Ne mislim ni na šta, kakva divota!

Živeći izvan civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka, potoka i šuma, Kaeiro opeva ono što vidi svojim pogledom „plavim kao nebo“, bez posredništva misli, ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili vrednuje. „Nema nikakve filozofije, ima čula“, ponavljaće ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno umeće gledanja, prirodna i spontana, „kao rađanje vetra“. Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti samo sinonim osećanja, ovaj pesnik kod koga ne nalazimo nijednu stilsku figuru izuzev tautologije, zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem „stvarnih“ stvari, poričući im bilo kakav trascendentalni smisao ili skriveno značenje (Jasmina Nešković)