Studija o gluposti
Private3

Photo: Milan Živanović/XXZ

Ne govorimo da smo pametni da ne ispadnemo glupi

ONAJ ko se poduhvata da govori o gluposti, rizikuje danas da bude osramoćen: može biti optužen za uobraženost ili mu može biti prebačeno da hoće da remeti istorijski razvitak. Pre nekoliko godina sam već napisao: „Kad glupost ne bi toliko nalikovala napretku, talentu, nadi ili usavršavanju, da ih čovek ne može razlikovati, niko ne bi želeo da bude glup.“1 Bilo je to 1931. godine; a niko se neće usuditi da ospori da svet otada nije baš nešto napredovao niti postao savršeniji! Stoga je, postepeno, sve manje mogućno odgađati pitanje: „Šta je zapravo glupost.“

 Ne bih ni da zaboravim da kažem da sam, kao pisac, davno još upoznao glupost, da smo se družili više nego jednom! Uostalom, kad se čovek rađa za književnost, on se suočava s gotovo neodredivim otporom, a koji može, izgleda, da poprimi razne vidove: bilo ličan vid kao, recimo, uvek dostojan vid profesora književnosti kome, naviknutom na sagledavanje s neizmernih odstojanja, na nesreću nedostaje cilj u savremenom trenutku, bilo opštiji vid, zamagljen, kao što je zamena kritičkog suda komercijalnim, otkako je Bog — u svojoj dobroti, čiji nam putevi ostaju nedokučivi — ljudski jezik dodelio čak i filmskim autorima. Tu i tamo sam već opisao izvesne od ovih pojava; nije nužno iznova svoditi ili dopunjavati taj račun (a bio bi to, verovatno, nemoguć zadatak, s obzirom da sve stvari danas teže da se uvećavaju); dovoljno je istaći neospornu činjenicu da se nedostatak smisla za umetnost kod naroda ne izražava samo u rđavim razdobljima i u grubom vidu, nego i u dobrim i u svim vidovima, tako da je razlika između represije ili zabrane i počasnih doktorata, dodeljivanja univerzitetskih katedara i nagrada, tek u stepenu.

Uvek sam podozrevao da je taj raznoliki otpor nekog naroda, koji se razmeće da voli umetnost u stvaranju i u svakoj duhovnoj finesi, bio samo glupost, možda posebna vrsta gluposti, estetska, a možda i afektivna glupost; pokazujući sebi na taj način, u svakom slučaju, da ono što nazivamo „lep duh“ može biti podjednako smatrano „lepom glupošću“; ni danas još ne vidim nikakvog razloga da menjam pogled. Bez ikakve sumnje, sve što kvari neki tako posve ljudski naum, kakav je umetnički, nije mogućno svesti na glupost; nužno je takođe — iskustva proteklih godina posebno su na to ukazala — nešto od toga pripisati različitim vrstama klonulosti. Ali, ne bi trebalo prigovarati ni da pojam gluposti nema sa ovim baš ničeg zajedničkog, uz izgovor da se on odnosi na razum a ne na osećanja iz kojih, naprotiv, umetnost proizilazi. Bila bi to zabluda. Čak je i estetsko uživanje podjednako suđenje i osećanje. Dozvolićete mi da vas podsetim ne samo da Kant, prema velikom aksiomu preuzetom od njega, govori o moći estetskog suđenja i sudovima ukusa, nego i da ponovim antinomiju kojom on ovako završava:

Teza: Sud ukusa ne zasniva se na pojmovima, jer bi se, inače, o njemu moglo raspravljati (i mogao bi se okončati dokazom).

Antiteza: On se zasniva na pojmovima, jer se, inače, o njemu ne bi moglo ni raspravljati (i ne bi se mogla iziskivati jednodušnost).

