Ne umire se lako od tuge

Sedmi deo čitajte ovde

X

Bilo je tri posle ponoći. Jara Simić je već dva sata ležala u krevetu, ali nije spavala. Navikla je da joj sin nije tu – ipak, nije mogla da se oslobodi pritiska ispod leve sise. Odavno ga je puštala da luta i pravila se da ništa ne zna. Nije paničila kad joj se ne javlja na telefon. Obično bi zaspala posle treće čaše vina, a ujutru, kada bi Kolja došao, ponašali su se kao da se ništa nije dogodilo. Ovaj put joj nešto nije dalo mira.

Ustala je kad je počelo da sviće. Prošlo je tri dana, pomislila je. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“, čulo se iz slušalice koju je držala na desnom obrazu. Bacila je telefon, ali tako da padne na krevet. Dodatni troškovi joj nisu potrebni.

Čula je komešanje u hodniku. Otvorila je vrata. Komšija iz susednog stana pokušavao je da obuje desnu cipelu. Pomislila je da pita da li je video Kolju, ali je ćutala. Nije volela komšije. Činilo joj se da joj dišu za vrat, osećala je znoj, kolonjsku vodu, beli luk i prepečenicu. Trudila se da im zaboravi imena. Zvala ih je po brojevima stanova. Trojka, Četvorka, Šesnaestica, jedan je bio Nula – taj joj je posebno išao na živce. Nije im govorila „dobar dan“ ni „doviđenja“. Kada bi se s nekima od njih srela na ulazu u zgradu, u hodniku ili u liftu, ćutala je i gledala ispred sebe.  „Kurva“, mrmljali su sebi u bradu i drugima u poverenju.

Zatvorila je vrata. Stala je ispred ogledala i duboko udahnula. Isplazila je jezik i pustila da izdah sklizne niz njega. „Ti si Jara Simić!“, primakla se ogledalu toliko da su se kapljice pljuvačke rasprsnule po površini. Još jednom je udahnula i izdahnula preko jezika. Činilo joj se da je pritisak u grudima popustio. Nabacila je crveni kaput preko spavaćice, obula se i izašla.

Kad je stigla do pijace zaputila se k tezgama s povrćem. Došla je do one na kojoj su se dizale piramide od paradajza. Dograbila je jedan plod i zarila nokte u vlažno meso. Kad je unutrašnjost postala topla, dohvatila je drugi. Iz dlana joj je curio bledocrveni sok. Osećala je peckanje na mesu oko noktiju.

„Gospođo!“, prenuo ju je glas iza tezge, „Pa nemojte tako“.

Vratila je paradajz na gomilu i uspravila se.

„Izmerite mi ova dva zgnječena i još četiri komada. I kilo luka i tri dunje“.

Izašla je iz prostora ograđenog zelenom žicom. Činilo joj se da se ulice nisu mnogo promenile otkad je prvi put tu došla kao studentkinja. Meso, pomislila je, treba mi meso.

Mesara se nalazila na vrhu ulice, samo pola sata od zgrade u kojoj je živela sa sinom. Kad god je tamo ušla osećala se kao zvezda dana. Imala je utisak da je stvarno vide. Uvek pravi komad mesa i recept. U početku ju je grizla savest što ne pamti lica radnika u belim keceljama. Jednom ju je ispred zgrade zaustavio mladić u ranim tridesetim. „Jeste li zadovoljni junetinom, gospođo Simić“, pitao je. Klimnula je glavom i otišla dalje.

Prostorijom se razlegla zvonjava kad je otvorila vrata. U nozdrve joj se uvukao miris salame i sirovog mesa.

„Gospođo Simić!“, čula je iz dubine mesare još pre nego što je ušla.

„Dobar dan“, rekla je tiho.

„Da pogodim, junetina?“, pitao je mladić. S čela su mu visile dve plave kovrdže, dok je ostatak bio nespretno uhvaćen belom kapicom.

„Pileći file, molim vas“, odgovorila je.

„Trenutak“.

Dok je čekala, začula se zvonjava. Trgla se i gurnula ruku u džep. Čula je „Halo?“ iza leđa. Uzdahnula je.

„Gospođo Simić, za vas“, prenuo ju je glas mesara.

Pružio joj je pažljivo upakovani paketić. Htela je da negoduje što ne vidi meso koji je izabrao, ali se kratko zahvalila.

Kad je izašla iz mesare pažnju joj je privukla devojčica u zagasito plavom kaputu. Činilo joj se da je sama na ulici, iako nije imala više od pet godina. Kad joj se približila, mala se zaustavila i ispružila ruke k njoj. Jara je napravila korak unazad. Devojčica ju je gledala direktno u oči. Ulica se okrenula naglavačke. Čula je sirene policijskih automobila, videla crvena i plava svetla. Spustila se na kolena i pokrila glavu rukama.

„Gospođo“, rekao je muški glas.

„D-da“, promucala je ne podižući glavu.

„Ima li još nekoga u vozilu?“

„Vesna“, odgovorila je, „Ona je tamo“.

Policajci su se pogledali. Kolja joj se migoljio u rukama.

„Je l’ ti to ćerka, gospođo?“, pitao je stariji milicajac.

„Ćerka“, ponovila je Jara i u glavi osetila strašan bol, „Sigurno se sakrila u žbunje“.

„Moraćete da pođete s nama“, rekli su i uhvatili je za levu mišicu. Kolja je plakao.

Trgla se. Devojčice više nije bilo.

