Nejestiva Pekinška patka: bez mirisa i ukusa

„Džuboks“ broj 98 pojavio se na svim jugoslovenskim kioscima 26. septembra 1980. U rubriku „Singlovi“ stiglo je pola tuceta umetnika pokupljenih iz čitave SFRJ: tu su četiri grupe (Bulevar, Riblja čorba, Pekinška patka, Senad od Bosne) i dva pevača (Mišo Kovač i Đorđe Apostolski). Kao i obično, ništa nije bilo senzacionalno dobro – već uglavnom kilavo i otužno. Baš kao jesen.

+++

SENAD OD BOSNE - Slutim/ Duge su noći u samoći (Jugoton)

Ako svet podelimo na švalere i ostavljene, Senadu i momcima pripada počasno mesto u drugoj grupi, u mračnoj rupi plača, jauka i ljubavnog masakra koji razdire pluća i bronhije i iz svojih podzemnih bunkera bljuje lavu slanih suza. I ništa ne vredi što ljudima poručite da paze šta rade, da u studio ne ulaze bez preke potrebe, avaj! Navalili razočarani da snime ploču s rupom (bolje da su uradili obratno) i da pred neurotičnim slušaocem prospu seriju pitanja. Šta se krije iza čežnje za „milom“ koja, glupača jedna, ne shvata da su duge noći u samoći? Zašto ne bi bili kratki dani u Velikoj Plani?

Zašto je Senad promenio lični opis i Kalemberovim glasićem okovao moje srce i dušu? Slutim da su noći u samoći šala i komika, slutim da je zlatna žica urlika neiscrpna i da su momci koji sebe nazivaju Senad od Bosne, u stvari, junaci crtanog filma. Tom i Jerry sa gitarama? Nemam pojma, ja nisam odavde. 

ĐORĐE APOSTOLSKI - To je naša lađa/ Uličice mog djetinjstva (RTB)

Još jedan zamršen slučaj za Frojda: Dorđe Apostolski, njegova curica i njihova lađa - dok se sunce jadno rađa - plove ka sreći nadajući se da će izvor energije i života zajedno s njima sve puteve preći. Pošto je obala blizu, otoci su svi u nizu (kakve raskošne rime!) i naravno, ove reči sve nas grizu, naročito ako se zateknete u Parizu. Trio Mortales, Đoka, ženska i lađa, uz umilne zvuke mandolina i revijskog orkestra pod prinudnom upravom, lete k sreći kao golupčići u krdu. Đoka, materijalno i moralno tvrdi da ovo nisu „tuđi puti, nije ovo nebo dugo“ što se slaže sa sudbonosnim pitanjem „zašto sa mnom hodiš dugo“.

U suštini, sve mi ovo liči na zločin iz strasti: izmamiš ribu na pučinu, pokažeš joj zvezde, a onda joj, lukavo i neprimetno, baciš sidro oko vrata i lagano, nežno gurneš. Žrtva pluta po površini Jadrana nekih jedanaest minuta -  u proseku, najnoviji statistički podaći - da onda nepovratno potone u svet ameba i algi. Zanimljivo, zanimIjivo -izjavio je Frojd našem dopisniku iz najbližeg pristaništa - ali, ja dižem ruke, jer ne želim nove muke.

PEKINŠKA PATKA - Bolje da nosim kratku kosu/ Ori ori (Jugoton)

Čonta i company, definitivni ljubimci mama, tata, bakica i dekica, udvaraju se pomenutoj generaciji porukom „Bolje da nosim kratku kosu“ (kad sam već ćelav), u već primenjenom maniru poppy-punkića, gde na sve strane pršte gitare i nežni glas omiljenog profesora. S jedne strane, ovo je toliko bezazlen singl da je teško zaustaviti zevanje, s druge strane sprdačenje Patke mi je već dozlogrdilo, a s treće strane sviđa mi se omot i Čontin bedž na kome doslovce piše: „I was a punk before you!“.

Nećemo da se svađamo, ali ovo je dosadno. Slažem se, bolje da nosite kratku kosu, a još bolje da snimite nešto što vredi. Sledeći!

BULEVAR - Moje bezvezne stvari/ Nemam ništa važno da te pitam (Jugoton)

Mladalački entuzijazam pretočen u osavremenjenu varijantu heavy-rocka kod Bulevara se zaustavio u numeri standardizovanih šema i okvira. Slučajno znam da momci imaju mnogo boljeg materijala, pa mi je čudno da su za prvi singl izabrali baš „Moje bezvezne stvari“, pesmu koja ne uspeva da se izdigne iz mlakog proseka rifova i refrena, ne naročito atraktivnih. Evidentna dinamika i energija negde se izgubila na putu izmedu studija i rezačnice i sve nije onako kako je moglo da bude. Za početak, mali korak napred za Bulevar i stisnuti palčevi za budućnost.

RIBLJA ČORBA - Nazad u veliki prijavi grad/ Mirno spavaj (RTB)

Kad se singl radi na brzinu - rezultat je obično vrlo neizvestan: ili je u pitanju instant remek-delo ili kompromisni promašaj s neizbrisivim posledicama. Čorbin novi singl nije ni jedno ni drugo, bolje reći nešto sasvim treće, što već dobro znamo. „Nazad u veliki prljavi grad“ počinje obećavajuće, tenzija raste i taman kad pomislih da će doći do eksplozije, refren me baci u provaliju: cela dinamika se sunovraćuje u mlaku vodu i očigledno da to nije - to.

Istini za volju, tekst Bore Đordevića je ono što smo navikli od njega, uvod je sasvim OK, ali nešto fali pa da sve bude dobro. Šteta, jer Čorba može i mora - mnogo bolje!

MIŠO KOVAČ - Dobra ti večer mati moja/ Dite moje (Jugoton)

Šta bi radila zabavna muzika da nema majki? Kome bi se pivale pisme, kome bi se jecalo na ramenu, kome bi se obraćalo za savet, za nežan dodir i razumevanje? Kompleks majke kao zaštitnice i večnog prijatelja kod mlađanog Kovača dobija u žestini kad majci zaželi „dobru večer“ i kad joj poručuje da joj „nema šta reći“ jer -umoran čovek - odmah „ide leći“. U čemu je štos, pitate. U tome, odgovaram, da u tim porukama ima nečeg tajnog, recimo, majka mu ne da da se oženi, on pati, onda se majka udaje po sedmi put i on je usvojen, kasnije postaje siroče i publika jeca. Scenario iz Holivuda, u blažoj verziji, svake godine nd Splitskom festivalu doživljava svoju renesansu. Zato i predlažerno da nagrada „Sin majci“ ove godine pripadne Miši Kovaču, naravno, u trajno vlasništvo, s hepiendom. Pošto je na B strani pesma „Dite moje“ možda mu to majka odgovara na tužne replike. U tom slučaju, nagrada „Majka Sinu“ opet ide u ruke Miši Kovaču. Naravoučenije: Ko voli svoju majku. taj mora da je pevač zabavne muzike!

* Objavljeno u rubrici „Singlovi“ u Džuboksu broj 98, od 26. septembra 1980.

(NASTAVIĆE SE)