Uz to, želim da postavim pitanje: nisu li, polazeći od politike i haosa života uopšte, rasuđivanje i antinomija analogni? I ne bi li se naposletku različite forme gluposti našle, kao njihove sestre i sestrice, baš tamo gde su rasuđivanje i um najčistiji? Neću više da insistiram na njihovoj važnosti. Erazmo Roterdamski je zapisao u istančanoj knjizi, koja je još sveža kao prvog dana, u Pohvali ludosti, da postoje izvesne gluposti bez kojih čovek ne bi čak ni ugledao svetlo dana!

MOŽEMO sebi da dočaramo moć, ogromnu koliko i besramnu, gluposti nad nama, sagledavši prijatnu konspiraciju iznenađenja koju uglavnom prihvata onaj ko pretenduje, dok gaji poverenje u sebe, da evocira to čudovište pod njegovim imenom. Počeo sam s tim da sam to okusio na sebi; nije dugo trajalo i dobio sam istorijsku potvrdu dana kad sam, pošavši u potragu za prethodnicima u izučavanju gluposti — naišavši, uostalom, tek na mali broj, mudraci su skloni, izgleda, jedino da razmatraju mudrosti – od jednog erudite među mojim prijateljima dobio tekst predavanja iz 1866. godine čiji je autor Joh. Ed. Erdman2 , Hegelov učenik i profesor u Haleu. To predavanje, naslovljeno O gluposti, počinje, u stvari, evociranjem smeha kojim je pozdravljena njegova najava; i otkako znam da čak i jedan hegelovac može da mu bude izložen, uveren sam da postoji nešto posebno u čovekovom stavu prema onom ko bi hteo da raspravlja o gluposti; a izvesnost da postoji tako izazvana psihološka moć, snažna i duboko dvosmislena, ispunjava me smetenošću.

Sklon sam, dakle, da vam priznam svoju nemoć pred problemom: naime, ne znam šta glupost jeste. Nisam otkrio teoriju gluposti pomoću koje bih mogao da preduzmem spasavanje sveta; nisam čak ni otkrio, u okvirima naučne baštine, niti jednog jedinog istraživača koji ju je uzeo za svoj predmet, pa čak ni svedočanstvo o jednodušnosti koja bi bolje ili gore bila ustanovljena o njoj kao temi u analizi analognih pojava. Možda je za to kriv moj nedostatak obaveštenja; ali, verovatnije je da je pitanje „Šta je glupost?“ podjednako malo prirodno za moderno mišljenje koliko i pitanje: „Šta je lepo, ili dobro, ili električna struja?“ Želja da preciziramo taj pojam i na pitanje koje prethodi čitavoj egzistenciji nađemo koliko odmeren toliko mogućan odgovor, nije zbog toga manje živa; otuda sam, jednog lepog dana, i ja poželeo da odgovorim na pitanje, da bih znao, šta je glupost „u stvarnosti“, a ne više u kojem se obliku ona rasprostire, što bi pre bila dužnost i nadležnost mog zanata. I tako, pošto sam sebi uskratio pomoć književnosti, a pomoć nauke mi bila odbijena, pokušao sam da se stvari poduhvatim potpuno naivno, onako kako se to čini u sličnom slučaju, naprosto ispitujući upotrebu reči „glupo“ i srodnih reči, pretresajući najobičnije primere i trudeći se da sučelim svoja zapažanja. Na nesreću, ovaj postupak liči uvek donekle na lov na leptirove: dato vam je da na trenutak sledite predmet, ne gubeći ga iz oka, za koji verujete da ga posmatrate, ali obično se, uostalom, ubrzo dogodi, usled cik-cak kretanja, da se umešaju druge, slične lepidoptere, pa više ne znate da li je to još isti koji sledite. Tako, uzorci iz familije glupost neće vam uvek dozvoliti da budete sigurni da li je njihovo srodstvo doista izvorno ili samo spoljašnje, i da niste usled nekog previda prešli s jednog na drugi; i neće vam biti baš lako da ih sve skupite pod isti šešir, za koji biste mogli reći da je doista napravljen za neku praznu glavu.

