Nećemo kapitalizam Ante Markovića

Sergej Šestakov, novinar Televizije Beograd (28. 5. 1990)

[...] Na pretposlednjoj sednici 14. kongresa SKJ koja je prekinuta, Ante Marković je izjavio da njemu nije potrebna partija da izvede reformu. Šta je time hteo da postigne Ante Marković sada je već jasnije. Posredstvom Tanjuga Jugosloveni su obavešteni da je Ante Marković u intervjuu Rojteru i Bi-Bi-Siju najavio da će on i vlada osnovati novu partiju u Jugoslaviji. Do sada se Ante Marković na rečima zalagao za pravnu državu. Međutim, u istoriji političkih sistema u savremenom svetu gotovo da nije zabeležen sličan primer da državna vlada formira partiju. Jedno je pitanje kojim će se novcem finansirati stranka Ante Markovića, a drugo da li može ta stranka koja ima svoju vladu, svoje novine, televiziju čak i preko satelita, da bude išta drugo do novi politički monopol koji hoće da zameni stari. Oko kakvog programa hoće partija Ante Markovića da okupi ljude? Očigledno, oko programa reforme.

Ali, u tome je problem. Zar to neće izazvati nove otpore reformi, jer je to sada program jedne stranke. Uzgred budi rečeno, sada je jasno zašto su od strane vlade i novina bliskih vladi toliko hvaljene privredne mere bez obzira na posledice. Reč je samo o administrativno-monetarnom i privremenom zaustavljanju rasta inflacije. Glavni ekonomski činioci su negativni: drastičan pad proizvodnje, produktivnosti, ekonomičnosti i likvidnosti.

S takvim ekonomskim pokazateljima i malo preduzeće mora da propadne. I pored kratkoročnih pozitivnih rezultata. Zašto neočekivane poteze Ante Marković vuče neposredno pred održavanje završene sednice 14. kongresa SKJ? Sada se znaju razlozi. Na pitanje da li će njegova partija biti protiv komunista Ante Marković koji je, kako podseća novinar Rojtera, još član Saveza komunista Jugoslavije odgovara: „To zavisi od njih”. [...]

Prof. dr Filip Šuković, Beograd (28. 5. 1990)

Predsednik savezne vlade Ante Marković, kao član Saveza komunista Jugoslavije i kao predstavnik SKJ u saveznoj vladi, teško da može da sastavlja novu partiju dok ne istupi iz SK (…) Ukoliko Marković zaista želi da osnuje neku novu partiju, onda je nenormalno da to učini ukoliko prethodno ne istupi iz SKJ. Možda će zaista Ante Marković osnovati novu partiju, ali to mora da čini na isti način kao što su to učinili i drugi formirajući partije. Taj potez savezne vlade i Ante Markovića znači da oni veruju da je Savez komunista završio svoju ulogu i da je potrebna neka nova partija. Narod to neće tako lako prihvatiti. […]

Mr Drago Pantić, Beograd (30. 5. 1990)

Jugoslavija je postala jedno veliko dramsko političko pozorište, a narod sve više strahuje od završnog čina ovih jugoslovenskih političkih igra. Eto, čak i sve popularniji premijer Ante Marković svojom idejom o stranci zbunjuje već zbunjenu našu i svetsku javnost. Zaista, više nas ništa ne može iznenaditi.

Markovićevo „strančenje” je potez sa višestruko štetnim posledicama, i po jugoslovenski program izlaska iz najdublje posleratne krize, i po budući ugled samog predsednika SIV-a, koji kao da stavlja svoj autoritet na kocku – sa nejasnim ciljevima. Već smo navikli da slušamo komemorativne refrene: SKJ više ne postoji, SSOJ više ne postoji, itd. pa hoćemo li po Markovićevoj formuli uskoro imati priliku da čujemo: SIV više ne postoji! Ili ako produžimo linijom apsurda, može se postaviti pitanje kako bi to izgledalo da i JNA osnuje svoju vojnu stranku sa „jugoslovenskom opcijom”. Sve to liči na Markovićevo preskakanje iz jednog voza u drugi vlak. Moralno-politički aspekt premijerovog poteza je sasvim problematičan: pomoću SKJ uskočio je u premijersku fotelju, a sad okreće leđa tim svojim drugovima! Snažno podseća na onaj vic: „Uzeo je od Partije sve i na kraju vratio joj knjižicu!” […]

Mirko Vraneš, Beograd (Otvoreno pismo Anti Markoviću, 8. 8. 1990)

Odavno o sebi govorite u superlativu i najavljujete liderske ambicije. Očigledno imate i scenario kako da ih ostvarite. Verovatno i svoj štab. Potezi se precizno povlače od vašeg dolaska za predsednika. I dovedeni ste kad vašoj bazi nije bio red za isticanje svog kandidata. Nije to slučajno.

