Ne damo naše komšije

RASTANAK UZ ROĐENDANSKU TORTU: Pronemačka struja u političkom establišmentu Kraljevine Jugoslavije, nadvladala je zdrav razum i predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiša Cvetković, 1939. godine, potpisao je dva sramna akta o ograničavanju prava Jevreja na trgovinu i školovanje jevrejske dece. Jevreji su se preko noći suočili sa ekonomskim i duhovnim terorom profašističke vlade. Ono najgore se tek spremalo, ali su samo retki pojedinci mogli da naslute šta čeka Jevreje u porobljenoj Evropi.

Sigmund Bosković - Žiga, cenjeni novinar, iste godine, 1939, dobio je otkaz od nemačke novinske agencije za Balkan, za koju je pisao godinama. Pisao je Žiga i za druge novine, ali pošto je bio Jevrejin, od novinarskog zanata više nije mogao da izdržava porodicu. Njegovi dojučerašnji nalogodavci morali su da poštuju Firerova naređenja, ali su se odužili dugogodišnjem saradniku i sa otkazom dodeli su Žigi veliku novčanu odštetu.

Žiga je bio u pokretu HaŠomer HaCair; kao cionista bio je ubeđen da svaki Jevrejin, koji se sprema na put u Palestinu, mora da ima u rukama neki zanat i rešio je da nauči da pravi sir! Naoružan silnim knjigama o tehnologiji pravljenja sira, ubrzo je bio spreman da počne proizvodnju. Falila je samo krava, prostorija i sudovi u kojima će se praviti sir. Tako je Žiga stigao do Radojice Stevanovića, starešine sela Mali Požarevac. U Radojicinom dvorištu nalazila se zapuštena zgrada koja je brzo preuređena za Žigine potrebe. U zgradi je bila i jedna sobica u kojoj je Žiga spavao kad je boravio u selu. Žiga je doneo sudove u kojima će se praviti sir. Zaposlio je jednog radnika, kupovao je mleko od seljaka i počeo da pravi sir.

Od tada je Žiga živeo na dve strane, malo u Beogradu sa suprugom Eugenijom i kćerkom Verom, a više vremena je provodio u Malom Požarevcu, gde je pravio sir. Kada je 6. aprila 1941. godine počelo bombardovanje Beograda, Žiga se sa porodicom zatekao u svom stanu na Vračaru u ulici Alekse Nenadovića. Sa porodicom Bosković su u stanu bile i Žigina majka, sestra Vilma i najmlađi brat Stevan.

Svi zajedno su se odmah preselili u podrum i kad je prošao prvi talas bombardovanja otvorenog grada, Žiga je odlučio da odmah napuste Beograd. Imali su i gde da se sklone, na Žiginu ekonomiju u Malom Požarevcu. Sa Žiginom porodicom na put je krenula i Žigina majka, sestra Vilma, brat Franja sa suprugom Editom i sinom Tomijem, koji je tada imao četiri godine, i najmlađi brat Stevan, student Agronomije, komunista. Ukupno devet duša krenulo je peške, oko trideset kilometara od Beograda do Malog Požarevca. Pošto nikakvog prevoza nije bilo kojim bi stigli do Žigine ekonomije, poneli su samo ono najnužnije. U stvari, poneli su onoliko koliko su mogli da ponesu u rukama. Nešto stvari su natovarili na kolica malog Tomija, a njega su povremeno nosili na smenu ili su ga stavljali da sedi na stvarima koje su poneli sa sobom.

Čim su stigli u Mali Požarevac, Žiga se prijavio u vojsku. U opštem rasulu koje je vladalo u vojsci, Kraljevina Jugoslavija je ubrzo kapitulirala, a Žiga se vratio u Mali Požarevac. Franja se sa Editom i sinom vratio u Beograd, sa njim se vratila i majka i sestra Vilma. Stevan se pridružio pokretu otpora. U kući su ostali Žiga, Eugenija i kćerka Vera, koja je tada imala 13 godina.