NAČIN kojim počinjete, u takvom slučaju, gotovo je nevažan; počinjemo, dakle, bilo kako, ali vodeći računa možda o početnom problemu koji se sastoji u tome da ko god hoće da govori o gluposti ili da mu bude od neke koristi takvo izlaganje mora da pođe od pretpostavke da on sam nije glup; naime, da proklamuje da on o sebi sudi kao o pametnom, iako to uglavnom važi upravo kao znak gluposti! Ako se, međutim, pitate zašto je tako, prvi odgovor koji vam pada na pamet izgleda da je pokriven debelim slojem predačke prašine potčinjenosti, pošto on tvrdi da oprez nalaže da se ne pokazujete pametnim. Taj nepoverljivi oprez, danas bezmalo nerazumijiv, potiče verovatno iz doba kad je stvarno bilo pametnije, za najslabijeg, da sebe ne smatra inteligentnim! Glupost, naprotiv, uspavljuje nepoverljivost; ona „obezoružava“, kako se to danas kaže. Nekolike tragove te vrste prepredenosti nalazimo u izvesnim odnosima zavisnosti u kojima su snage dotle nejednake da najslabiji pokušava da se iz njih izvuče praveći se glupljim nego što jeste; tako stoji, recimo, sa onim što zovemo sluškinjskim lukavstvima: ophođenje podređenih prema gospodarima vičnijim govoru, odnosi vojnika prema oficiru, učenika prema učitelju i deteta prema roditeljima. Slab, koji ne može, manje nadražuje nosioca moći od onoga koji neće. Glupost ga čak baca „u očaj“, što je, neosporno, stanje slabosti!

S tim je savršeno saglasna činjenica da moćniku nečija pamet obično ide „na žuč“. Nesumnjivo, on je ceni kod nekog ko mu je podređen, ali uz uslov da je združena sa apsolutnom odanošću. Od trenutka kad više nema potvrđe o dobrom vladanju i nije više sigurno da ona služi interesima gospodara pre nego interesima inteligencije, biće krštena za neskromnost, drskost, pakost; često će se tada reći da ona, u najmanju ruku, udara na čast i autoritet gospodara, čak i ako ona stvarno ne preti njegovoj bezbednosti. To je dobro vidljivo u školi gde se s više grubosti postupa s nekim darovitim, ali neposlušnim učenikom, nego u slučaju nekog zaostalog i apatičnog. U oblasti morala, odatle potiče ideja da je neka volja utoliko rđavija što je bolja savest protiv koje prva deluje. I sama pravda nije ostala netaknuta ovom ličnom predrasudom: zločinu počinjenom inteligentno sudi se strožije, kao „rafinovanom“ i „okrutnom“. U oblasti politike, najzad, svako može da nađe koliko god hoće primera za isto.

Ali, i glupost — i to je prigovor ovde nesumnjivo neizbežan — daleko je od toga da uvek uspokojava; ona može da nadražuje. Da skratimo, recimo da ona obično izaziva nestrpljivost, ali i, u izvanrednim okolnostima, okrutnost; i odurna preterivanja u toj bolesnoj okrutnosti, uobičajeno označavanoj imenom sadizam, suviše često, u ulozi žrtava, pokazuju imbecile. To očito dolazi od toga da su oni za surove najlakši plen; ali, to je podjednako vezano i za činjenicu da nesposobnost odupiranja, koja naprosto zrači iz cele njihove ličnosti, nadražuje uobrazilju kao što miris krvi draži zver, i vodi je u svojevrsnu pustinju u kojoj okrutnost „ide suviše daleko“ samom činjenicom, a nije joj potrebno mnogo, da ne nailazi ni na kakve granice. Postoji u tome izvesna crta patnje u onome ko nanosi patnju, slabost unesena u njegovu brutalnost; i, mada povlašćena srdžba zbog samilosti uglavnom ometa da to bude uočeno, u okrutnosti, kao i u ljubavi, potrebni su međusobno odgovarajući partneri! Doista bi analiza toga bila važan zadatak u ljudskom svetu tako uznemirenom, kao što je današnji, svojom „niskom okrutnošću prema slabima“ — po verovatno najuobičajenijoj definiciji sadizma; ali, ne želimo li da izgubimo iz vida cilj koji ovde sledimo, a u pogledu na našu prvobitnu zbirčicu primera, ono što je rečeno o tome već izgleda kao digresija; zadovoljimo se da od toga zadržimo da se, u suštini, može biti glup ako pretendujete da ste pametni, ali da nije uvek pametno proći za glupog. Nema načina da ovo uopštimo; ili jedino što je prihvatijivo jeste da najpametnije što možemo da učinimo u ovom svetu jeste da se trudimo da se to što je mogućno manje primeti! U stvari, upravo je u tome crta onoga što je prilično često isticano pod izrazom mudrost. Ali, još češće je rečeni zaključak — koji se odnosi na primitivna razdoblja — iznošen jedino bojažljivo ili čisto simbolički; tim putem bi nas razmišljanje odvelo u područje preporuka o skromnosti ili sličnih, još raširenijih moralnih zapovesti, a da nas, inače, ne izvede u potpunosti s područja gluposti 1 pameti.

