Da li je duh nepristojan?
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Ne treba brkati ljubav i poeziju

U poslednjem broju časopisa Kultura objavljen je i napis Jovana Vagenhalsa, pod naslovom Pozorište: za i protiv, a koji je u stvari prikaz, sažeti, jedne skupštinske debate koje se vodila pre nepunih sto godina u Beogradu (tačno 1875/76. godine), na vladin predlog za novu dotaciju Narodnom pozorištu. Ja vam skrećem pažnju na ovaj napis, zato što verujem da je on višestruko aktuelan. Jedan prijatelj, koji mi je preporučio taj tekst, naglasio je njegovu aktuelnost u doslovnom smislu: dileme koje on izražava, izrečene negdašnjim jezikom, i danas su žive. Pita me moj prijatelj: zar naše raspre oko toga nije li kultura, ipak, neki luksuz koji nas košta mnogo iako imamo prečih poslova, nisu odjek, na neki način nastavak onog mentaliteta koji je ovde ustao protiv pomoći Narodnom pozorištu, pozivajući se na to da srpski seljak još ore “Adamovim plugom” i vozi “osmoćoškasta kola”, dok se od njega traži da odvaja, od svoje sirotinje, i dinar za Narodno pozorište?

Moj prijatelj ima prava, pogotovo ako se zna i praksa mnogih naših opština, gde se takozvani dinar za kulturu odvaja uz krajnja ustezanja, a počesto i kao harač nekome nevidljivom ali okrutnom paši. Sirotinja, udružena sa nepismenošću, uvek je protiv kulture kao luksuza. Nema nikakve potrebe da se to posebno naglašava. Pa ipak, neću se pridružiti ovome, više-manje opštem, i dobro poznatom, vajkanju na nepismenost, i to ne samo zato što tome nisam vičan, ili što ne verujem odviše u stvarnu efikasnost takve pedagogije, već iz jednoga drugog, prisnijeg ali, verujem, ne samo strogo moga razloga; a taj razlog je skriven upravo negde tamo gde je i jemstvo našeg osećanja superiornosti nad ovim svetom koji je, pre nepunoga veka, vodio ovu debatu oko smisla pozorišta i potrebe za njim, pozivajući se na našu sirotinju, tamo gde je, sve u svemu, naše današnje apriorno Za kulturu, pa i pozorište.

Postoji, i to je ono što želim u ovom trenutku da kažem, jedno apriorno Ne kulturi; njega govori zla svest, a najčešće nepismenost. Ali postoji i ovo apriorno Za kulturu, koje nije ništa manje protiv kulture od ovoga apriornog Ne, i to samim tim što je apriorno. Svuda tamo gde je apriorizam, svuda je tamo protiv -duhovnost, pa i stav protivan kulturi kojom duh pokušava da bude ravan sebi. Kako bih mogao da sumnjam u apriorizam svuda, a da ne sumnjam u njega i u sferi kulture? Čitav današnji svet, a ne samo ovaj njegov isečak na kome mi živimo, jeste ovakvo apriorno Za kulturu, u toj meri da se tu nalog za najbanalnijom opreznošću nameće sam sobom. Podsetiću vas, da bih lakše izrazio ovo zaziranje od apriornog Za kulturu, na vaša iskustva sa ulice, iz tramvaja, sa pijace, gde ste mogli nebrojeno puta da čujete kako vam čovek polupismen upućuje ukor pozivajući se na ideal kulture. Kaže se: to je kulturno ili to nije kulturno. I poziva se: “Budite kulturni”. Za ovog čoveka, kultura je sinonim uljudnosti, pristojnosti, dobrog ponašanja. Naravno, to kultura nikako nije. Ali, u praksi svojoj, ona to često zaista jeste, čak prevashodno jeste, i ja nemam prava na podsmeh ovoj polupismenosti koja, nemajući posla sa kulturom, poziva se na nju, savršeno je tako unižavajući i obezvređujući ovim izjednačavanjem sa uljudnošću, jer i svet koji ima neposredno posla sa kulturom često je onaj koji nju, u stvari, iako drugim jezikom i drugačije ispoljenim stavom, izjednačava sa pristojnošću, iako ona, kultura, ako je zaista duhovno-živa, ne samo što nije sinonim pristojnosti nego je jedno duboko nemirenje sa njom.

