Peti element, stihija stiha
Firr 01 S

Photo: Dorothea Lange

Neka poezija bude s nama

“Postoji samo jedan način da se živi, a to je pomoću sila koje nam je priroda pružila. Poezija je jedna od takvih snaga”, pisao je Rastko Petrović 1924. godine. Dve godine kasnije, 9. maja, Marina Cvetajeva piše Rilkeu: “Vi ste – ovaploćena peta stihija: sušta poezija”. Cvetajeva stavlja poeziju u isti rang sa drevnim elementima, vatrom, zemljom, vodom i vazduhom; pored četiri osnovne prirodne stihije postoji i peta – stihija stiha. Rastko poeziju oseća kao životnu silu, unutrašnji impuls, izjednačava je sa disanjem i čulom vida.

Dominantne predstave o svemu postojećem i utvarnom, nametnute političkom, medijskom, ekonomskom i svakom drugom silom od ovoga sveta u ovakvim apologijama poezije vide preterivanje, pesničku samoobmanu, čistu glupost i besmislicu. Nije jednostavno ni lako ustati protiv opšteprihvaćenih mišljenja, tako nametljivih i konsezualnih, ali na njih prosto ne treba obraćati pažnju. Da javno mnjenje ima bilo kakve veze sa javom, istina bi bila na strani većine, recimo na strani Miloševićevih, Šešeljevih i Vučićevih glasača. Na strani mračnjaka, profitera, ubica, prodanih duša, zlih volšebnika.

Besmisleni, a jedini sjaj

Mrak oko nas ponovo se zgušnjava i preti da nas proguta, predugo tavorimo u onome što Krleža zove “infernalne životne prilike”, nasušan nam je svaki plamičak koji razgoni tamu, svaka sila koja će nam pomoći da pružimo otpor  proizvođačima i liferantima ljudske patnje na veliko i malo. Kad smo već kod Krleže, neminovno je prisetiti se kraja “Banketa u Blitvi”: “Što nam preostaje? Kutija olovnih slova, a to nije mnogo, kao što je rekao Kerinis, ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa”. A to opet priziva stihove Predraga Čudića, pisane kao varijacija na Aleksandra Bloka: “Noć, polica, lampa, biblioteka, / Besmisleni, a jedini sjaj”.

Neka je i besmislen, ali drugog sjaja ni smisla nema; neka je plamičak koji izbija sa polica lelujav i slab, ali ipak osvetljava ljudsko lice u kojem se možemo ogledati, spasavajući i nas i njega iz tmine nepostojanja. Ništa nam nije potrebnije od tog slabašnog, ali postojanog sjaja, jer je naša situacija nalik na onu iz pesme “Pred buru” Dušana Matića: “Neka noć bude opet onakva kakvu vi hoćete / Ja više ništa ne znam / Ništa ne razumem / Do samo noć kako opora i smolasta nadolazi / Noć i noć i noć”.

Možda kutija olovnih slova na prvi pogled ne deluje kao moćno oružje u borbi protiv silnika, ali iz iste takve kutije izmileo je ovaj “nesvareni užas” koji se lažno predstavlja kao stvarnost, iz debelih kupusara očeva nacije izleteli su zli duhovi mržnje i šovinizma, ime im je Legion, i bespravno se naselili po ljudskim lobanjama. A iz Krležine kutije izlegao se neki drugačiji i bolji svet, nebrojeni su mladi ljudi koji su pod uticajem njegovih knjiga i tekstova postajali borci za pravdu i slobodu, da pomenem samo Mešu Selimovića i Hasana Kikića od onih poznatijih. Ne treba potcenjivati snagu petog elementa, stihije stiha i proze. Kao što Krleža veli u razgovorima s Predragom Matvejevićem: “Jasna dijagnoza o apsurdnoj nesuvislosti stvarnosti sama po sebi je reagens nesumnjivo pozitivan. Ako i nije lijek koji ozdravljuje, a ono se javlja kao neodoljiva potreba za ozdravljenjem”.