U Beogradu su Jevreji svakodnevno odvođeni na prinudni rad, zatvarani su u logore na Banjici i u Topovskim šupama, streljanja su bila svakodnevna pojava. Franja se jednog dana, sa prinudnog rada, nije vratio kući, odveden je u Topovske šupe. Bližio se Jom Kipur, 2. oktobra 1941. godine, i Eugenija je odlučila da sa Verom otputuje u Beograd, kako bi prisustvovali molitvi u sinagogi koja se nalazila u Kosmajskoj ulici. Nekoliko dana, pre Jom Kipura, provele su u svom stanu sa Žiginom mamom i Vilmom, a kada je verski obred bio završen, Eugenija i Vera su se vratile u Mali Požarevac.

Na stanici ih je dočekao Radojicin zet. Odmah je rekao da se vrate u Beograd, jer su okupatori u saradnji sa ljotićevcima uhapsili Žigu i Radojicu. Kasnije se ispostavilo da su, u stvari, tražili Žiginog brata Stevana, komunistu i Radojicinog sina, koji je već bio u partizanima. U to vreme progon Jevreja je bio na vrhuncu, pa su bili zadovoljni što su uhapsili bar Žigu, a Radojica je uhapšen pošto je odbio saradnju sa ljotičevcima. Eugenija i Vera su se vratile u Beograd u svoj stan.

Žigin kolega, novinar, Miša Milošević, kada je čuo da je Žiga uhapšen, pokušavao je na sve načine da izbavi dva prijatelja iz ljotićevskih ruku. Jedino što je uspeo bilo je da Žigu nisu odmah ubili, nego je prebačen u Beograd, gde je predat Gestapou. Na intervenciju generala Draškić Pante, tasta Jovanović Stanka, takođe novinara, i Mišinog prijatelja, ljotićevci su pustili iz zatvora Radojicu Stevanovića.

Radojica je i posle toga više puta privođen, jer su mu sinovi bili u partizanima, da bi maja 1943. bio deportovan u logor Mauthauzen, koji se nalazio u Austriji. U logoru je sprovođena nad logorašima svojevrsna psihička i fizička tortura. Nije dugo izdržao, Radojica je već u oktobru iste godine umro u logoru.

Pokušaji Žiginih kolega iz Beograda da ga oslobode iz gestapovskog zatvora nisu urodili plodom i Žiga je iz zatvora prebačen u logor Topovske šupe. Kada je Žiga prebačen u Topovske šupe, njegov brat Franja više nije bio tamo. Okupatori su svakodnevno odvodili Jevreje na streljanje u Jajince i na druga stratišta. Eugenija i Vera su obilazile Žigu u logoru, nosile su mu hranu i cigarete, bio je težak pušač, ali je Žiga prestao da puši. Objasnio im je da ne može da gleda šta je sve u stanju da učini logorašpušač samo da dođe do jedne cigarete. U novembru mesecu, za Verin rođendan, poslednji put je ispred logorske zgrade bila na okupu porodica Bosković.

Doneli su tortu, tu su bili i Žigini prijatelji Jevreji logoraši. Kada su sledeći put došli da ga posete, Žige više nije bilo tamo. Eugenija i Vera nisu ni slutile da će se sa mužem i ocem rastati uz Verinu rođendansku tortu.

Bližio se decembar mesec 1941. godine. U novoosnovani logor na Sajmištu deportovani su Romi, Srbi i drugi koji se nisu pokorili okupatorima. Istovremeno se spremalo najveće odvođenje u logor beogradskih Jevreja - dece, žena, starih, koji su do tada bili pošteđeni. U stan Boskovića je jednog dana došla supruga Miše Miloševića i rekla Eugeniji:
- Moj muž i ja smo odlučili da vam pomognemo, jer nismo uspeli da pomognemo Sigmundu. Imamo prijatelja, koji je takođe novinar, Stanko Jovanović, koji je pokušao da nam pomogne u spašavanju vašeg muža. Pitali smo ga da li on zna kako se može pomoći, jer je on već pomagao drugim ljudima.