Pristojnost podrazumeva poštovanje obrazaca. Ona uvek ima jedan obrazac, koji joj prethodi, kome ona služi. Duh je sve drugo samo ne služba pristojnosti; on je čak, bukvalno, nepristojan, jer ne čini ono što se, po jednom određenom obrascu, pristoji činiti, već čini ono što, po dubljem imperativu samog svog sopstvenog bića, kojim se izražava izvorno biće egzistencije, mora da čini, uvek sa svešću o nedovoljnosti i ovoga našeg sveta i njegovih duhovnih obrazaca i ideala. Međutim, težeći novim svojim ispoljavanjima, on je, samom svojom prirodom, upućen nekom novom obliku, pa i smrti koja ga čeka u njemu, u tom obliku, pa i samoj pristojnosti, dakle, kada će on, sam, da se uplete, kao u sopstvene mreže, u te obrasce, i da u njima nađe možda svoje oblikovno “savršenstvo”, da od nepristojnog postane pristojan, dakle, mrtav. Mi, koji odnekud verujemo da nam je poziv da sledimo zahteve duha, tako najčešće mutne i tamne, i tako protivrečne, mi dobro znamo za te zamke, koje duh postavlja sebi ne mireći se sa nedostižnim, sa beskrajnim radom, bez rezultata.

Slušajte: pa zbog čega bi duh naš, i kao mađijski odvojen od naše opšte ljudskosti, bio oslobođen naše potrebe, tako jake, da dođemo do nekog trajnog osvojenja, do nekog srećnog obrasca, kojim se sve dileme jednom zauvek razrešavaju? Mašina koju sanja duh, tehnika koju on uspeva i da dosanja, to nije nešto izvan duha, samo za materiju. Duh sanja i svoje mašinstvo, svoju tehnizaciju: ne bi li, nekako, unapred došao do rešenja za buduće situacije, da ih sačeka spreman, i da na njih odgovori čisto “tehnički”, rutinski? Načelu mašine odgovara, idealno, i to kao nekakvo njegovo pra-načelo, ovo načelo rutine, čiji duh je duh automatizma, nesvesne automatske radnje koja nas oslobađa punog učešća. Mašina je samo materijalizovana metafora, u ovom smislu, nagona duha za oslobođenjem od prekomernog napora, ali i njegovoga nagona za lenjošću, u sveopštoj inerciji materije. Da li je onda duh neki lenjivac, kao i sve drugo što je zaraženo, neizlečivo, beskrajnom lenjošću, kao i naša čula, koja vremenom umore se od boja i mirisa, pa ne raspoznaju više ni boje ni mirise, kao i naš jezik koji od dve ili tri hiljade reči koliko su mu, prosečno, date, svede sebe samo na dve-tri stotine, kao i naše telo koje, nekad sposobno za beskrajna lutanja i putovanja (atom među atomima, prah u prahu), kasnije sve više sužava svoje krugove, od kuće do ustanove, od kuće do pijace, u sve užim koncentričnim krugovima, ka epicentru koji je sam nepokret, sama smrt u ćutanju.

Ono što se oglašava za sjajan, konačno nađen obrazac duha, često je od ove materije naše lenjosti, tog velikog izvora svakojakih izuma i otkrovenja, ali kojom i smrt prodire u nas, smrt koja uvek leti na krilima lenjosti. Da ne bih išao pešice po svetu, s batinom u ruci, ja sam izmislio matematiku i fiziku i hidrauliku, izmislio sam avion; ali, ja sam isto tako izmislio i gotove obrasce za duh, pa i “kulturu” kao taj gotovi obrazac. Kultura, često, to za nas nije jedan napor bića da dođe do sebe, na svakoj ravni na kojoj se to biće može da ispolji, već je to neki ovakav obrazac, ili jedna (muzejska) gomila obrazaca, kao rešenje za život. Poštovanje kulture, ovde se svodi na poštovanje obrazaca za duh, a sama misao o kulturi vrtoglavo se približava ideji o pristojnosti koja je kamuflirana ideja o smrti, i to tim više što je duh, večito upućen neizvesnom, i u večitom svom nemirenju, ovde zatvoren u svoj sopstveni obrazac, koji teži da postane opšte-prihvaćen, a izvan koga, po nekim svojim udesima i zakonima, razvija se živi život, živa egzistencija.