U stan se vratila umorna. Otključala je vrata, izula se, svukla kaput i spustila namirnice na sto. Nasula je čašu vina i došla do ogledala. „Ti si Jara Simić!“, vrisnula je, „Jara Simić! I nisi kriva! Nisi kriva!“. Iz grla joj se prolomio krik. Čula je kako komšije udaraju u zid.

Kad se umirila, ponovo je primakla čašu usnama i ispila je naiskap. Onda je nasula još jednu. Ušla je u onaj deo sećanja u koji je nerado zalazila. Sadržaj u poslednjoj flaši se primicao kraju. Trebalo je da kupim još, pomislila je.

Već je padao mrak. Otišla je do kaputa i izvukla telefon iz džepa. Ništa. Da sad ovde padnem mrtva, pomislila je, niko to ne bi znao. Ukucala je Koljin broj. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan“, čulo se iz slušalice. Kliknula je na crveni taster i spustila telefon na sto. Usula je ostatak vina u čašu.

Dnevna soba je sada bila osvetljena lampom. Svetlo je gušila crvena marama koju je prebacila preko abažura. Sela je na starinsku stolicu koju je Kolja doneo s neke ekskurzije. Na stolu ispred nje nalazila se fotografija na kojoj je u naručju držala sina. Bilo mu je oko pet godina. Pokušavala je, kao mnogo puta pre toga, da se seti kada je snimljena. „Sigurno posle…“, tu je prekinula misao. Kad bi pomislila na reč „nesreća“, u glavi bi joj se zamutilo.

Ustala je i otvorila prozor. Napolju je bilo tiho. Čulo se samo kreštanje ptice. „Da li je moguće da je ta ptičurina još živa?“, pomislila je ili tiho izgovorila, nije bila sigurna. Setila se kako je vodila decu da je vide kad su je Pašići doneli iz Brazila. Već tada je imala dugačak rep i krupan kljun. Crveno i modro perje je izgledalo negovano. Deca su se radovala. Pašićka je pričala kako te ptice žive isključivo u parovima. Bojala se da će joj ljubimica presvisnuti od tuge. Evo je, dvadeset pet godina kasnije i dalje krešti. Ne umire se lako od tuge, pomislila je Jara.

Onda se čuo Pašićkin glas:

„Čudna stvar kako se čovek navikne na nešto ovako neprijatno. To je život, valjda. Ne bih mogla da zaspim bez ovog kreštanja. Možda bismo konačno mogli da se preselimo u kuću. Tamo bi imala prostrani kavez“.

U pozadini se čulo mumlanje. Jara se protiv svoje volje naprezala da ga protumači.

„Deca? Pa ne posećuju nas ni ovde. Rodi pašče da te ubije. Bolje da sam ptice rađala“, rekla je Pašićka.

Jaru obično nije zanimalo kako drugi žive. Išla je kroz hodnike zgrade kao i kroz život. Činilo joj se da je tad, posle nesreće, pritisnula neko dugme. Posle nije umela da ga isključi. Ipak nije ostajala ravnodušna na ono što su o njoj govorili.

Priče su krenule kad je počela da radi u Mišinoj kafani. Niko je nije ni pipnuo, ali je svima bila kurva. Godilo joj je kad je umesto sažaljenja u komšijskim očima počela da vidi prezir. Krenulo je od Pašića. Mesec dana pošto se zaposlila nisu je pozvali na slavu. Kad je otišla, poljubila je vrata. Više se nisu čuli povici s terase koja se nalazi pored njene – „Ajde, Jara, skoči na kafu“.

Prestala je da vodi računa. Puštala je mušterije da je dovoze kući. Komšijske glave su se na osvetljenim prozorima dizale kao vrhovi čioda. Muškarci – debeli, mršavi, zgodni, ružni, mladi i stari, oženjeni, udovci, momci, studenti, službenici, pijanci – svi su išli za njom do ulaznih vrata. Prag niko nije prešao. Nežno bi im spuštala dlan na grudi, ponavljala „Ne, ne, ne“ i zatvarala vrata.

Onda su komšije, kad im supruge ne bi bile u blizini, počele da joj namiguju, da se oblizuju. Niko se nije usudio da joj priđe, to je morala ona – kurva. Niko, osim Pašića.

Jednom su se zatekli u liftu. Kad je krenuo nagore, Pašić joj je prišao i dograbio je oko struka. Ćutao je. Osećala je težak dah na vratu. Pustila ga je sve dok se lift nije zaustavio. Tek onda ga je udarila laktom u stomak i istrčala. „Kurva“, čula je Pašićku iste večeri.

Navikla je bez ljudi, čak se osećala slobodno. Nije morala da im lovi poglede kako bi ih pozdravila, da se osmehuje, sluša šale i probleme. Prolazila je pored njih kao metalni oklop. Mogla je da bude sve, pa i kurva, da je htela.

Tu noć, dok je čekala Kolju, nešto se promenilo. Pašićkin glas joj se zabadao pod levu mišku. Činilo joj se da za njom ide po sobi nešto neumoljivo, kao muka koja joj je odnela muža mesec dana pre nego što se porodila. „Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.“ Spustila se na krevet i utonula u nj. Osećala je da će joj ključna kost prsnuti pod teretom. Sama sam, pomislila je. Jauknula je jednom, onda još jednom. Iz grla se čulo kao kad kroz stare vodovodne cevi krene voda. Još neko vreme je čula komšije kako trapavo hodaju po svojim životima. Onda je sve zamrlo.

(Nastaviće se)