Stanko Jovanović je imao rešenje za Eugeniju i Veru. Njegova sestra iz Niša, Veljić Mira, ostala je sama sa troje dece, jer je njen suprug odveden u zarobljeništvo. Trebala joj je pomoć u kući i bila je spremna da za stan i hranu primi nekog od iz-beglica, kojih je, po njenom saznanju, bio pun Beograd.

Stanko je obećao da će odmah pisati sestri i predložiti da primi Eugeniju i Veru. Predstavio ih je kao srpske izbeglice iz Hrvatske, ali, dok su čekali odgovor, Eugenija i Vera su morale da napuste stan i da se sklone na neko sigurnije mesto. Stevan, Žigin najmlađi brat, preko svojih komunističkih veza, našao je prvi smeštaj za snaju ibratanicu u stanu kod Kalemegdana. Eugenija je imala stari pasoš, a Vera potvrdu iz Malog Požarevca.

Preko Stankovih veza, kao prave pravoslavke, dobile su u policiji nove legitimacije sa srpskim prezimenom Bošković. Nisu dugo čekale da krenu na put, ali su za tih nekoliko dana više puta menjale prebivalište. Za sve se pobrinuo Stevan, koji se spremao da ponovo krene u partizane. Konačno, 8. decembra 1941, na dan kad je počelo najveće odvođenje beogradskih Jevreja u logor smešten na Sajmištu, majka i kćerka otputovale su u Niš. Kako je i dogovoreno, primila je Veljić Mira, kako je brat napisao, izbeglice iz Hrvatske, ali je situacija u Nišu bila sve gora i gora.

Počelo je da nedostaje hrane i Mira je napisala bratu da više ne može da zadrži kod sebe i Veru i Eugeniju. Jovanovići su odlučili da prime Veru u njihovu kuću. Početkom februara 1942. na putu do Beograda, Vera je morala da pokrije glavu, kako je slučajno neko od putnika u vozu ne bi prepoznao. Eugenija je još neko vreme ostala kod Mire.

Pošto Mira nije znala da je Eugenija Jevrejka, Eugenija je bila ta koja je odlazila u nabavku. Kada je na pijaci srela jednu poznanicu iz Beograda veoma se uplašila. Odlučila je da napusti stan Mire Veljić i ode iz Niša. Eugenija je maja meseca 1942. potražila smeštaj u Niškoj Banji u pansionu ruskog popa Pavela Derkača, koji je na zidu, u svojoj sobi, držao okačenu Hitlerovu sliku. Predstavila se kao izbeglica koja traži posao i smeštaj i pop je uzeo Eugeniju za kućnu pomoćnicu.

Istog meseca, u maju 1942, porodica Jovanović došla je sa Verom na odmor u Nišku Banju. Eugenija je molila Stanka da je kao kuvaricu povedu u Beograd, ali Stanko je znao da u Beogradu mnogi poznaju Eugeniju i nije smeo da reskira. Tom prilikom Vera je posetila majku u pansionu i tamo su je videli nacisti koji su tu stanovali. Jedan nacista se zagledao u Veru i rekao svom kolegi da je Vera sigurno Jevrejka. Prepoznao ju je po karakterističnom jevrejskom nosu. Kolega nacista je imao šire obrazovanje i objasnio da se nalaze na Balkanu i da je u pitanju grčki nos?! Pre nego što su se Jovanovići sa Verom vratili u Beograd, Stanko je otišao kod starešine Niške Banje i rekao da svi moraju dobro da paze na Eugeniju, jer je ona srpska izbeglica iz Hrvatske. Jednog dana Nemci su konfiskovali pansion i svi stanari su morali odmah da napuste popovu kuću. U pansionu su ostali samo pop i Eugenija, koja je dobila malu sobu u podrumu. Svakodnevno se sretala sa nacistima i sve vreme se tresla od straha. Nije prošlo puno vremena kada je u leto 1942. godine, uz Stankovu pomoć, u Nišku Banju stigao Kalmić Žarko sa suprugom i dvoje dece. Žena je bila Srpkinja, a Žarko konvertovan Jevrejin u pravoslavnu veru. Eugeniji je laknulo, na Stankovu preporuku Kalmićevi su primili Eugeniju za kućnu pomoćnicu. Eugenija je bila van kuće kad su gestapovci iznenada došli i uhapsili Žarka. Skoro godinu dana bila je Eugenija kod porodice Kalmić, a onda je odjednom ostala bez stana i posla. Žarkova supruga i deca su se odmah vratili u Beograd, a Eugenija je potražila novo prebivalište. Našla je neku sobicu kod jednog seljaka u Niškoj Banji.