Poniženi svi grobovi i životi

Pesnici postavljaju precizne dijagnoze, kad je u pitanju definisanje patoloških stanja u čoveku i društvu stihotvorci su tu nenadmašni. Bezbroj puta je citirana pesma “Naši dani” Vladislava Petkovića Disa, ali se od silnog navođenja nije ni izlizala ni otrcala, vredi se podsetiti nekih stihova:

“Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni,
Progledale sve jazbine i kanali.

(...)

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.”

Komentar je gotovo suvišan, pesma je nastala tačno pre 111 godina, a kao da je napisana juče u podne i objavljena jutros na nekom portalu. “Naši dani” su zaista naši, a ne samo dani Disovih savremenika. Mračne duše što se nazvaše patriotama zavijaju nas u crno evo već decenijama, stvarajući poredak u kojem su “ismejane sve vrline i poštenje, / poniženi svi grobovi i životi”. Ponižavanje grobova je omiljena disciplina ovdašnje vlastele i dvorske svite, mahom se iživljavaju nad humkama koje su sami napravili, onima u kojima prema njihovom nakaznom shvatanju počivaju neki tuđi ljudi.

Mezarje u Potočarima je stalna meta nacionalističkih nekrofilnih lešinara, svakog dana igraju kolce na grobovima u kojima su sahranjene žrtve genocida, ali ne ustežu se ni od ponižavanja mrtvih koje zvanično smatraju svojima. Sopstvene žrtve koriste kao pogonsko gorivo ideologije krvi i tla, ne hajući mnogo što je reč o postradalima iz naroda koji neizmerno vole, po važećoj profiterskoj tarifi. O ponižavanju živih i samog života da i ne govorim, sistematsko zlostavljanje i gaženje čoveka je metod vladavine naših suverena iz suterena. Na šta milioni podanika pokorno pristaju, pognute glave, ćute i ne bune se. I tako “budućnosti zatvorismo sve izvore”.

Došli su dani i noći bez jave

Ima kod Disa i drastičnijih profetskih slika od ovih koje smo naveli. Pesma “Prestanak jave” počinje sledećom strofom:

“Dolaze dani i noći bez jave,
I kao senke, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.”

Tumačeći ovu Disovu pesmu u knjizi “Disova noć bez neba”, Petar Jevremović piše: “Dis (prorok) proriče ‒ prestanak jave. Prestanak jave, to je ‒ kolaps sveta življenja. Kolaps ‒ jezika. Erozija ‒ zajednice. Propadanje ‒ ljudske stvari. Biće ‒ dana, biće i noći. Neće biti ‒ jave. Java će prestati. Duh će usahnuti”. Disovo proročanstvo se obistinilo, zaista su došli dani i noći bez jave, traju već tri i po decenije, i nemaju nameru da prođu. “Java podrazumeva život. Nečiji život. Mnoštvo takvih (nečijih) života. Zajednički svet življenja. (…) Jezik je ogledalo jave. Bez jave nema jezika”, piše dalje Jevremović.

Uprkos svim mukama i nevoljama koje nam podmuklo zadaje stvarnost, teško je oteti se utisku sveopšte nestvarnosti i utvarnosti bića. Nema istinskog govora, jer su ljudi automati što papagajišu programiran tekst sačinjen od gromopucatelnih banalnosti koje ne znače ništa, ali su sposobne da ubiju i telo i duh: nacija, otadžbina, sveta srpska zemlja, nacionalni interes, porodične vrednosti, kosovski zavet, autošovinizam, izdajnici, patriote… Nema jezika, jer ne znamo šta reči znače - ubica je heroj, pokolj je junački podvig, laž je istina. Nema zajedničkog sveta življenja, ima samo zajedničkog sveta mrtvovanja, mrcvarenja i mrckeljanja u mrtvaji. Tamo gde su ukoljice sveci, gde se metaniše i klanja dželatima, nema života, jezika, govora, umetnosti, poezije, kulture, a nema ni jave.