U pitanju je jedna politika i njeni ciljevi. Prepoznatljiva. Četrdeset godina se sprovodi. Sada ste pristupili osnivanju svoje stranke. Da „spašavate” Jugoslaviju, u čvrstom dosluhu sa onim snagama koje čine sve da je rasture. Drugačije se ne može tumačiti vaše ćutanje o karakteru njihove delatnosti. I to su prepoznatljivi potezi, činjeni u ime Jugoslavije.

Narod je zamoren i zaplašen od obmana, zloupotreba njegovih nada i nevolja, od zakulisnih i perfidnih manipulanata. I vi činite sve da narod zaslepite reformskim programom. Nazovite ga svojim i svoje vlade. Ne bendate ni Skupštinu čiji ste izvršni organ, ni Predsedništvo države. Izvršno veće proglasili ste svojom samovladom. Sada hoćete i svoju samovladajuću stranku, s vama na čelu. Jedina smo zemlja takvih apsurda.

Hvalite se programom ekonomske stabilizacije: deflacijom, konvertibilnošću dinara, velikim deviznim rezervama, restriktivnom monetarnom politikom, rastom privatnog poduzetništva, otvorenim procesom privatizacije društvene (državne) imovine, stranom podrškom vašem programu. Otvaranje tržišta za uvoz robe široke potrošnje, bez ikakve zaštite domaće proizvodnje, objašnjavate nužnošću obaranja cena domaće proizvodnje. Dugo ste opravdavali visoku inflaciju. Sada se hvalite deflacijom. I sve bi bilo lepo da nije i druge strane medalje. […]

Eto, sa takvim sistemom reformi promovišete svoju stranku. Računate da ste njegovim hvaljenjem dovoljno ubedili sirotinju raju i pridobili njeno poverenje. Kalkulišete i sa patriotskim osećanjima zabrinutih za opstanak Jugoslavije, njihove otadžbine koju ne mogu birati. Zato svoju stranku proglašavate jugoslovenskom. Da li za reformske snage smatrate nacionalističke i separatističke partije, koje su došle na vlast u Sloveniji i Hrvatskoj, proglasile svoje suverene i nezavisne države, pravo na samootcepljenje od Jugoslavije i nevažećim Ustav i zakone savezne države. Formiraju i svoju vojsku. U svojim ustavima ne priznaju ni postojanje drugih naroda, na svojoj teritoriji. Pre svega srpskog naroda. O Jugoslaviji govore samo onakvoj kakvu oni hoće. Vi i vaša vlada ćutite. A to je odobravanje, gospodine Markoviću. […]

Radojica Tautović, književnik iz Beograda (10. 8. 1990)

Ćutanje je ponekad rečitije od kazivanja. Čini se da ova istina može osvetliti govor, koji je inženjer Ante Marković održao na Kozari na dan 29. jula 1990. godine. U toj inauguralnoj besedi, lider novog Saveza reformskih snaga nije ni slovca prozborio o federaciji i socijalizmu. Kao da se bojao da ne oprlji prste na ta dva usijana pitanja koja peku milione Jugoslovena, pa i hiljade njegovih slušalaca na kozaračkom mitingu.

Isto tako, velom mudrog ćutanja, on je prekrio i neke druge neuralgične pojave, kao što je odnos HDZ prema njegovom programu. Još 24. februara, na osnovnom saboru svoje stranke u Zagrebu, dr Franjo Tuđman je izjavio da u celosti pozdravlja Markovićevu reformu. Danas, kada HDZ nije u opoziciji već na vlasti, pomenuti pozdrav je još značajniji nego pre pet meseci. Ali, pozdravljeni Marković ne otpozdravlja. Ovo njegovo ćutanje nije baš pristojno, ali je... mudro. Izgleda, posle svega, da se kozarački orator držao starog diplomatskog pravila: „Govoriti da se ne kaže ništa” (ništa bitnije). Istina, on je tamo preporučivao da se preduzme „rizik izgradnje nove, demokratskije, humanije i sretnije Jugoslavije”. Lepo! Samo, ta se preporuka iscrpljuje u praznom krasnoslovlju. Očevidno, ona ne uključuje nijednu sadržajniju reč o problemu federacije i konfederacije. Da li to ćutanje znači „otpozdrav” na navedeno Tuđmanovo pozdravljanje? […]

U stvari Marković nudi restauraciju kapitalizma. Pri tom, u svojoj partijskoj besedi na Kozari, on izbegava da mačku nazove mačkom. Prećutkuje restauraciju o kojoj je reč. Ali: „U cara Trojana kozje uši”. Šta je stranački lider Ante prećutao pred plebejskim mitingom na Kozari, to je premijer Marković iskazao pred delegatskom Skupštinom u Beogradu. [...]

