Kratko i strašno
Bedd 04 S

Photo: John Fields

Neka noć bude s nama

Blago peckanje u predelu leve slepoočnice polako je prelazilo u bol.  Osećao sam da mi nešto steže stopala. Pokušao sam da ih pomerim. Ništa. Opružene uz telo, ni ruke me nisu slušale. Mozak je puštao bodlje koje su se zabadale u unutrašnju stranu lobanje. Osećao sam smrad sopstvenog tela.

Tuširao sam se jednom nedeljno, kad me ne mrzi. Prestao sam da skraćujem kosu i da sređujem bradu. Zube sam prao kad smognem snage da ustanem iz kreveta, dakle retko. Posle nekog vremena nos se navikne na kiselkasti vonj. Čulo mirisa se sad opet probudilo, a zadah se mešao s aromom žalfije koji sam ušio u jastuk. Ne sećam se zašto.

Mačka mi je ležala na grudima. Krupna, teška. Nervozno je mahala repom, tako da me ovaj šamarao po bradi i ustima. Onda sam osetio kako mi zariva kandže u meso – isprva nežno, onda snažnije. Zarežala je i blago se pomakla unazad. Zamišljao sam kako ostavlja crvene tragove po koži. Dobro je, živ sam, pomislio sam, zar ne? I budan.

Životinja je potom frknula i skočila s mene – prvo na krevet, pa na pod. Čuo sam kad je otrčala u drugu sobu. Glava mi je bila podignuta taman toliko da vidim prostor ispred sebe. Bilo je neobično mračno, kao da se nešto navuklo na prozore.

„Pusti me“, čuo se šapat iz dubine sobe.

Ponovo sam pokušao da ustanem, telo je ostalo na krevetu. Hteo sam nešto da kažem, začulo se mumlanje. Osetio sam da mi lice nije na mestu i da su se vilice neobično ukrstile. Šta bih dao za ogledalo, pomislio sam. Jedno je kad zapustiš bradu i kad godine počnu da nagrizaju ono malo preostalog dostojanstva koje se šćućurilo u još koliko-toliko pravilnim crtama lica. Ovo je drugo.

„Čuvaću te“, čuo se isti glas.

Srce je udaralo u rebra, kao da se otkačilo, pa zakloparalo po kavezu od kostiju. Iš!, hteo sam da viknem, kao da je tamo neka noćna ptica. Zakrkljalo mi je u grlu, osetio sam kako mi bala curi niz bradu. Frižider je prestao da radi – nepodnošljiva tišina mi se navukla preko celog tela, kao opna. Pokušavao sam da se zgrčim, da pokrijem mekane delove, ali mi ni to nije polazilo za rukom.

„Pusti me, biće ti lakše“, siktalo je opet.

Noć je uporno ćutala. Ranije mi je prijalo kad me odseče od grada, kad prekine sve spone. Sad je bilo drugačije. Poželeo sam da još jednom čujem nešto, makar i psovku na svoj račun. Stisak se od stopala širio na listove, potom na kolena, prepone, ušao je u stomak. Dođi, hteo sam da kažem. Opet krkljanje.

Komad mraka se odlepio od levog ćoška sobe. Gomila se lagano kretala k meni. Uspeo sam da pomaknem jezik i da progutam malo vazduha. Prikaza je već bila kod kreveta. Začulo se šuštanje, kao kad legneš u čiste čaršave. Osetio sam kako svlači pokrivač s mene, potom mi je nešto selo na stomak.

Novopridošla tama mešala se s mojim mrakom, tako da nisam video gde počinje, a gde se završava. Otvorila je jedno oko, pa drugo. Beonjače su zasvetlele, tako da se preda mnom ukazalo iznenađujuće blago lice. Jedino su krupni zubi odudarali od ostatka – gornji su preklapali donje, tako da su štrčali iz poluotvorenih usta. I neprirodno izbuljene oči.

„Puuusti me“, začulo se ponovo.

Osetio sam da mi se u telu nešto pomerilo, kao kad nađeš ono što si davno izgubio. Veliko, ravno lice spuštalo se k meni kao nebo. Razrogačene oči su sijale poput severnjače. Mama je tu, šapnula mi je. Mekane, hladne usne prislonila je uz moje. Onda je duboko uzdahnula, zakikotala se tako da su se i moje grudi zatresle. Podigli smo se s dušeka i ušli u plafon. Tamo je bolje.

Oceni 5