Bojazan da ne izgledate glupi, kao i bojazan da ne povredite uljudnost, čini da se znatan broj ljudi, koji sebe smatraju pametnim, čuva da to i kaže. A ako se nađu u situaciji da su prisiijeni da o tome govore, pribegavaju okolišenjima sledeće vrste: „Nisam gluplji od drugog.“ Ali, postoji sklonost i da se što je mogućno neutralnijim i objektivnijim tonom primeti: „Verujem da mogu da kažem da sam normalno inteligentan.“ Pokatkad uverenje da ste pametni biva izrečeno posredno, recimo u sledećem izrazu: „Ne bih da sam glup!“ Stvar je utoliko značajnija što nije u pitanju samo neki privatni pojedinac koji sebe, duboko u srcu, diskretno, smatra izuzetno pametnim i veoma obdarenim, nego što to govori, ili udešava da se govori o njoj, javna ličnost od časa kad je na vlasti, da je, eto, vrhunski inteligentna, prosvetljena, plemenita, nadmoćna, milostiva, izabrana od Boga i predodređena za istorijsku sudbinu. Ide se i dotle da se tako govori o drugom da bi se time odraz s njega pridodao sopstvenom sjaju. To otkrivamo u titulisanju kao što je Vaše veličanstvo, Vaša eminencijo, Vaša ekselencijo ili Vaša milosti, premda u fosilizovanim tragovima i bezmalo mrtvim; ali, to danas u potpunosti oživljava svaki put kad čovek govori o sebi u množini. Izvestan niži sloj srednje klase — govoreći intelektualno i moralno — u tom pogledu naročito pokazuje gotovo bestidnu pretenziju da sebe manifestuje u zaklonu neke partije, nacije, sekte ili čak umetničke tendencije i oseća se ovlašćenim da govori „mi“ umesto „ja“.

Uz jedan samorazumljivi izuzetak i otuda zanemarljiv, ova pretenzija može takođe biti nazvana taština; u stvari, danas su dušom mnogih država i nacija ovladala osećanja među kojima taština neosporno zauzima povlašćeno mesto; oduvek, međutim, između gluposti i taštine postoji tesna veza — što nam možda pruža neki putokaz. Neko ko je glup često izgleda kao tašt već samom činjenicom da nema pameti da sakrije glupost; ali, to čak, u osnovi, nije ni neophodno pošto je srodstvo taštine i gluposti neposredno: neko ko je tašt, odaje utisak da daje manje nego što bi mogao —poput mašine čija para izbija na pogrešnu stranu. Stara izreka Taština i glupost su iz istog lonca ne znači ništa drugo; baš kao i izraz: Taština „zaslepljuje“. Ono što asociramo uz pojam taštine jeste da, ne očekujemo previše, a drugi smisao reči „zaludan“ blizak je značenju „nekoristan“. Taj manji učinak očekivan je i tamo gde ipak ima učinka: taština i obdarenost takođe su često povezane; ali, onda imamo utisak da bi učinak mogao biti visok kad taština ne bi bila prepreka tome. Ova predstava, tako žilava, o manjem učinku pojaviće se, uostalom, nadalje kao najopštija predstava koju smo kadri da stvorimo o gluposti.