Predrag Petković, ekonomista iz Kruševca (15. 8. 1990)

Slušajući najave Predsednika vlade SFRJ o formiranju stranke, neodoljivo mi se vraćaju sećanja na vreme kada su gospoda „odozgo” mogla da rade šta i kako su htela. Naše je pravo bilo samo da im se poklonimo i zamolimo malo milostivog smeška.

1. Zašto Gospodin Predsednik ne poštuje pravila demokratije da prvo siđe sa mesta predsednika, formira stranku, pa da sa tom strankom osvoji izbore i bude Predsednik. Ovakvim postupkom Predsednik je uzurpirao i zloupotrebio svoj položaj koristeći državne pare, sve masmedije i ostale prednosti, a što je uskraćeno svim ostalim strankama. To se naziva MONOPOL i to: na vlast, na stranačko organizovanje, na masmedije, odnosno ponovo uspostavljanje totalitarnog jednopartijskog sistema!

2. Zašto Gospodin Predsednik nije otišao u Sloveniju i Hrvatsku, pa kada tamo formira svoju stranku i promoviše svoje jugoslovenstvo, neka onda dođe u Srbiju i Bosnu, jer tu je uvek i bilo najviše Jugoslovena.

3. Zapitajmo se šta je učinio predsednik za vreme svoje vladavine: Promovisao je Nezavisnu Sloveniju, Nezavisnu Hrvatsku, promovisao je republiku Kosovo, u toku je promovisanje Nezavisne Makedonije, a šta će tek promovisati kada bude imao svoju stranku i sa njom ostane na vlasti? Neće li produžiti da promoviše Hrvatsku u njenim „POVJESNIM GRANICAMA” do Drine i Zemuna? Da promoviše Nezavisnu Vojvodinu, Nezavisni Sandžak, a na kraju i Nezavisni Beogradski PAŠALUK.

Predlažem da se u Zakonu o strankama izričito zabrani da ljudi na ovakvim mestima mogu da formiraju stranke. Prvo neka daju ostavku na funkciju pa onda neka formiraju stranku. Da se onemogući monopol u upotrebi masmedija i da se onemogući stvaranje bilo kakve prednosti, osim programa stranke.

Prof. dr Milan M. Miladinović, Beograd (10. 10. 1990)

SIV kao organ Skupštine donosi uredbe, odluke i ostale propise, a kao štab političke partije u njihovom sprovođenju taktizira i tako obmanjuje i Skupštinu i građane. Dokle će se služiti obmanama i podvalama? Dokle će Skupština SFRJ i građani trpeti ovo dvojstvo SIV-a?

Vreme je da se Skupština SFRJ pozabavi ovim pitanjima, jer mnogo šta ukazuje na podvalu koju čini SIV, odnosno štab Saveza reformskih snaga Jugoslavije na čelu sa gospodinom Antom Markovićem. Što se tiče srljanja u još dublju društvenu i ekonomsku krizu u koju nas vodi SIV, odnosno Savez reformskih snaga, to je stvar svih građana Jugoslavije: hiljada radnika koji su ostali ili će ostati bez posla, seljaka koji su gotovo dovedeni na ivicu prosjačkog štapa, kulture koja je u stagnaciji jer se novac troši na druge načine i u druge svrhe, a za to vreme SIV odnosno Savez reformskih snaga podiže sebi plate i hvališe se rezultatima privredne reforme. Rezultati su vidljivi u procentima opadanja proizvodnje, međunacionalnim i međuverskim sukobima, rastakanju Jugoslavije...

Predsedništvo SUBNOR-a Voždovac, Beograd (27. 10. 1990)

Iznenađeni smo dodelom Plakete SUBNOR-a Jugoslavije Anti Markoviću u vreme kad je njegov ugled u jugoslovenskoj javnosti iz temelja poljuljan zbog zakulisne politike koju vodi u poslednje vreme sa svojom antisrpskom, možda i antijugoslovenskom, političkom strankom zvanom SRSJ.

