Ne pomaže ni Brad Pitt

Film

Luce (2019)

Mladi Afroamerikanac koji je prevazišao sve prepreke i postao model čitavoj generaciji, liberalni beli roditelji, profesorka istorije koja se čitav život borila  da izađe iz stereotipa i bude shvaćena ozbiljno, sve su to junaci filma Luce, koji se bavi fiokama u koje se pojedinci i pojedinke smeštaju na osnovu roda, rasne i nacionalne pripadnosti, profesije i političkih uverenja. Što je možda još važnije, reditelj Julius Onah ilustruje kako sve stereotipi mogu da utiču na živote, a sve dok ih u potpunosti ne unište.

Octavia Spencer igra profesorku koja sumnja u dobre namere jednog od svojih učenika, pa je samim tim i centar slučaja koji može da se prenese na čitavo američko društvo. Prate je Kelvin Harrison Jr. koji igra učenika, te Naomi Watts i Tim Roth koji igraju njegove roditelje. Zajedno grade priču koja slobodno može da se opiše kao „čudna,“ a najpre zbog toga što se svaki detalj forsira do usiljenosti, zbog čega mnogi aspekti ostaju neobjašnjeni do samog kraja.

Upravo je zbog te usiljenosti film dobio loše ocene od strane pojedinih kritičara, ali se uprkos tome radi o priči koja, ma koliko usiljeno i neobično, otvara neka važna pitanja koja traže rešenje, pa makar i kroz filmski scenario.

Serije

The Confession Killer (mini serija, 2019)

Pretpostavljalo se da se radi o najvećem serijskom ubici svih vremena, budući da je priznao oko 600 ubistava, ali je Henry Lee Lucas ipak postao nešto drugo.

Pre Netflixove serije mnogi nisu ni čuli ovo ime, a zbog toga što se malo govorilo i snimalo o ubilačkim pohodima Lucasa i njegovog partnera u zločinu - Ottisa Toolea. Radi se o sociopati koji je prihvatio odgovornost za ubistva koja nikada nije počinio, a verovatno zarad popularnosti, budući da je na pojam serijskog ubice gledao kao na jedini uspeh koji je za života mogao da postigne. Sve se promenilo nakon što mu je zaprećeno smrtnom kaznom.

Ova dokumentarna serija zanimljiv je uvid u psihologiju pojedinca koji je u priznavanju zločina video priliku da postane slavna ličnost, ali i u to kako nerešeni slučajevi mogu da postanu političko oruđe, i da odu toliko daleko da su pripadnici policije spremni da prihvate i lažna priznanja, a ako bi zatvorili slučajeve i osvojili političke poene.

Good Girls (2018 - )

TV serija Good Girls prati živote triju žena koje jedva spajaju kraj s krajem. Prave su predstavnice niže srednje klase koja polako klizi ka siromaštvu. Jednoj je muž proćerdao ono malo preostalog novca potrošivši ga na ljubavnicu, druga se bori za starateljstvo sa bogatim bivšim mužem, treća ima bolesno dete za čije su lečenje potrebne desetine hiljada dolara i jedina ima normalnog muža, što joj i ne predstavlja veliku utehu, bar ne finansijsku. Umesto da ropću na sudbinu i grcaju pod drugovima, one odlučuju da preuzmu stvar u svoje ruke tako što će opljačkati lokalnu samoposlugu. Nakon što se ispostavi da su uzele više novca nego što su planirale, njihovi problemi će tek uslediti.

Na osnovu ovakvog predloška mogla je biti snimljena teška tragedija ili kriminalistička serija, međutim, autori su izabrali komičan pristup i nimalo nisu pogrešili.

Good Girls je neverovatno zabavna, duhovita serija, koja vas svakog trenutka drži u neizvesnosti, usput preispitujući vaš moralni kodeks, ali i simpatije prema junakinjama.

Dok gutamo gorku pilulu teške ekonomske situacije ušećerenu humorom, pitamo se da li je zaista (sitni) kriminal jedino rešenje za opstanak u doba socijalne nejednakosti i teške ekonomske nepravde i treba li prvo da dođe do lične, ne bi li nastupila globalna revolucija.

Knjige

Svima nam je prvi put, Srđan Miljević

Nedavno je u beogradskom klubu „Dim“ održana promocija prve zbirke kratkih priča Srđana Miljevića, pa smo od tog trenutka ostali zarobljeni u situacijama koje sigurno opisuju svakog od nas, te životne situacije kojima za rešavanje fali samo jedan detalj, i to uvek onaj koji nedostaje.

Miljevićeve priče su neusiljene, i teku kroz rečenice koje obično nastaju posle ponoći, kada san neće na oči, pa se u glavi odmotavaju sve one anegdote koje bi se najradije zaboravile. Ove su priče neophodne baš kao i taj san koji ne dolazi, a najviše zbog toga što nam kroz pripovedanja o drugima šapuću po nešto i o nama samima.

„Bila je svesna jednog. U svim ovim mahalama morao je postojati neki smisao.“

Sitnice koje život znače, Lorenco Marone

„Sitnice koje život znače“ nije najbolja knjiga koju ćete pročitati, ali je jako pitko i interesantno štivo koje ozbiljnim temama pristupa na žovijalan način. Podseća nas na ono što je važno i putem ispovesti glavnog junaka koji pripoveda u prvom licu skreće pažnju na to da nikad nije kasno da promenimo tok sopstvenog života i dopremo do ljudi do kojih nam je stalo.