Vera nije znala šta se događa sa njenom majkom. Nije smela da piše, jer su sva pisma bila pod strogom cenzurom okupatora. Živela je u kući Jovanovića, na mansardi u devojačkoj sobi. Prema Veri su se Stanko i Ljubinka odnosili kao prema svom detetu.

Nije prošlo puno vremena od kada je Vera saznala da Stanko pomaže mnogima, ne samo Jevrejima. Bio je u vezi sa pokretom otpora i jednog dana bio je uhapšen. U kuću su upali gestapovci, nije imalo nikakvog smisla da se Vera sakrije u svoju sobu, što je obično činila kada su u kući bili nepoznati gosti, jer su gestapovci pretresli celu kuću. Međutim, gestapovci nisu obraćali pažnju na Veru, tražili su nešto mnogo važnije, što nisu našli. Verovatno su mislili da je Vera Stankova kćerka ili kućna pomoćnica.

Šta god da su gestapovci pomislili, Vera se odmah spakovala i pobegla iz Beograda. Otputovala je u Ribarsku Banju kod tetke Edite, koja se tamo sa sinom sklonila od fašističkog progona.

U februaru 1943. kada je Crvena armija kod Staljingrada teško porazila Sile osovine, i nagovestila konačnu pobedu nad nacističkom Nemačkom, Vera je slavila pobedu u društvu tetkinih prijatelja. Sa njima je slavio i simpatičan dečko, star sedamnaest godina. Ljubav na prvi pogled završila se šetnjom po Ribarskoj Banji. Dečko je pokazao Veri crkvu gde će se posle rata venčati. Vera je progutala knedlu, ali nije rekla da je Jevrejka i da ne može da se venča u pravoslavnoj crkvi. Ipak, Vera se srećna vratila u Beograd u kuću Jovanovića. Malo su se dopisivali, a kad je Vera ponovo posetila tetku u Ribarskoj Banji saznala je da je njen dečko otišao u partizane. Kada se vratila u Beograd, pisma više nisu stizala, njen dečko je poginuo u borbama sa okupatorima.

Stanko Jovanović povremeno je dolazio u Nišku Banju. Ponovo je pomogao Eugeniji da dobije posao. Eugenija je znala da su njegovi dolasci vezani za pomoć Jevrejima koji su se krili u Nišu i okolini, ali nikad nije čula nijedno ime. Stanko je znao koliko je opasno ako bude uhapšen onaj ko zna imena i gde se nalaze oni koji se kriju. Eugenija je dobila posao u jednoj kafani, gde je radila od 6 ujutro do ponoći. Nije bilo lako stajati na nogama ceo dan, a onda se noću pored groblja vraćati kući. Nije Eugenija znala koga se više plaši: mrtvih, sahranjenih na groblju ili živih, koji su svraćali u kafanu i svakog momenta je neko mogao da je prepozna.

Poslednji put je početkom 1944. godine Stanko bio uhapšen i sproveden u logor na Banjici. Kada je aprila meseca 1944. godine počelo savezničko bombardovanje Beograda, Stanko je bio u logoru, a ispred njihove kuće je pala bomba. Ljubinka je sa decom i Verom napustila kuću i potražila spas u okolini Beograda. Vera nije želela da bude na teretu Ljubinki i odlučila je da se skloni kod majke u Nišku Banju.

Saveznici su nastavili da bombarduju vojne i ekonomske ciljeve u Srbiji. Kad je u septembru 1944. počelo bombardovanje Niša i okolnih mesta Eugenija i Vera više nisu imale gde da se sklone. Bežale su, kao i ostali, na otvoreno polje, važno je bilo sačuvati glavu, i u tome su uspele, 14. oktobra bio je oslobođen Niš.