U svetu prikaza, sablasti i aveti, “gde duh lagano, nečujno opada”, jedino što je stvarno jeste ljudski bol, patnja koju smo drugima naneli. Ako java podrazumeva život i mnoštvo nečijih života, prvi korak prema vraćanju iz nigdine u javu je priznanje da mnogih života nema, jer smo ih uništili. Nema povratka jave bez suočenja sa sopstvenim zlom. Ako bagatelišemo vrednost ljudskog života, ako negiramo i samo postojanje žrtava, onda su bezvredne i sve čovekove tvorevine, onda nema ni poretka, ni morala, ni same stvarnosti. Povratak u javu znači zaista videti lice drugog ljudskog bića, a ne odraz sopstvenih strahova, nepoverenja, nesigurnosti, predrasuda i mržnje. Drugog puta nema, tek tada će možda san naš ponovo na san zamirisati.

I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja

Ako je poezija “svetinja govora” i “prvi zalog vere u izrecivost smisla”, kako piše Jevremović povodom Disa, ona je životna sila koja može da razveje halucinantni svet pričina i obmana. Ne znam bolju formulu za takvu moć poezije od one koju je napisao Milan Dedinac u pesmi “Noć duža od snova”: “I pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja”. U mrklom mraku koji je odjednom okovao svet nije sve tako crno, nebeskih svetila nema, ali pesnik pomrčinom ne bludi, jer je u sebe upio toliko svetlosti tokom zračnog leta da obasjava tminu oko sebe.

Nije samo čovek postao izvor čudesne noćne svetlosti, već i bilje i stenje i plime morske, “sve što se napilo sunca – rasipa zračenje noću”, sva priroda blješti oniričkim sjajem u fantastičnoj poetskoj viziji, kao da je tokom dana punjačem bila priključena na jedini izvor života i napunila baterije: “Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću, / a mesto Meseca greje svakog drveta kruna. // Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće, / al’ druga, okolo mene, sada nad zemljom lete: / iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće / i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete”.

Povodom Dedinčeve pesme, Radomir Konstantinović piše u “Biću i jeziku”: “Strah da dan ne ode u priviđenja jeste strah od sopstvenoga svog prestanka, od svog pada u muk nekog zamrlog sveta, strah koji se razgoni pesmom ili buđenjem svetlosti u sebi, i u svetu, svetlosti kojoj će on ispevati himnu, stihovima ove iste pesme, i koja je sama ovo pevanje, to pevanje protiv smrti”. Pevanje je i pobeda nad strahom od gubitka, bola i smrti, na kraju pesme Dedinac (nazovimo ovim lepim imenom famoznog lirskog subjekta) čeka Sunce da prevali put do njega, u nadi da će nakupljeni sjaj potrajati do svitanja.

Ali, ako ne dočeka razdanjivanje i kraj noći, ako mu “pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja”, pašće “u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene”, samo to neće biti konačna pobeda smrti: “al’ umiranje će moje i njegov mrak da obasja. // Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja, / jer mojim prestankom zračnim i Sunčev dvojnik se menja // ...i pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja”. Zagonetne su reči o pobedi samrtnog straha usled spoznaje da će se prestankom našeg fizičkog postojanja promeniti i smrt, crni Sunčev blizanac. Kritičarska tumačenja bolje je ne pominjati, možda je uputnije prisetiti se stihova Vislave Šimborske iz pesme “ O smrti bez preterivanja”: “Ko tvrdi da je svemoćna, / sam je živi dokaz / da nije svemoćna. // Nema života / koji bar za trenutak / nije bio besmrtan”.

U središtu života

Muk zamrlog sveta inačica je prestanka jave, umrtvljenja, praznine, duhovne, intelektualne, emotivne, društvene pustoši. To je pejzaž u kom životarimo otkad se – što reče jedan lažni pesnik - “dogodio narod”, šireći mrak iz sopstvene duše svuda oko sebe. Ako smo se već obreli u noći dužoj od snova, ostaje nam samo da onaj Čudićev besmisleni, a jedini sjaj akumuliramo po Dedinčevom modelu. Iz pesničkih knjiga, iz glasova mrtvih, ali ne samo iz zapisanih slova, već i iz svega onoga što poeziju sačinjava, iz stihija koje je rađaju, a koje su zapretane negde duboko u nama, pod naslagama đubreta svagdašnjeg.