Ali, ne izbegavamo nekog ko se ponaša tašto zato što bi, kao što je poznato, on mogao biti glup, nego prvenstveno zato što prelazi granice uljudnosti. „Ko se hvali, sam se kvari“, kazuje stara poslovica; a to znači da onog ko se razmeće, suviše govori o sebi i suviše se prsi, smatraju ne samo neinteligentnim nego i nepristojnim. Ako se ne varam, zahtevi koje to pogađa deo su mnogobrojnih i raznovrsnih Zapovesti iz davnine namenjenih da se sačuvamo od samozadovoljstva, pretpostavljajući da je ovo podjednako veliko u drugome kao u nama samima. Ali, te zapovesti koje nalažu odstojanje u posmatranju, isto tako osuđuju korišćenje suviše direktnih reči, artikulišu pozdravne formule, zabranjuju protivrečenje a da se ne izvinite i započinjanje nekog pisma s „ja“; ukratko, one zahtevaju poštovanje izvesnih pravila za izbegavanje preterane blizine — to jest, preterane bliskosti.4 Njihov je zadatak da izglađuju i harmonizuju kontakte, da olakšavaju ljubav prema sebi, kao i ljubav prema bližnjem, i da u međusobnom ophođenju ljudi obezbeđuju takoreći prosečnu temperaturu; tu vrstu propisa nalazimo u svim društvima, čak i više u primitivnim nego u civilizovanim, a nisu nepoznata ni u onom nemom, društvu životinja, kao što se lako da otkriti u velikom broju gestova u njihovom „ceremonijalnom“ ponašanju. Ova briga o odstojanju, međutim, ne zabranjuje samo da sebe hvalimo, nego ne dopušta ni da preterano hvalimo drugog. Reći nekom u lice da je genije ili svetac bilo bi isto tako prejako kao i tvrditi to za sebe; blatiti se po licu ili čupati se za kosu nije ništa bolje, po našem sadašnjem ukusu, nego vređati drugog. Zadovoljimo se nagoveštajem i da to nije ništa gluplje ili rđavije nego u slučaju drugog, kako smo to već gore primetili!

Očigledno, kad red vlada, strogo su zabranjeni izrazi lišeni mere i običajnog morala. A pošto smo govorili o taštini kod naroda i partija, koji se danas hvališu prosvetljenošću, sad valja dodati da je epikurejska većina — baš kao megalomanski pojedinac u svojim sanjarijama monopolisala ne samo mudrost nego i vrlinu, i sebe smatra za čestitu, plemenitu, nepobedivu, skrušenu i divnu; utoliko ljudi, u današnjem svetu, teže da, kad su u većem broju, sebi dopuste sve što im je zabranjeno kao pojedincima. Odjednom, kad sagledamo povlastice tog uvećanog „mi“, imamo utisak da rad rastućeg civilizovanja i pridomljivanja pojedinca mora biti nadoknađen srazmernim decivilizovanjem naroda, država i političkih bratstava; ono što se tu manifestuje javno nije ništa drugo nego, u osnovi, poremećaj pređašnje afektivne ravnoteže u protivstavljenosti ja i mi, kao i u moralnom vrednovanju. Ali, da li je to — pitaćemo se – još glupost, ima li to još ikakve veze s njom?