Krajem 1944. godine, kada je već bio oslobođen i Beograd, Eugenija je krenula svojoj kući. Nije imala sreće, njihov stan je stradao u bombardovanju i ponovo nije imala krov nad glavom. Sklonila se kod jedne dalje rođake, a kad je i Vera stigla u Beograd, Stanko i Ljubinka su, po ko zna koji put, priskočili u pomoć, dali su im jednu sobu u svojoj kući. Ubrzo su Jovanovići počeli da primaju i druge Jevreje koji su se spremali na put u Izrael. Eugenija i Vera oprostili su se od Jovanovića kao od najbliže familije i odselili se u Izrael 1949. godine.

(Ljubinka i Stanko Jovanović proglašeni su 1967. godine za Pravednike među narodima.)

NE DAMO NAŠE JEVREJE: Pre Prvog svetskog rata Moric Tajtacak venčao se u Kruševcu sa Rebekom, rođenom Adut, iz Beograda. Oboje su poticali iz uspešnih trgovačkih porodica. Moric je nasledio žitarski trgovački posao od svog oca, a pored toga upravljao je svojom svilarom. Rebeka je u srećnom braku rodila tri kćerke: Sultanu, Nataliju i Sofiju, i sina Davida. Kao pravi patriota i Moric je u Prvom svetskom ratu vojevao sa braćom Srbima. Kad je pred mnogo jačim neprijateljem počelo povlačenje, Moric se sa desetinama hiljada srpskih vojnika našao na ostrvu Krfu. Nakon teškog marša kroz Crnu Goru i Albaniju, gladni, izmoždeni, iscrpljeni do krajnjih psihičkih i fizičkih granica, mnogi su na Krf stigli izranjavljeni i bolesni. Ranjenici i bolesnici su svakodnevno umirali.

Među bolesnima je bio i Moric. Prebačen je kod sestre Kaline, koja je živela u Švajcarskoj, ali za njega više nije bilo leka. Kao srpski vojnik, sahranjen je 1917. godine u Cirihu. U to vreme žene se nisu bavile trgovačkim poslovima, a još manje proizvodnjom svile. Rebeka, kada je ostala sama sa malom decom, prodala je svilarske mašine i sve uložila u preuređenje zgrade za stanovanje. Izdavala je stanove, a od kirije se izdržavala porodica Tajtacak sve do početka Dru-gog svetskog rata. Deca su završila škole. David je radio u Smederevu, gde je usavršavao trgovački zanat, sa njim je bila i Sultana; Natalija, kao stručna učiteljica, radila je u Mladenovcu, a Sofija je živela sa majkom u Kruševcu.

Kada je 1941. kapitulirala Kraljevina Jugoslavija, Nemci su uveli vojnu upravu u okupiranoj Srbiji. Za civilnu vlast bili su im potrebni viđeniji ljudi, u koje je narod imao poverenja. Ali, viđeniji ljudi iz Kruševca bili su pohapšeni i zatvoreni u podrum zgrade u kojoj je bila smeštena Krajskomanda. Među njima se nalazio i predratni predsednik opštine i narodni poslanik, apotekar Krsta Novaković. U centru grada nalazila se Krstina apoteka, poznata u Kruševcu i okolini. Od trenutka kad su Nemci ušli u Kruševac, na usluzi vlasti uvek je bio folksdojčer Goldner, geometar, koji je od tada paradirao u nemačkoj uniformi. Okupatori su ga pitali koga bi po njegovom mišljenju trebalo postaviti za predsednika opštine, a on je bez razmišljanja rekao: “Krstu Novakovića, eno ga dole u podrumu”. Doveli su Krstu pred krajskomandanta i rekli mu šta očekuju od njega. Krsta se već dobro upoznao sa krajskomandantom, koji se smestio u njegovu kuću.

