vole da, makar s vremena na vreme, zavire preko komšijske tarabe neinhibirani zlim namerama. U to ime, u zdravlju je pročitali.