Pesnici su odlični dijagnostičari, ali im prepisivanje terapija u principu ne spada u opis radnog mesta. Pa ipak, ima izuzetaka, čak i nekih korisnih recepata. Nakon što je izašao iz Drugog svetskog ljudokolja, nakon apokalipse i smrti, Tadeuš Ruževič se obreo “U središtu života”. Sve je bilo uništeno, čovek, civilizacija, poezija, i sam pesnik, sve je isparilo u dimu iz logorskih krematorijuma. Morao je ponovo da počne od početka, da stvara sebe, da gradi život, ljude, životinje, predele, da ponovo nauči sve ono što je bilo poništeno u džinovskoj klanici.

“čoveka treba voleti
učio sam danju i noću
šta treba voleti
odgovarao sam čoveka

(…)

ona starica što
vuče na užetu kozu
potrebnija je
i dragocenija
no sedam svetskih čuda
ko misli i oseća
da je ona nepotrebna
taj je ubica

(…)

ljudski život je važan
ljudski život ima veliku važnost
vrednost života
premašuje vrednost svih predmeta
koje je stvorio čovek
čovek je veliko blago
ponavljao sam uporno”

Ustuk od zla

Možda su sve ovo puste tlapnje, lažne utehe očajanja koje udara glavom o zatvorski zid, o gvozdene rešetke nemogućeg, neprihvatljivog sveta. Opet, ne možemo stajati goloruki pred iskeženim licem uništenja, a od svega što je čovek tokom milenijuma izmislio, izmišljajući tako i samog sebe, poezija i nije baš najslabiji oklop i ustuk od zla. “Borba sa negativnim pojavama bestijalnosti u ljudskoj svijesti, veoma često bezizgledna, može da demoralizira čovjeka. Međutim, književnost nije smotala svoje barjake niti se predala na milost i nemilost bestijalnosti i gluposti, uprkos svemu”, veli Krleža u citiranom razgovoru.

Kreatori i gospodari naše nestvarnosti, ubice, lopuže i tlačitelji, mrakobesni tirani, mlađi i stariji menadžeri smrti - preziru i mrze poeziju i sve ono što poeziju omogućava, sve ono bolje i više u čoveku. Oni vladaju oslanjajući se na najniže instinkte, na strah i grabežljivost, na zavist i egoizam, na pohlepu i očajanje, na sedamdeset sedam smrtnih slabosti smrtnika, pretvarajući ljude u čudovišta, po sopstvenom liku i podobiju. Naši tamničari nas svim raspoloživim sredstvima, medijskim i inim pendrecima, danonoćno ubeđuju da smo bespomoćni, da je svaki otpor njihovom mraku uzaludan i osuđen na propast, računajući da ćemo zaglušeni bukom bestidne propagande zaboraviti na poeziju, taj – po rečima Cvetajeve - jauk robijaša, “glas pravde nebeske / protiv pravde zemaljske”.

Ako ništa drugo, poezija je efikasan protivotrov koji sprečava likantropiju i slične preobražaje. Svakodnevno unošenje stihova u organizam garantuje da se usred opore i smolaste noći nećemo pretvoriti u krvožednu zver. Nema indikacija ni neželjenih reakcija, mere opreza nisu neophodne, niti savetovanje sa lekarom ili farmaceutom. Na kraju, na raspolaganju nemamo beskrajan niz mogućnosti. Da se podsetimo: “Postoji samo jedan način da se živi, a to je pomoću sila koje nam je priroda pružila. Poezija je jedna od takvih snaga”. Povratak prirodi je ionako u modi, a na tom putešestviju možda odnekud ponovo iskoči i netragom nestala java.

Neka nam je srećna Nova godina. Neka poezija bude s nama.

*Tekst prenosimo sa portala Nomad.ba

Oceni 5