Duboko smo uvereni da ova stranka nije osnovana radi spasavanja Federativne Jugoslavije, jer se Ante Marković nije nikada izjasnio ni za kakvu Jugoslaviju. Naprotiv, više puta je izjavljivao da nije važno da li će Jugoslavija biti federativna ili konfederativna, već da se sprovodi reforma, te da je to pitanje previše ispolitizirano.

Registrovao je stranku Rugove na Kosovu, izjednačava probleme obespravljenog srpskog naroda u Hrvatskoj sa Albancima na Kosovu i Metohiji. Istovremeno je uputio svoje emisare u Prištinu da šuruju sa alternativom i u Knin, mada nikada nije spomenuo nova stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj.

Javnost je prozrela demagogiju Ante Markovića, naročito posle njegove posete legendarnoj Kozari gde je započeo promociju svoje stranke umesto da je to uradio ranije u Cankarjevom domu ili dvorani Lisinski posle Ribičiča i Kučana, Račana i Tuđmana. Ako Predsedništvo Saveznog odbora SUBNOR-a ovim svojim postupkom želi uticati na borce da se opredeljuju za Antinu stranku, onda ono čini, najblaže rečeno, grub presedan u vreme višestranačke predizborne aktivnosti u četiri republike. […]

Prof. dr Marko Dragović, profesor univerziteta u penziji (6. 11. 1990)

Na promociji Saveza reformskih snaga Jugoslavije u Beogradu, pozdravljajući taj skup, osnivač narečene partije, g. Ante Marković, opijen „grandioznim uspesima” svoje reforme, u predizbornom zanosu izgovorio je sledeću „mudrost”: „Ostaje nam još da dobijemo većinu u Skupštini Srbije, pa da i tu formiramo svoju vladu.”

Ovaj reformski volšebnik očigledno se nikada nije pomirio sa činjenicom da se Srbija, zahvaljujući hrabrosti, poštenju i demokratskom opredeljenju njenog sadašnjeg rukovodstva, novim Ustavom oslobodila protektorata kako svoje dve pokrajine, tako i dve „bratske”, falševropeizirane severozapadne republike, pa bih hteo da je preko svojih „reformskih snaga” vrati u položaj ekonomskog vazala, ako već ne može da je ustavno-pravno degradira.

G. Marković je to dokazao svojom ekonomskom politikom, koju sprovodi uz podršku ostalih članova SIV-a. Njihova politika usmerena je na razaranje srpske privrede, što se najočiglednije ispoljava u oblasti agrara i energetike. Iznenađuje samo drskost ovog čoveka koji se usuđuje da usred Beograda proklamuje antisrpsku politiku. To se može jedino objasniti pomanjkanjem osećanja za poštovanje drugog naroda uslovljenog insuficijencijom opšte i političke kulture.

Gospodine Markoviću, pravite račun bez krčmara. Nije ovo Brozovo vreme, ni njegova autokratija, u Srbiji su na sceni neki „novi momci”, koji joj povratiše dah. Ali, i srpski narod se veoma dugo spuštao na „vaše uže, umalo se uže ne pretrže, u glavu mu pamet učeraste”. Računajte s tim.

Mile Durman, oficir JNA u penziji, iz Zagreba (13. 11. 1990)

Gospodin Marković tobože vodi bitku za Jugoslaviju, ali još do danas se nije izjasnio kakvu on to Jugoslaviju želi. No, i bez toga zna se: konfederativnu, Jugoslaviju koja odgovara zapadu zemlje, Jugoslaviju koja bi dovela Srbe u još teži i ponižavajući položaj nego što su ga imali za vreme vladavine Josipa Broza, Jugoslaviju gde bi Srbi bili ekonomski potlačeni i teritorijalno razdrobljeni, Jugoslaviju u kojoj bismo imali i kosovsku republiku.

Srpski narod se uverio u to da Marković više želi Kosovo republiku nego sam Rugova, naravno jer bi to više odgovaralo njemu i njegovom narodu nego Rugovi i Šiptarima. Srbiji treba odsjeći obadva krila (pokrajine republike) – to je stara krilatica, koje se do danas nije odrekao niti jedan hrvatski čelnik, pa ni Ante Marković. To je činjenica koju srpski narod mora permanentno imati u vidu. Glasati za Markovića ili za Kosovo republiku isto je.