Dragi slušaoci, niko u to ne sumnja! Dozvolite mi radije, međutim, pre nego što se upustim u opširniji odgovor, da predahnem uz pomoć primera koji nije lišen prijatnosti. Svi mi, posebno i još više mi muškarci, a pre svega čuveni pisci, poznajemo onu vrstu dama koje plamte da nam povere roman svog života i čija duša je, izgleda, bila neprekidno u zanimljivoj situaciji, nikad ne dospevši do srećnog ishoda koji ona možda očekuje upravo od nas. Da li je neka od tih dama glupa? Nešto iz preobilja naših utisaka šapuće nam pretežno da jeste. Ali, učtivost, pa i pravičnost, nalažu nam da prihvatimo da ona to nije potpuno i ne uvek. Ona govori mnogo o sebi i uopšte govori mnogo. Odlučno raskida sa svim. Tašta je i indiskretna. Često nam drži lekciju. Obično, nije sasvim u skladu sa svojim ljubavnim životom; a život, uopšte, ne polazi joj suviše za rukom. Ali, nema li i drugih ljudskih bića o kojima se sve to, ili bezmalo sve, može takođe reći? Govoriti mnogo o sebi, recimo, takođe je nedostatak egoista, neurotičara, pa čak i izvesne vrste melanholičara. A sva ta obeležja savršeno se mogu primeniti na mladež; gotovo da je to jedna od pojava sazrevanja, govoriti mnogo o sebi, biti tašt, držati lekcije, ne biti u skladu sa životom, ukratko, pokazivati tačno iste nedostatke inteligencije i uljudnosti — a zbog toga ne biti glup ili, barem, ne gluplji nego što je prirodno za nekog ko, upravo, još nije postao pametan!

Dame i gospodo! Rasuđivanja iz svakodnevnog života i njegove antropologije najčešće nas odvode miljama daleko, ali i, obično, skreću nas s puta. Ona nisu bila formirana s obzirom na neko istinsko učenje; ona samo, u stvari, predstavljaju pokrete pristajanja ili odbijanja duha. Prethodni primer pokazuje, dakle, naprosto da nešto može izgledati glupo a da to nužno nije, da se smisao reči menja s kontekstom i da je glupost tesno spletena s nečim drugim, pri čemu nigde ne prelazi nit koja bi omogućila, ako bi se gore izvukla, da se jednim potezom rasplete celo tkanje. Sama genijalnost je nerazlučivo vezana za glupost; a zabranu, pod pretnjom kazne da budete oglašeni za glupog, preteranog govora o sebi, čovečanstvo je umelo da preokrene na originalan način: izumelo je pisca. Njemu je dato pravo, u ime smisla ljudskog, da priča šta je jeo, da sunce sija na nebu, ima pravo da sebe ispoljava, da obelodanjuje tajne, da se poverava, da bez imalo obzira objavljuje lične izveštaje —barem znatan broj drži do toga, a sve to kao da je čovečanstvo sebi izuzetno dozvolilo u ovom slučaju sve što drugde zabranjuje. Tako ono priča neumorno o sebi i otkriva da je već hiljadama puta pričalo, zahvaljujući piscima, iste povesti i iste avanture, ne izvlačeći iz njih za sebe ni najmanji napredak ili dobitak na smislu. Ne bi li ono moglo, kad već tako upotrebljava svoju književnost, a ova se pokorava toj upotrebi, da posumnja u nju, posle svega, kao u glupost? Što se mene tiče, nikako ne smatram da je to nemogućno!

U svakom slučaju, među poljima primene gluposti i nemoralnosti — ova reč je shvaćena u širokom smislu, danas malo korišćenom, koji je otpriiike jednak s nepoznavanjem šta je duh pre nego šta je neinteligencija — postoji složena mešavina analogija i razlika. A te veze su nesumnjivo bliske onome što je Johan Eduard Erdman izrazio na čuvenom mestu u svom spomenutom predavanju, tvrdeći da je brutalnost „praksa gluposti“. On piše: „Reči [...] nisu jedina manifestacija stanja duha. Ovo se ispoljava i putem činova. Isto važi, razume se, i za glupost. Traviti gluposti — dakle, praksa gluposti — ili glupost na delu, eto šta nazivamo brutalnost.“ Ova ubedijiva tvrdnja nas, tako, posebno poučava da je glupost ogrešenje o osećanje — pošto je brutalnost svakako to! To nas neposredno dovodi do onog „poremećaja afektivne ravnoteže“ na šta smo, ne objašnjavajući, gore aludirali. Ostaje da se objašnjenje koje Erdmanova tvrdnja pretpostavija, ne podudara baš savršeno sa istinom; jer, ne govoreći o činjenici da se ona odnosi jedino na brutalnog pojedinca, neotesanog, suprotnom „vaspitanom“ čoveku i nikako ne obuhvata sve primene gluposti, brutalnost nije naprosto glupost; otuda u odnosu afekta i inteligencije, kakve nalazimo u kombinovanom vidu u „primenjenoj gluposti“, ostaje još mnogo toga da se rasvetli. Na to tek treba sad da dođemo, a to se, ni ovog puta, ne može bolje učiniti nego putem primera.