Hoću da kažem: da je duh nepristojan, da je on “nekulturan”, ukoliko je kultura jedan obrazac. I hoću da kažem i više: da on može da opstane kao duh samo ukoliko je ovako nekulturan, anti-kulturan, ukoliko se kultura izjednačuje sa jednim određenim i u sebe zatvorenim obrascem, u kome se reprodukuje (i kojim se nastavlja) jedan određeni svet, sa njegovim mentalnim formama. Kultura je duh u neprestanom protivljenju datom stanju stvari, ona je pobuna duha protiv svake apso­ lutne rutine, mašinizacije, protiv svake pristojnosti na koju duh status quoa poziva uvek kada poziva na takozvane proverene, rutinske obrasce. Fetišizam kulture postaje tu fetišizam jednog mentalnog stava; on je pokušaj zatvaranja duha u taj mentalni stav. Jasno je da kultura živi, na taj način, od ove moćno-tvoračke sile anti-kulture, od onoga što poriče fetišizam, ali što može (i to je ono na šta želim da skrenem pažnju) da stigne i do samoga pokušaja negacije kulture, u načelu, pa čak i samoga duha.

Ne, duh se ne izražava samo-voljenjem, kao samo-biranjem duha, kako to zamišljaju sve Akademije ovoga sveta (a mislim tu, ne­dvosmisleno, i na našu Akademiju); i kultura se ne stvara ljubavlju za kulturom, težnjom ka njoj. To je jedna opasna i, više, jedna katastrofalno-udesna zabluda u koju hoće da nas ubede oni koji bi, i svesno i nesvesno, da sačuvaju dati svet u nama, koji bi da nas učine pristojnim, što će reći: da nas ubiju. Kada se piše jedna pesma, o smrti, o ženi, cvetu, revoluciji, avionu, šaci pepela, piše li se ona na putu ka pesmi, ovakvoj nekoj hartiji kao što je ova iz koje sad čitam, ili na putu ka toj smrti, cvetu, pepelu? Smrt, pepeo, revolucija, to je sve što hoćete, što možete da hoćete, sve ali samo ne sinonim kulture. To je nešto, čak, što spaljuje kulturu, onako kako spaljuje i sam jezik, naše laboratorije, naše knjige i slike, katedrale, spomenike, nešto što je crni, bezmerni, neizmenljivi plamen ljudskog postojanja, plamen koji zasenjuje um i oko, a kultura je, a duh je, a rad naš je, na katedralama, na matematičkim zadacima, ono što ostaje od tog plamena, iza njega, uvek novog, uvek trajnog. Materija kulture, kao i samog duha, njen prauzrok, jeste izvan kulture. Kada kultura nađe samu sebe kao sopstveni pra-uzrok, kao svoju sopstvenu materiju, ona je mrtva. Uopšte, izgleda da je umiranje napredovanje jedne stvari ka samoj sebi kao pra-uzroku, a da je smrt identitet stvari i njenog uzroka, kad se uzrok i stvar, kao njegova posledica, podudare, pa tu više nema kretanja. Zato je bog mrtav, jer je pra-uzrok sebi. Moj život, izvor mog života, uvek je izvan mene. I ljudska bića, i životinje, pred smrt, usamljuju se. U ovu čudnu letnju jesen, ja mislim o tome. Zašto se usamljuju? Iz obazrivosti prema nama, što neće da nam poremete životni ritam svojom smrću? Ili zato što ih mi teramo, da nam ne zamućuju dan i uznemiravaju noć? Možda ima i toga. Možda, zaista, životinja se stidi kad umire, stidom pred životom, stidom života zato što nestaje. Ali, ima tu i ovog suštinskog usamljivanja, u odnosu na prauzrok, gubljenja veze sa svetom, kao sa tim uzrokom.