Marković je svojom dosadašnjom ekonomskom politikom pokušao baciti na kolena srpsku privredu, kako bi u za to pogodnom momentu optužio srpsko rukovodstvo. Metodi su isti kao nekad, samo je „Tito” drugi. Ne zabrinjava ovaj naš svet toliko g. Ante, koliko učeni Srbi koji su pristali na vazalski odnos u uroti protiv srpskog naroda. To je još jedan dokaz da Dragosavac, Rajić i slični nisu slučajnost. Kosovo nam ostavi teško nasleđe, evo, da i dan-danas kroz vene pojedinih Srba struji vazalska krv.

Dr Jovan N. Striković, Beograd (15. 11. 1990)

Sumrak jugoslovenske stvarnosti nameće pitanje koje je nezaobilazno: šta se to zbilo sa predsednikom jugoslovenske vlade? Otkuda takav moralni pad čoveka koji je u početku uživao popularnost. Kako je to Ante „uspeo” da samog sebe poništi i stavi na „stub srama”? Da li je Ante Marković poništavajući čoveka u sebi, poništio i čoveka uopšte? Kome je poslužio Antin govor na Kozari, je li ozbiljniji pad počeo tada? Zašto su Antini saradnici dozvolili gospodinu Markoviću da srlja u nepovrat? I niz drugih pitanja vezanih za predsednika vlade? […]

Ništa tako moćno kao vreme ne razgrađuje ideje, čoveka; ono što je oko njega i u njemu. „Besmrtno delo” je već mrtvo. Ali i u vremenu ovde i sada „najveći sin naših naroda” ima svoje verne namet-efendije i sledbenike koji su izišli ispod njegovog šinjela. Jedan od njih je i Ante Marković, koji u duhu svog političkog gurua nastoji da posivi Srbiju koju je i tako u crno zavio Broz. Dosledan titoista Ante Marković kao i njegovi duhovni predak Ante Starčević jednostavno ne može da poštuje Srbe. Kao da je svaki Ante predodređen da bude antisrpski raspoložen. Korifej Saveza reformskih snaga Jugoslavije, Ante Marković je nedavno na promociji svoje stranke izjavio da njemu i njegovim političkim saborcima ostaje još samo da dobiju većinu u Skupštini Srbije i da formiraju svoju vladu.

Više je no jasno da antisrpski orijentisan Ante hoće da pobedi u trci za vlašću pa to, da apsurd bude veći, hoće da postigne u Srbiji kako bi je oslabio i, ako se može, do kraja uništio poput svog prethodnika, recimo Broza čija je deviza bila da je uslov jake Jugoslavije slaba Srbija. Zaražen antisrpskim virusom Ante naprosto ludi od želje da „usreći” Srbiju svojim ekonomskim reformama. I Ante, baš kao i Franjo, miriše na minhenske pivnice i jedino je sreća da je krčmar davno dolijao. Sve ih je isto piće omamilo. Ante „gradi”, Franjo razgrađuje. […]

Antina koalicija sa Tuđmanom, Račanom i još nekima, kojima je merna jedinica uspeha potiranje Srbije, nema nikakvih izgleda, a jugoslovenska orijentacija poglavara SIV-a već je prepoznatljiva kao antisrpska. […] Kome god da služi Ante Marković, mora mu biti jasno da Srbija neće biti njegov sluga, jer je sa njegovim imenjacima već imala gorkih iskustava, pa bilo da su bili komunisti ili fašisti. Srbija je u oba slučaja loše prolazila. Srbiju je Ante Marković dovoljno usrećio svojim ekonomskim reformama, pa ne mora i političkim (…)

Milica Magovčević, Beograd (22. 11. 1990)

Nedavno sam, nakratko, boravila u Sarajevu. Bila sam nemalo iznenađena posterima sa kojih se tajanstveno smešio drug, odnosno gospodin Ante Marković. Nisam mogla nigde da pogledam a da me ne prati on, sa svakog stuba, panoa, zida. Shvatila sam šta znači marketing moćnog druga – gospodina, koji u rukama ima sve: i vlast i novac. […]

Premijer – stranački lider, vrlo samouvereno i agresivno nastupa i misli da će osmehom šarmirati i osvojiti Srbiju. Ali, to neće proći. Dugo smo i naivno verovali i njegovim učiteljima, pre njega, pa se sad nećemo lako navesti na tanak led. Veoma je očigledna i providna njegova antisrpska politika.

(NASTAVIĆE SE)