Krajskomandant je bio pre rata profesor Univerziteta u Frajburgu, kulturan čovek, ali nacista po ubeđenju. Krsta, pošto nije bio spreman da odmah odgovori, vraćen je u podrum. U podrumu je Krsta tražio savet od uhapšenih, najviđenijih građana Kruševca. Savetovali su mu da prihvati ponuđeno mesto, jer mu ode glava, a i njima svima. U jednom poverljivom izveštaju poslatom kvislinškoj vladi Srbije, pisalo je da Krsta “sedi na dve stolice” i da ga zbog njegovog ugleda u narodu treba prinuditi na saradnju. Krsta je odgovarao i okupatorima i kvislinzima, nije imao izbora.

Tako je Krsta postao prvi ratni predsednik opštine Kruševac, ali ne za dugo. U stvari, nije želeo da služi okupatorima. Pre kraja 1941. postavljen je jedan bankar za predsednika opštine, jer se Krsta žalio na bolest. Krsta je oslobođen dužnosti, ali je istovremeno postavljen za predsednika Odbora za smeštaj izbeglica. U međuvremenu pomagao je i partizanima i Jevrejima, kojih je bilo sve više u Kruševcu, a kasnije je organizovao slanje paketa srpskim vojnicima koji su odvedeni u zarobljeništvo u Nemačku.

Porodica Tajtacak je do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije bila jedina jevrejska porodica u Kruševcu. Kad je počeo progon Jevreja u Beogradu i širom Srbije, neki od njih su potražili spas u Kruševcu. U Kruševcu su se našli i Jevreji koji su pobegli ispred muslimanskog terora i ustaškog noža. Više Rebeka i Sofija nisu bile sigurne kao do tada, i one su bile registrovane kao Jevrejke i dobile su žute trake.

Pozivajući se na staro prijateljstvo, Rebeka je potražila pomoć od Krste Novakovića, tada još uvek predsednika opštine. Krsta je, koristeći predratna prijateljstva sa ljudima iz policije, bez razmišljanja obezbedio nove legitimacije sa srpskim prezimenom Anđelković. Rebeka je dobila ime Ruža, a Sofija je zadržala svoje ime. Istovremeno, Rebeka nije znala šta se dešava sa Davidom i Sultanom, koji su bili u Smederevu. Rebeka se brinula i za Nataliju, koja je bila sama u Mladenovcu. Shvatila je da Natalija ne može da se javi, jer, mora biti, da je i Natalija u Mladenovcu krila svoje jevrejsko poreklo.

Ponovo se obratila Krsti za pomoć. Sa novom legitimacijom za Nataliju, Rebeka je otputovala u Mladenovac i njih dve su se vratile u Kruševac. Događaji su se brzo smenjivali, u Kruševcu su tada bile Rebeka i dve kćerke, a David i Sultana se nisu javljali. Posle katastrofalne eksplozije u nemačkom skladištu municije u smederevskoj tvrđavi, 5. juna 1941, David i Sultana su se obreli u Kruševcu. Porodica je ponovo bila na okupu, a Krsta je i njima dvoma obezbedio nove legitimacije. Tada su nastali novi problemi. Nemci su odvodili mlade ljude na rad u Nemačku. Verovatno ni nemačkom vojniku koji je obilazio kuću Tajtacakovih nije bilo jasno zašto traže Davida, da li da ga odvedu u logor ili na rad u Nemačku. Kada je jednom prilikom, po ko zna koji put Rebeka rekla da David nije kod kuće, jer je otišao u obližnje selo da nabavi hranu, vojnik je ozbiljno pitao Rebeku: “Zašto vi sedite ovde, zar ne vidite šta vam se sprema?” Onda je dodao da će on svaki dan dolaziti dok ne nađu Davida. David se krio u kući, niko još uvek nije ozbiljno shvatao šta se dešava.