Pesma

Travis, Kissing In The Wind

Legendarni škotski bend koji se proslavio '90-ih nedavno se vratio s novim singlom, a to je uvek dobra vest. Pesma se najpre pojavila u dokumentarcu o grupi Almost Fashionable – A Film About Travis, da bi prošle godine tokom njihove turneje postala hit među obožavateljima. Sada se pojavljuje kao prvi singl s njihovog novog albuma, koji je u pripremi.

Video igre

Papers, Please

Igra Papers, Please se bavi temama poput nevolja koje se tiču nedostatka ljudskosti u svakodnevnom životu, a radi se o sjajnoj ideji koja je odlično izvedena.

Nazivaju je i igrom koja se „igra za promenu društva,“ a radi se o distopijskom dokumentarnom trileru za jednog igrača koji ulazi u ulogu imigracionog inspektora u izmišljenoj zemlji Arstotzka. Njegova obaveza je da balansira između potrebe za platom, od koje zavisi opstanak porodice, i odnosa prema onima koji ulaze u zemlju, te se dobija pozicija koja je duboko ljudska i koja podseća na mnoge situacije iz pravog života.

Nešto između

Lady and the Tramp (2019)

Svima je poznata animirana priča o Mazi i Lunji, te crtani film koji se pojavio davne 1955. godine. Disney je sa novim streaming servisom odlučio da napravi rimejk ovog filma, a to nije jedini kultni film koji će ponovo oživeti pred ljubiteljima nostalgije.

Istina je da novi igrani film ne može da se meri sa svojim animiranim prethodnikom, a najviše zbog toga što je priča donekle pomerena ka ljudskoj tački, te humanoidni junaci postaju ravnopravni glavnim četvoronožnim junacima. Sa tim pomeranjem scenario je pretrpeo i određene gubitke, pa su i junaci ostali nedovršeni.

Najzanimljivija je politička korektnost sa kojom se priča nova verzija, pa, na primer, zlonamerne mačke koje u nekom trenutku stignu u dom glavnih junaka, više nisu sijamske, budući da su originalne sijamke loše reprezentovane u originalnom crtanom filmu.

The Aftermath (2019)

Slika razrušenog Hamburga samo nekoliko meseci nakon završetka Drugog svetskog rata, sudbina poraženih Nemaca, od kojih su neki bili tihi protivnici, a neki i dalje okorele pristalice nacista, uz dolazak Britanaca koji se kao pobednici useljavaju u nemačke kuće i stanove mogla je biti tako sadržajna, značajna, epska, ljudska... Umesto toga, dobili smo tek solidan film koji povremeno preti da se pretvori u limunadu, a uz dati predložak nije posebno ni interesantan.

Odlična gluma i realna situacija na kojoj je zasnovan film ne mogu sami da predvode čitavo ostvarenje, nakon čijeg gledanja ostaje utisak da se moglo i moralo više i da, na kraju krajeva, nije jasno ni šta je „aftermath“, a ni početna ideja autora.

*Kontrapreporuke

Life Itself (2018)

Ako volite seriju This Is Us, verovatno ćete voleti i ovaj film, čiji su autor i premisa isti. Teške životne priče junaka koji podsećaju na svakog od nas, lepota života koja se može naći u tragediji, ali i tragedija koja se može naći u lepoti života, suze, smeh, jake emocije, sve su to sredstva kojima autor manipuliše ne bi li izazvao provalu osećanja kod gledalaca. Naravno, za svaku umetnički oblikovanu priču pretočenu u film, seriju ili knjigu može se reći da je manipulativna, budući da barata određenim elementima sa određenim ciljem. Međutim, Life Itself manipuliše osećanjima, a više od svega želi da izazove suze, jer empatija nije dovoljna. Plakanje do beskonačnosti vezuje se i za This Is Us, toliko da nakon svake epizode na svetskim portalima možete naći tekstove koji pišu o tome koliko se plakalo, koliko se ridalo, koliko smo se vezali za junake i koliko je bolelo.

Na sve to, film Life Itself pokušava da napravi kvaziotklon uz pomoć zabavnog pripovedača koji ne oseća težinu sveta i situacije. Iako se čini da je to sredstvo za kojim se poseglo da bi se izbegla patetika (jer autor hoće da plačete, ali i da mu se divite), krajnji rezultat je doneo pripovedača-psihopatu.

Ad Astra (2019)

Iako smo se pred mali ekran smestili sa namerom da pogledamo film koji bismo preporučili čitaocima, dogodilo se nešto sasvim drugačije.

Desilo se to da je film dosadan, i da mu ni Brad Pitt nije pomogao. Glavne zvezde su tako dva besna babuna, ali je nesreća u tome što ne požive dugo da bi film ostao zanimljiv. Ruku na srce, tu su i neke afirmativne rečenice koje inspirišu da se živi uprkos besmislu, ali je neophodno da se pre toga prekine sa gledanjem filma, te da se sačeka neki nastavak u kojem bi zaigrali pomenuti babuni, i to u glavim ulogama.

Brad Pitt nam svima pomogao!