Jesam li zaboravio skupštinsku debatu, zanet ovom smrću, i Adama Bogosavljevića i Jevrema Markovića? Sve što sam rekao, na marginama ove debate koja se vodila, ali koja se, u izvesnom suštinskom smislu vodi i danas, a vodiće se, sigurno je, i sutra, rekao sam zato što slutim da je apriorizam našega Za (kulturu, pozorište, umetnost), često izraz ove inercije, ovog fetišizma koji, sposoban da zahvati sve, može da prodre i u biće kulture, da je obogovi, da je pretvori u nekakvo božanstvo koje je samodovoljno, samo-uzročno i samo-uzročnošću usamljeno. Ovaj fetišizam kulture je najstrašnija antikultura. Međutim, kultura kao izraz duha, jeste zaista samo varvarstvo, onaj izraz, ono nasilničko, nesmiljeno ispoljavanje varvarskog bića u nama, bića koje traži svoju slobodu, svoje pravo na egzistenciju, bića koje je varvarsko onako kako je varvarska naša biologija, naše telo, naša glad, naš strah od smrti koja će doći pre nego što budemo stigli, kao život u životu, i da se ispoljimo. Rađanje i umiranje mesa, u prostorima kosmičkim, u prostorima istorijskim, na Zemlji, to je uvek varvarstvo, govor vulkana bića egzistencije, tamnog, neimenovanog i neimenljivog bića koje teži svome samo-ostvarenju, svome ispoljavanju, i u tome razara dati obrazac isto koliko je, po imperativu svoje varvarske duše, upućeno na stvaranje novog obrasca. Svi smo mi, svako od nas, uvek neki Rim, neka rimska civilizacija i svi mi, svako od nas, u istom duhu, smo i jedno varvarstvo u najezdi na ovaj Rim. Između obrasca i ništavila, oblika i bezobličja, konstrukcije i dekonstrukcije, gori, živ biva, jeste naš duh. Veliki majstori kulture nisu antivarvari, članovi falange koja u ime takozvanoga duha i duhovnosti, brani kulturu od nekulture ovog varvarstva; oni su, zaista, i varvari, i ukoliko su više varvarstvo ovoga “varvarskog”, autentičnog, slobodnog života, koji ne pristaje da se pretvori u kamen a koji se, izgleda, ljudstvu ne daje bez kamena, bez obrasca, oni su utoliko više duh, pa samim tim i kulture kao govor tog duha, na putu ka novim piramidama, i na putu ka novim razaranjima. Sve ono uzvišeno, sve onoga plemenitog soja, u kulturi, delo je ovog iskonskog, neprolaznoga varvarstva, ovoga golog, izvornog nagona života za životom, životovog nagona za samim sobom, nagona koji, ispoljavajući se, biva kultura jer biva duh, ali koji, sam sobom, nije kultura, niti dolazi neposredno iz njene sfere.

Još jednoga svog prijatelja večeras moram da se setim. Izrasta mi on iz zaborava, i čujem njegovu rečenicu koja, verovatno unakažena mojim slabim sećanjem, glasi: “Ne treba brkati ljubav i poeziju”. Znam ja, znao sam šta znači ova rečenica i kad sam je prvi put čuo, pre više godina. Ona je neka vrsta opomene za to: da je stvar poezije ipak stvar jedne posebne zakonitosti, pa i rada njenoga i rada na njoj, oko nje, i da prisebnost, potrebna tom radu, nije naša ljubavna strast koja je plamen što spaljuje rečenice i reči, još dok nisu ni stigle da nađu svoju smrt na hartiji. Umnost je u to uložena, ne manje i jedno iskustvo. Pa opet, ne napušta me sumnja. Ali kako odeliti, sa sigurnošću, ljubav od poezije, a da ljubav ipak progovori kroz poeziju? Kako biti priseban za zakone poezije, a ne izgubiti dah, nevini dah ljubavi, onaj koji sine, bez krika čak, od previše prisebnosti, ponekad samo od jedne prekobrojne njene kapi? Poezija se ne piše iz poezije, već iz ljubavi (ako smo već kod ljubavi, a kada to nismo kod nje?), onako kako duh ne ide iz duha, već iz svega drugog, tamnog, čak ne-duhovnog, čak protiv-duhovnog.