Kada je David, jedno jutro, kroz prozor video da se pred njihovom kućom zaustavio kamion pun Jevreja, sa vojničkom pratnjom, nije više imao vremena da razmišlja o vojnikovim rečima. Izašao je iz kuće na sporedan izlaz i našao se u sokačetu, iz koga se ulazilo i u kuću Kose Petrović. Kosa Petrović je sa mužem držala kafanu sa velikim vinskim podrumom. Kad je čula buku kamiona i provirila na ulicu, odmah je shvatila o čemu se radi. Otvorila je sporedna vrata i videla unezverenog Davida u sokačetu, pozvala ga je da se sakrije u njihovoj kući. David se sakrio u njihov podrum, a kad su Nemci otišli neobavljena posla, David više nije smeo da se vrati u svoju kuću. Kosa je počela da smišlja kako da pomogne mladom komšiji. Kod Kose na stanu su bile učenice Mica Vasić i Kosina rođaka Zlata Veljković, obe iz Donjeg Krčina, sela iz Kruševačkog okruga. Savetovale su Davidu da odmah ode u njihovo selo, kod njihovih roditelja; dali su mu da bira u čiju kuću hoće da se smesti. Jedno je bilo reći, a drugo tek tako izaći iz Kruševca i proći pored okupatorskih kontrolnih punktova, koji su se nalazili na prilazima grada.

U vreme kada se sve to događalo, u Rebekinom pansionu stanovao je Milenko Veljković, učenik II razreda gimnazije, takođe iz Donjeg Krčina. Njegova majka Cica se za vreme njegovog boravka u pansionu sprijateljila sa Rebekom i Milenko je požurio da obavesti roditelje da je Davidu potrebna pomoć. Starešina sela se nije slagao da se u selo sklone Jevreji, plašeći se da će celo selo biti spaljeno, ukoliko okupatori otkriju njihovo prisustvo, ipak je Dragoljub, Milenkov otac, odlučio da primi Davida. David se plašio da tek tako krene u Donji Krčin, pa je ponovo u pomoć priskočio Krsta Novaković.

Krsta je upozorio Davida da ne ide ni u partizane, ni u četnike, nego da se lati nekog posla na selu, da pomogne porodici. Izdao je ausvajs (propusnicu) za Davida, koji je sa novom legitimacijom već imao i novo ime, Danilo. Nakon nekoliko dana stigao je jedan seljak sa kolima i njih dvojica su sa urednim dokumentima mirno prošli straže na izlazu iz Kruševca.

Nije prošlo puno vremena kad je Rebeka dobila novu poruku od Krste Novakovića: “Strina, sklanjaj kćerke, Nemci kupe jevrejske devojke”. Iz Kruševca je prvo izašla Sultana, po nju je došao Vidan Maksimović, činovnik iz opštine i oni su bez problema izašli iz grada. Zatim je iz Donjeg Krčina stigao jedan poznanik Kose Petrović i sa čezama odvezao Sofiju i Nataliju, a majka je nekoliko dana kasnije natovarila jedna kola sa stvarima i poslednja iz porodice napustila Kruševac. Svi su se smestili kod Milenkovih roditelja, Cice i Dragoljuba Veljkovića Kuća Cice i Dragoljuba Veljkovića nalazila se na ulazu u selo. Iako su sa Tajtacakovim živeli kao jedna porodica, ipak je postojala bojazan da se Nemci iznenada pojave, a da ukućanima ne ostane vremena da pobegnu. Zato je, posle nekoliko meseci, porodica Tajtacak prešla u kuću Mileta poštara i njegove žene Cile.

Miroslav Veljković, koga su zbog njegovog posla zvali Mile poštar, bio je otac Zlate Veljković, učenice, koja je u Kruševcu stanovala kod Kose, udate Petrović. Zlata je bila SKOJ-evka, kao i njena cimerka Mica Vasić. One su aktivno pomagale da se porodica Tajtacak prebaci u Donji Krčin. Zlata je zamolila roditelje da prime Tajtacakove i sad su njih dve bile uverene da je problem Tajtacakovih rešen. Međutim, iskrsao je novi problem. Kuća Mileta poštara nalazila se skoro u centru sela. Kada bi se Nemci iznenada pojavili u selu, Tajtacakovi su bili isuviše daleko od polja i šume kuda su mogli da pobegnu. Srećom, Nemci nikad nisu posumnjali da se u selu kriju Jevreji. Ipak, za svaki slučaj, nakon kratkog vremena prešli su Tajtacakovi u kuću Miletovog brata Svetomira Veljkovića, koja se nalazila dalje od centra, ali i ona je bila pored glavnog puta.