DA bismo što bolje istakli obrise pojma gluposti, pre svega treba ublažiti sud po kojem bi glupost bila jedino ili prvenstveno nedostatak pameti; kao što je to već primećeno drugde, pokazujući da je najuobičajenija predstava koju sebi stvaramo o gluposti, izgleda ona o povlačenju pred najrazličitijim zadacima, dakle predstava o nekom fizičkom i intelektualnom nedostatku uopšte. Ulični jezik nas snabdeva upečatljivim primerom za to: izraz za nekog ko je tvrd na ušima — dakle, s fizičkim nedostatkom — glasi derisch ili terisch, naime torisch [budala], a taj izraz nije predaleko od „glupan“. Uostalom, to se nalazi potpuno u smeru na kojem se obično, popularno, iznosi prekor za glupost. Kad neki sportski šampion klone u odlučnom trenutku, on zatim nehotice kaže: „Izgubio sam glavu“, ili „Ne znam gde mi je bila glava“, mada je ulogu glave u boksu ili plivanju prilično teško odrediti. Isto tako, u grupi dece ili u nekom sportskom društvu, ko god se pokaže nespretan, bio on i Helderlin, lepe mu etiketu gluposti. Takođe, onaj ko nije lukav niti bez skrupula u poslovima, često važi za glupog. Gledano u celini, navedene vrste gluposti korespondiraju s vrstama inteligencije koje su prethodile onim koje su zvanično na ceni u našim danima; recimo, ako su moja školska znanja tačna, drevni Germani dovodili su ne samo moralne predstave, nego i pojmove poučavanja, iskustva i mudrosti, drugim rečima intelektualne pojmove, u vezu s ratovanjem i borbom. Tako, dakle, svakoj pameti odgovara njena glupost, a sama psihologija koja se bavi životinjama mogla bi nam otkriti, u svojim testovima inteligencije, da svakom „tipu radnje“ odgovara drukčiji „tip gluposti“.

Onaj ko bi tragao za najopštijim pojmom inteligencije bio bi, dakle, doveden dotle, putem iznesenih analogija, da prihvati pojam „sposobnosti“; tako bi svaki nesposobni čovek mogao, u datim okolnostima, da bude ocenjen kao glup. U stvari, po sebi se ipak razume da sposobnost naspram izvesne gluposti nije izričito uzeta kao inteligencija. Vrsta sposobnosti koja prelazi u prvi plan i na neko vreme posuđuje svoju sadržinu pojmovima inteligencije i gluposti zavisi od formi života. U razdobljima lične nesigurnosti, lukavstvo, snaga, izoštrenost čula i fizička okretnost prožimaće pojam inteligencije; u intelektualnijim razdobljima — i da dodamo, uz nužnu rezervu, građanskim — cerebralna aktivnost biće ona koja se nameće. Tačnije, u pitanju će biti vrhunska aktivnost duha; ali, tok stvari doneo je prevagu umovanja koje se upisuje na praznom licu i ispod tvrdog čela poslovnog čoveka; tako biva objašnjeno da se, u našim danima, inteligencija i glupost, kao da ne bi ni moglo biti drukčije, tiču jedino poslovnog umovanja i mere njegovih sposobnosti, premda je to donekle parcijalno.

Preveo Jovica Aćin

Oceni 5