Ne gledaj me tako, sakrij te butine

INDIJANCI - Ne može biti veselije (Hi Fi Centar)

Kad Indijanci objave novi album, svaki priglupi recenzent nalazi se u još glupljoj situaciji da ne zna odakle da počne; da li da, recimo, traži skrivenu poruku u naslovu Ne može biti veselije, kad je sasvim jasno da skrivene poruke nema i da je Indijancima veselo da veselije biti ne može? Da li da neukim čitaocima objasni da su Indijanci, u stvari, Poglavica (vokal), Pustinjski skočimiš (gitara), Kurje oko (bas) i Jež koji sedi (bubnjevi)? Da li da otkrije veliku, dugo čuvanu tajnu da je autor muzike i svih tekstova Vicko Milatović, na radnom mestu Ježa koji sedi u Ribljoj čorbi? Da li da pominje činjenicu da je album Indijanaca objavila kuća Hi Fi Centar u kojoj je Poglavica Milatović - muzički urednik? Da li da vam kaže da na ploči ima 13 pesama, kad je to potpuno svejedno? Da li da vam recenzent pokloni dragocene informacije da je producent albuma Black Rakun, da je snimatelj Gumeni pelikan a da je izvršni producent Bafalo Kiki Riki?

Možda je najbolje da vam ne kažem ništa, jer su me Indijanci već nakon jednog preslušavanja (nezapamćeno dugih 51:25 minuta) dotukli svojim muzičko-ratnim igrama, uspevajući u onome što se stvarno činilo nemogućim: da prestignu vispreno-intelektualne domete prethodne ploče i da po drugi put uzastopno dokažu da je uvek moguće ići niže - ovog puta u zastrašujućoj kombinaciji seoskog heavy metala, restlova od Riblje čorbe, restlova od Vampira (!), izlizanih rifova koje su još Deep Purple proglasili nevažećim, Bregovićevih jeftinih sentimenata i, povrh svega tekstova koje vredi pročitati da biste poverovali da postoje oni koji su ih napisali ("...Dok bik kravicu obara na travicu/ Lav lavicu podiže na glavicu/ Dok lisac lisicu drži za sisicu/ Majmun majmunicu stavlja na bananicu/ Veselo, veselo, veselo je, ne može biti veselije/ Dok medved mečku udara ko zvečku/ Skočimiš mišicu meće na pišicu/ Dok jež ježicu nabada na bodljicu/ Kurjak vučicu drži za ručicu... Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj u kaficu staviti špansku mušicu/ Danas ću komšinicu pozvati na kaficu/ Pa ću joj ko svako normalno biće sipati piće i pustiti porniće/ Ja sam Indijanac, namazan sa hiljadu boja/ Moje oči su mamac, ona mora biti moja... Ne gledaj me tako, sakri te butine/ Neće ti pomoći nikakve vradžbine/ Sakri te bombe dve, ne izazivaj me/ Skloni mi s puta, pun sam baruta/ Razbiću te, smrviću te, zgaziću te, beži od mene slomiću ti srce...").

Nije to najgore: najgore je kad Indijanci hoće da naprave svoju Stairway To Heaven (proveriti pesmu Ovaj put osećam), koja mora da pali na vojničkim matine-igrankama sa lokalnim domorocima suprotnog pola, u deset ujutru, u zgradi Zadružnog doma; još je gore od najgoreg kad Indijanci naprave obradu El Condor Pasa pa se posluže Goranom Bregovićem kao uzorom i grupom Deep Purple kao instinktom za solo masturbacije, ali najgore je, ipak, kad čujemo verziju pesme Pakleni vozači (večito nesrećno Atomsko sklonište) koja u ovom medicinskom tretmanu ima sve simptome naglašene veselosti iz genijalno sročenog naslova albuma: naime, Indijanci, bez pijeteta, ne samo da su dotukli već odavno ubijene Puljane, već su - ingeniozno - nad njihovim kolektivnim grobom odigrali kafanski ples, predstavivši sve članove grupe na tradicionalno kafanski način, uz tuš bubnjeva i vrisak tzv. pevača. Efekat Paklenih vozača u verziji Indijanaca je zastrašujući: ovih četiri i po minuta gore je nego domoljubni rat, bolje biti mrtav nego kupac ovog diska!

Ima i nešto lepo: na početku i na kraju albuma čuje se snimak majmuna koji mrmljajući peva (?) bolje od Poglavice, koji je ritmičniji od Ježa koji sedi, majmun je u destak sekundi Jedina Prava Zvezda albuma, nije čudno da ga je Poglavica stavio na naslovnu stranu bookleta, zna Poglavica ko mu prodaje ploče, zna Poglavica ko mu kupuje ploče - nije valjda bez veze tradicionalna narodna "sliku svoju ljubim"!  S druge strane, imajući polno iskustvo Vampira koji su vrlo zabrinuti glede mede s medom - a da, bogami, ni Indijanci nisu indiferentni spram zoofilije, može se za zabrinutošću uočiti seksualno stanje srpske nacije koja svoja rešenja traži u toplokrvnim četvoronožnim životinjama s egzotičnom figurom. Ko zna, jebi ga, šta se stvarno krije ispod mede s medom? Nisu Vicko Milatović & Saša Habić baš tako naivni kako nam izgleda!

*Objavljeno u magazinu XZ 1997. godine

(NASTAVIĆE SE)