Ni Šekspir, za koga ovo apriorno Za kulturu uvek ima danas jedno veliko, stoglasno horsko Za, nije duh iz duha, već duh iz smrti, i iz prašine što se meša sa krvlju, sa vidljivom i nevidljivom, sa krvlju duše i krvlju tela, pa i duh iz svih dvoumica između sebe i sveta, između privida i istine, između nužnosti i slobode, vulgarnosti i prefinjenosti, pa, dalje, i u tome smislu, i iz one alternative, slavne po zlu, koju su izbacili sledbenici, vatreni, “uništitelja estetike”, kod nas, krajem veka: “Šekspir ili kobasice”, te alternative koja, samo na prvi pogled, izgleda nam isključivo svojstvo varvarskog utilitarizma. Približavanje ljubavi i poezije, ili sveta i duha, približavanje uvek opasno, ali kojim duh biva duh, – zar ne može ono da dobije i ovaj izraz krajnje vulgarnosti, krajnje vulgarnog utilitarizma i pragmatizma? Zabluda je, velika naša zabluda da je pragmatizam ove, prizemne vrste, svojstvo protiv-duhovnog stava, koje bi krasilo nekakav svet izvan duha. Ova zabluda, koja počiva, a sve u ime veličanja duha, na njegovom ograničavanju, jer na ovome verovanju u postojanje neke čudovišne nad-duhovne anti-duhovnosti, ona je zabluda samog duha, ne samo zato što je nemoguće i zamisliti pobunu duha protiv duha izvan njega, već zato što je ova pobuna duhu data kao korelativna, kao ona njegova opasnost gubljenja, poništavanja, ali opasnost kojom se on jedino i može da stvori, u toj meri, kažem, da je i pitanje da li je ona uopšte nešto što bi se, ma na koji način, moglo da oglasi za stvarnu zabludu. Alternativa-krilatica Markovićevog vremena: Šekspir ili kobasice, ponižena je prezirom u ime duha, i ona je lažna ukoliko počiva na verovanju u odvojenost sveta duha od sveta svakodnevne egzistencije; ali ovo verovanje potiče iz samog duha, i to u trenucima kada se on otkriva, samom sebi, i kao u nekakvoj velikoj krizi, kao izgubljen u svojoj samodovoljnosti, kao izdvojen svet usred sveta egzistencije. Pitanje o smislu duha podrazumeva, i teorijski i praktično, egzistenciju, prisustvo duha. To se duh ovde javlja kao nekakav protiv-duh, kao demon protiv-duhovnosti, kao sam duh vulgarnosti, ali i samoga varvarizma. To duh, u ovoj svojoj krizi, u ovoj svojoj usamljenosti, pokušava da se suprotstavi samom sebi, da iz sebe izađe. Ali on ostaje duh, i tada i, rekao bih, on je tek tada kad izgleda da je najcrnje, najbrutalnije osporen, najintenzivnije duh, ili bar u krizi koja, načelno, ima da vodi jednom novom njegovom preobražaju, jednome novom svetu.

U ovakvim pobunama, duh je i formalno, svojom pojavom, varvarski zato što pokušava da se domogne života, što pokušava da se egzistencijalno osnaži, da dođe do novih odnosa sa sobom, do novih rešenja. On kao da služi, i kao da i ovim formalnim, brutalno-varvarskim svojim ponašanjem u toj slutnji samo potvrđuje istinu: da je život uvek “varvarski”, i da je i kultura prava kultura samo ako su joj vrela u ovom večno-neprolaznom varvarstvu života. U potrebi za životom, dakle, kao varvarskim, duh ide i do radikalne kritike koja ima (može da ima) sve forme poricanja duha. Intenzitet ove kritike, najčešće obeležene svim svojstvima jarosti, srazmeran je intenzitetu fosilizovanosti datih oblika kulture, odnosno stepenu izjednačenosti pristojnosti i kulture. Nepristojan duh nepristojnog života ovde ide do samo-poricanja koje podseća na pokušaj samoubistva.

