Ne budite zabrinuti, budite vrlo zabrinuti

Hruščov je pedesetih obećao da će svaki sovjetski građanin imati stan sa kupatilom i automobil, a Vorhol šezdesetih da bez obzira na mesto boravka svakoga čeka 15 minuta slave. Osamdesetih se po gradovima Jugoslavije činilo da svako ima pravo na sopstveni rok bend, posle čega automobil i slava dolaze potpuno prirodno. I žene. (U to doba smo ih zvali devojkama; pre nego što ćemo ih konačno uvrstiti među žene imaju još da prođu kroz dugi evolutivno nelogičan period „devojčica"). O kupatilu mahom nismo brinuli.

Žudnja za automobilima danas nije ništa manje društveno poželjna nego pre tridesetak godina, ali je težnja za slavom prilično zauzdana. Popuniš obrazac, prijaviš se za TV audiciju, pa ako lepo pevaš, igraš i sviraš, tu je komisija da razmotri tvoj slučaj. Osamdesetih nisi morao ni da lepo pevaš, niti da bogznakako sviraš, a o igranju neću da trošim reči. Uopšte nisi morao da budeš talentovan. Bilo je dovoljno da skrpiš nešto para za polovan instrument i pojačalo, i da nađeš istomišljenike koji će uraditi isto. Bubnjar je doduše umeo da predstavlja problem. Zgradu sa tolerantnim predsednikom kućnog saveta i prostranim podrumom je bilo unekoliko lakše naći - i to je bilo sve.

Moj pokušaj da budem vođa grupe krahirao je kada sam tragičnim nesporazumom iz najveće podrumske prostorije u zgradi na đubrište odneo četiri velike drvene kace za kišeljenje kupusa u raspadnutom stanju. Ispostavilo se da su vlasništvo predsednika kućnog saveta, i da je bio veoma vezan za njih. Morao sam da se spustim na zemlju i priklonim onome ko je imao tzv. prostoriju. Takvih je u okruženju moje nove škole, između Bulevara i Karađorđevog parka, bilo tušta i tma. Naravno da nisam mogao da sanjam o bendu koji je imao bubnjara. Međutim, ispostavilo se da nije lako priključiti se bilo kakvom, a moj prvi (imena promenjenog u „Iznogud") se preselio na Banovo Brdo jer su ostali članovi pohađali tamnošnju gimnaziju - predaleku za odlazak na probe. (Nekoliko godina kasnije ću prisustvovati snimanju u malom banovobrdskom studiju, i upoznati prijatnog vlasnika istog, koji se nije libio da pomogne oko utovara - istovara opreme, izvesnog Željka Mitrovića).

Stvar je bila u tome da je bilo previše gitarista. Pevač je obično bio vlasnik prostorije, i tu su moje opcije postale veoma sužene. Najzad sam se kako-tako priključio grupici drugara iz razreda koji su sebe nazivali „Porodilište, zar?". Bila je to odlična grupa. No ovo je samo uvod u priču o malim grupama koje su dale pečat vremenu o kojem govorim. U neku ruku to je uradilo čak i „Porodilište", deo familije od hiljadu cvetova koji su procvetali na kiši i suncu koje je doneo novi talas.

Almost famous

Arsen Dedić peva da ljubavi male imaju sve kao i prave. Isto važi za vokalno instrumentalne sastave. Jedino im, kao i malim ljubavima, stvari nisu podjednako snažne. Obema je kumulativno dejstvo ogormno. Možda bi goli spisak svih grupa koje su iza sebe ostavile ikakav muzički, ili makar samo pisani trag bio nabolji opis čitavog „bezumlja". No, do njega, ispostavilo se, nije lako doći. Uz mnogobrojne grupe koje danas žive jedino u oslabelim memorijama njihovih članova, a nije bilo srednje škole bez bar dve, govorimo o pokretu koji je imao svoje borbene ćelije. Najčešče doduše organizovane ne u trojke, nego u četvorke. Pincetom biram jednu od omiljenih mi, paradigme svih veselih, pomalo luckastih, pozitivno-orijentisanih i, koga lažem, beznadežno neborbenih grupa koje su svojom muzikom opisivale jedno doba.

Ne piši o moru s tugom
Kao da sama čekaš zoru
Pričaj to nekom drugom
Bio sam i ja na moru

Ovo su stihovi jedne od pesama grupe Dr Spira i Ljudska bića. Pristigla je razglednica sa mora od devojke, kojoj je bogznakako žao što je na moru bez svog dečka, na šta Dr Spira odgovara navedenim stihovima. Može li se od ljudi koji pišu i slušaju ovakve pesmice očekivati da učestvuju u devedestim?