Nemci nisu tražili Jevreje, ali su tražili partizane i sve češće su počeli da dolaze u selo. Svi u selu su znali da su Tajtacakovi Jevreji i svi su ih čuvali i izlazili u susret koliko su mogli. Tajtacakovi su se još jednom preselili, ovog puta u kuću Vasilija-Vase Ljubisavljevića. Vasa je bio bogat, kao što je bio i njegov otac, sagradio je novu kuću, a Tajtacakove smestio u kuću svog pokojnog oca Grujice, koja se nalazila dalje od centra i puta kojim su svakodnev-no prolazili Nemci. U kući je postojao drveni pod, a kuća je bila snabdevena svim potrebnim stvarima za udobno stanovanje. Tajtacakovi su bili sami, ali su ih često posećivali Vasa i njegova žena Kadivka.

Imali su Tajtacakovi i kera, koji je bio kao član porodice. Iako su Tajtacakovi već potrošili pare koje su poneli sa sobom, ništa im nije nedostajalo. Natalija i Sofija su lepo šile, pa su uspevale i da zarade koji dinar. Učile su i devojke iz sela krojačkom zanatu. Kada bi neko prolazio pored njihove kuće, ostavio bi nešto jaja, povrća, a i poneko pile ili mesa kad se klalo u selu. David nije smeo da se udaljava od kuće, ali je i on sa sestrama povremeno odlazio u nadnicu. Selo je primilo Tajtacakove kao da su oduvek živeli s njima.

Nemci su redovno odnosili danak iz sela. Nekad je to bilo žito, nekad stoka za klanje, a kad su naredili da se preda vuna, seljaci nisu znali šta da rade. Trebala je vuna i njima; sami su preli vunu, štrikali džempere, tkali prekrivače za krevet, a sad su odjednom morali sve da predaju okupatorima. Morali su seljaci da zadrže nešto vune i za sebe, umesto ovaca počelo je šišanje seoskih kerova. Tajtacakovi se nisu bunili kad je na red došao i njihov ljubimac.

Ipak, seljaci su delili njihovu sudbinu, zajedno su bežali kad su bile nemačke racije, povremeno su Tajtacakovi morali da se sklone u susedna sela, Gornji, Srednji Krčin ili Kruševicu. Svi su znali ko su oni, krili su ih i nikad ih niko nije izdao. To što je i njihov ker bio ošišan, bilo je sitnica naspram onoga što je selo činilo za njih.

Koliko su seljani voleli Tajtacakove najbolje se videlo 1943. godine, kad je jedan železničar iz sela, sprovodnik vozova, u kafani rekao da sutradan putuje u Beograd i da će prijaviti vlastima da se Jevreji kriju u selu. Seljani su ga ubeđivali da to ne učini, da ne prijavi “naše Jevreje”, kako su često znali da kažu, a on im je odgovarao da se brine za selo, jer, ako Nemci sami otkriju da su Jevreji kod njih, celo selo će biti spaljeno. Ubeđivanje nije pomoglo, ali kad je trebalo da se popne na voz, zamolio ga je kolega, koji je trebalo da prati voz za Niš, da promene smenu, jer je on imao hitna posla u Beogradu. Tako je doušnik umesto za Beograd krenuo u Niš. Kod jednog sela u blizini Niša, voz su napali partizani, a sprovodnik vozova je poneo seosku tajnu sa sobom. Sudbina je htela da ga u njegovoj nameri zaustavi partizanski metak.

Tajtacakovi su dočekali slobodu u kući Vase i Kadivke Ljubisavljević. Uskoro su mogli da se vrate u Kruševac, nikad ne zaboravljajući one koji su im spasli živote.

(Zlata Veljković i roditelji Miroslav i Cila proglašeni su 1999. godine za Pravednike među narodima. Kosa Petrović, Krsta Novaković proglašeni su 2003. godine za Pravednike među narodima.)

(NASTAVIĆE SE)