Ali duhovnog samoubistva nema. Ono je nemoguće, i zato je njegova nemogućnost ova mogućnost preobražaja duha. Tako, Ne duha jednoj kulturi, ali i samome sebi, pre svega, jeste Da novoj duhovnosti, kao Da stvarnoj, budućoj kulturi. Ako se ljubav i poezija ne smeju pobrkati, oni se iskušavaju međusobno, i jesu samo tim iskušavanjem. Nema poezije izvan ljubavi, ali nema ni ljubavi bez poezije: ne-duhovnost je tendencija duhovna, antimaterija duha tvoračkoga svojstva. Duh bez antiduha nije duh, on se gubi u slatkoj smrti inercije. Pozorište bez anti-pozorišta, i umetnost bez anti-umetnosti nisu pozorište, nisu umetnost, jer ne postoji umetnost, ne postoji pozorište koje hoće pozorište, već postoji pozorište koje to biva moranjem, a u htenju nečega drugog: možda, da postane sam svet, ili san, ili istina, samo ne pozorište. Danas u vreme proklamovanog načela anti-pozorišta, kada je pozorište jedna destrukcija pozorišta, jasnije je to više nego ikada. Mi smo u epohi jasno naglašenog načela anti-umetnosti, pa i anti-kulture, ali načela koje nije stvar stila, jedne “škole”, ili jednoga duhovnog, voljnog, opredeljenja (jer, postane li to, ono je izgubljeno); to je opredeljenje dato duhu, u svim njegovim ispoljavanjima. To je načelo koje on naglašeno ispoljava u trenutku najveće svoje krize, onda kad otkriva svoje protivnosti, ali protivnosti koje su, naglašavam to, njegove, koje su u njemu, onako kako je u jeziku beda ćutanja ili kako je u bogatstvu mašte, igre, beda siromaštva. Jedan Jevrem Marković, kao tvorački anti-duh zar ne boravi, ne osećate li ga u duhu ovoga novog pozorišta koje se, kroz teške lomove i slomove, danas pokušava da rodi? Zar mislite zaista da nema baš ništa od tog Jevrema Markovića, pa čak i od slavnih “uništitelja estetike” u onome anti današnje anti-umetnosti koja je uvek i anti jednome svetu, bez ikakve sumnje?

Ovaj Jevrem Marković, oficir, radikal, bundžija, knjaževski potpukovnik koji, na čelu seljačke vojske oslobađa gradove da bi zatim bio, ispod nekog zida, samo masa obavijena krvavom košuljom, streljan iz karabina vojnika kneza Milana, ili fanatički Bogosavljević, kada, na putu ka svojoj smrti, takođe, u ognju pobuna, zaslepljen tim ognjem, ali i vidovit, oni, kad su protiv pozorišta, i kada govore o sirotinji koja ni najpreče nema, jesu li oni zaista utilitaristička svest tog siromaštva, pobunjena i očajna, ili su i nešto drugo, možda jedna od protivsila ovoga duha, u koju se ta svest, sopstvenom snagom, pretvorila? Možete danas njihov stav, kao usko-utilitarni, lako da odbijete. Nijedan razlog tu ne može da preživi. Ali možete li odbiti duh koji stoji iza tog stava, duh koji je upućen već istome onom krvavom telu, ispod zida, i svemu što će to telo, simbolički, da znači, i za duh, da, pre svega za duh? Racionalna strana stava samog Svetozara Markovića, u sferi estetike, neodrživa je, ali iracionalni momenat, onaj momenat naloga, istorijskog usmerenja duha, ne da se tu pokolebati, ni najmanje. On je ugrađen u duhovne sumnje, krize i preobražaje, koji se ne zovu samo realizam, u književnosti, ni kasnije socijaldemokratija, u politici, već koji su čitav jedan novi svet, sa novim njegovom senzibilitetom, svet što stiže do današnjeg dana. Trebalo je, u ime toga sveta koji je, iz budućnosti, iz nerođenja već sebe dozivao, moralo se progovoriti ovo Ne, u ime siromaštva, a protiv pozorišta, da duh siromaštva prošeta stepenicama skupštine Srbije. Jezik, i svi razlozi, kojima će taj duh progovoriti, protivi se ne samo pozorištu, već gotovo i samome duhu. Ali, kao što se desilo, kao što uvek biva, beskrajno složenom, često i nedokučivom igrom, reči ove, i razlozi, vremenom su otpali, vetar ih je rasejao, vetar i oganj istoga duha, pa je ostala samo suština, sam taj duh, u stvari: jedno novo pozorište, i jedna nova kultura. I danas, i sutra, vreba nas moguće, divlje Ne kulturi kao Za nekome novom njenom danu, i novom smislu; ono ima pravo na slobodu bar koliko i apriorno Za koje ne izgovaraju samo kulturoljupci već i duh fetišizirane kulture, sjajne i “reprezentativne”, uvek oholo-samozaljubljene i dostojanstvene, onako kako to samo smrt ume da bude.

*Tekst emitovan 21. novembra 1969. godine na Trećem programu Radio Beograda

Oceni 5