Sa druge strane veselog pogleda na svakodnevicu osamdesetih oličenog u stihovima Dr Spire, nazirao se bezdan. Koji, poznato je, ukoliko dugo u njega gledamo, počinje da gleda u nas. Ako Dr Spira nije išao na ruku planovima novih kontrolora, sve drugo jeste. Osamdesete su, naročito ako ste ih gledali kroz tv Dnevnik, izgledale kao beskrajan niz prizora posrtanja svetske ekonomije i napredovanja ratne mehanizacije. Znam da zvuči poznato. Imena i toponimi su ovde iz "sentimentalnih" razloga. Skargil i Margaret Tačer, Valensa i Jaruzelski, Regan i Brežnjev-Andropov-Černjenko; Varšava, Foklandi, Avganistan, Bejrut, Grenada. Poruka koju je takva slika pružala je upravo suprotna od one koju su prenosili raspevani novotalasni bendovi: ne budite zabrinuti; budite veoma zabrinuti.

U Jugoslaviji je recept za svaki slučaj presoljen. Decenijama odgajan mit o socijalnoj sigurnosti države koja ima reč socijalizam u imenu delotvorno je krunjen izveštajima o prezaduženosti zemlje izricanim tonovima duboke uznemirenosti, tugaljivim pričama o promašenim investicijama, besmislenim nestašicama kafe ili ulja ili još apsurdnijim restrikcijama struje koje su kulminirale u metaforičnom "raspadu sistema". Slike upotrebe vojnotehničkih kapaciteta je na sebe preuzela milicija, šaljući združene odrede u plavim bornim kolima da guše bune na Kosovu. Nije mi na kraj pameti da proglasim Jugoslaviju državom u kojoj su problemi fabrikovani (za potrebe novodolazeće upravljačke elite). Uopšte uzev, fabrikovanje problema je potrebno koliko i fabrikovanje govana, uvek su tu, i neprekidno će dolaziti. U pitanju je sugerisanje rešenja.

Isprazna zabava u zoni beznađa

Dr Spira i njemu slični su tu bili problem. Prepoznavanje jedno drugog među malobrojnim slušaocima Ljudskih bića u Murskoj Soboti i Zrenjaninu, ili mnogobrojnih Magazina u npr. Leskovcu i Šibeniku, problem jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora, nije bio sasvim prevaziđen čak ni u jeku rata. Nažalost, glas razuma koji su prenosili izvođači zabavne muzike nije mogao da presudi u korist ideje kako je bolje leškariti na plaži (ma, i kod kuće) nego čekati u redu za izbegličku iskaznicu. Slobodan Tišma (Luna, La Strada) je pevao „muzika je postala isprazna zabava", ali u malo kom trenutku je i bila nešto drugo. Otud i ime. Ima jedna važnija stvar kad je u pitanju popularna muzika, a koja se prodaje baš uz zabavu. Narodi, kao i ljudi, imaju svoja rasploženja, periode optimizma i pesimizma. Isprazna zabava je od plitke ali nasušne bezbrižnosti prešla u zonu beznađa u kojoj ionako više ništa nije važno, od „Ti zračiš zrake kroz zrak" do „200 na sat", od jeftinog i benignog sentimentalizma u „E ,moj Saša" do mučne „Drugarice, lažljivice".

Armija ljudi koji su slavu i automobile jurili "na stari način", iz unutrašnje potrebe ili iz  zezanja, pevajući ko o patuljcima-ubicama, ko o trivijalnijim stvarima, izdržala je duže od one u uniformama sa petokrakom (i uz mnogo više smisla), ali je isto tako morala da prizna poraz, osipanje članstva i prelaz među neprilagođene, ovoga puta u vreme kada je biti neprilagođen značilo ne samo biti izopšten, nego i biti nemoderan, što je stanje koje oni sa aspiracijom da se bave popularnom muzikom teško podnose…

...a ja sam, tih osamdesetih, uprkos problemima sa predsednicima kućnih saveta, bubnjarima i skupim vremenom tonskih studija, neuvežbanošću i sumnjivim vokalo-instrumentalnim sposobnostima, istrajavao u svojim nastojanjima da okusim mrvu slave člana pop benda. Najzad sam, nakon godina usputnih, ali konstantnih pokušaja pristigao do demo snimka, susreo se oči u oči sa Ducom Marković...da bi mi odjednom sve to postalo malo važno. U krajnjoj liniji, stvar i nije bila bogznašta.

A auto (ćaletov Reno) sam počeo da vozim čim sam napunio osamnaest, prekonoći postavši ako ne slavan, a ono popularan. Ispunjavajući tako Vorholovu viziju preko Hruščevljove, kad već nije moglo obrnuto, hrabro sam vozio kroz sumaglicu osamdesetih, ne razmišljajući previše o tome šta ih čeka.

Demo snimak je sačekala sudbina da bude izgubljen, preživevši do digitalnog doba samo na Sonijevoj kaseti.

* Tekst objavljen marta 2010. na blogu B92