Nadrealisti na banketu u čast Sen-Pol-Rua
hrana

Photo: Kulen Pleša

Neka ratovi i pobune unište zapadnu civilizaciju

Nadrealisti su se divili Sen-Pol-Ruu; oni su u njemu videli izvanrednog pesnika, i mada ih je njegov katolicizam sprečavao da ga uzmu kao jemca za svoje delovanje, nisu zaboravljali bleštave slike iz Odmorišta procesije ili iz Gospe s kosom. I sam tako osobeni rečnik pesnika iz Kamarea, blista od dragog kamenja i ognjeva, a ponekad i tako preciozan, davao im je za pravo kad su tvrdili da je proistekao direktno iz pesnikove podsvesti. Sve to ih je navelo da povodom iskazivanja počasti Sen-Pol-Ruu u listu Nouvelles littéraires, u čemu su sarađivali, početkom jula 1925. učestvuju u banketu priređenom u čast ”Veličanstvenog” od strane jedne grupe prijatelja i učenika pod patronatom časopisa Mercure de France. Banket je održan u ”la Closerie de Lilas”. Neki od prisutnih su nadrealistima izgledali sasvim nepoželjni. To ni u kom slučaju nisu bili simbolisti poput Pol-Napoleona Roanara, koje je vreme pregazilo i učinilo bezopasnima, nego osobe kao što su Linje-Po i Rašilda, čije su im se ideje činile konzervativne i čak reakcionarne.

U toku banketa, Rašilda je, ponavljajući reči iz jednog ranije datog intervjua, dopustila sebi da kaže, i to dovoljno glasno da bi je čuo čitav skup, da ‘jedna Francuskinja ne može da se uda za jednog Nemca’. Nadrealisti su, međutim, bili u to vreme veoma zaljubljeni u Nemačku: pre svega zato što je za francuske buržuje ta zemlja predstavljala nepotpuno poraženog naslednog neprijatelja, čiju volju da se ponovo uzdigne okovi Versajskog ugovora nisu mogli da obuzdaju, i lošeg platišu reparacija koga je Poenkare ogorčio okupiravši Rursku oblast, a zatim stoga što je ona, prema Desnosu, pripadala onim snagama Istoka koje su pozvane da sruše zapadnu civilizaciju; najzad i stoga što su nadrealisti, prema Aragonovim rečima, ”oni koji će uvek pružiti ruku neprijatelju”. Posle Rašildine izjave Breton se veoma dostojanstveno digao i skrenuo pažnju g-đi Rašildi da su njene reči uvredljive za njegovog prijatelja Maksa Ernsta koji je takođe pozvan na taj banket.[1] Odjednom je nekakav komad voća, koji je bacio ne zna se ko, proleteo vazduhom i pogodio jednog zvaničnika, a istovremeno su se razlegli uzvici ”Živela Njemačka!”. Gužva je ubrzo postala sveopšta i pretvorila se u tuču. Filip Supo, okačivši se o luster kojim se služio kao ljuljaškom, prevrtao je nogom tanjire i flaše po stolovima.[2] Napolju su se okupili besposličari. Udarci su pljuštali sa svih strana. Rašilda je kasnije tvrdila da je dobila udarac nogom u stomak od nekog krupnog klipana s nemačkim akcentom (htela je, naravno, da ukaže na samog Maksa Ernsta). Umni čovek iz Kamarea, poput kormilara na lađi kojoj usred najžešće oluje preti brodolom, ojađen tim incidentom, želeo je da uspostavi mir. Njegovi zvanični prijatelji nisu čuli njegove umirujuće reči. Ovo im je previše sličilo na zgodnu priliku da smrve te ”nadrealističke provokatore”. A kako nisu mogli da samo izađu s njima na kraj, pozvali su u pomoć policajce, prirodne branioce ismejane poezije, i pokazali im one koje bi trebalo izdevetati. Dok su se orili uzvici ”Živela Nemačka! Živela Kina! Živeli Marokanci!”, Mišel Leri, otvorivši prozor koji je gledao na bulevar, viknuo je iz sveg glasa: ”Dole Francuska!” Okupljena gomila pozvala ga je da objasni šta hoće da kaže, a on nije propustio tu priliku: tuča se prenela na bulevar Monparnas. Leri, koji je i dalje izazivao gomilu i policiju, umalo nije linčovan. U komesarijatu, kuda je odveden, pokazali su mu njegovog boga.

Skandal je bio ogroman. Listovi su u horu dizali hajku na nadrealiste, objavljujući ogorčene intervjue g-đe Rašilde, žrtve ”nemačkih agenata”. Orion, iz lista Action française, u Otvorenom pismu književnim dopisnicima, predlagao je da se nadrealisti stave u karantin.[3] Trebalo bi ih kazniti organizujući oko njih zaveru ćutanja. Sama reč ”nadrealizam” trebalo je da zauvek bude izbačena iz novina: nije se moglo verovati da nadrealiste pokreće išta drugo osim želje za reklamom.

Nadrealisti nisu ostali na tome. Istovremeno su objavili Otvoreno pismo Polu Klodelu, ambasadoru Francuske. Njegova ekselencija, naime, u jednom intervjuu za časopis Comoedia, nije našla ništa bolje nego da nadrealističku aktivnost okrsti kao ”pedersku”, dodajući jednu pojedinost koja je u takvoj raspravi bila sasvim neočekivana: da je on, Klodel, zaista zaslužan za otadžbinu, zato što je u toku rata omogućio da Amerika proda zaraćenoj Francuskoj ”znatne količine slanine”. Odgovor je bio žestok:

”Malo je nama stalo do stvaranja”, govorili su nadrealisti, ”mi svim svojim snagama želimo da revolucija, ratovi i kolonijalne pobune unište tu zapadnu civilizaciju čiji smrad vi branite čak i na Istoku, i mi prizivamo to uništenje kao stanje stvari koje je najmanje neprihvatljivo za duh…

”…Koristimo ovu priliku da se javno desolidarišemo sa svim onim što se na reči i na delu ispoljava kao francusko. Izjavljujemo da se izdaja, kao i sve ono što na ovaj ili onaj način može da škodi bezbednosti Države, po našem mišljenju lakše miri sa poezijom nego prodaja ‘znatnih količina slanine’ za račun jedne svinjske i pseće nacije…”

Nova uzbuna. Journal littéraire od 4. jula 1925. predlaže da se nadrealisti učine neškodljivima.[4]

Više zaista nije moglo biti iluzija o ideologiji i delatnosti nadrealista. Do tog trenutka njihove anateme nisu uzimane suviše ozbiljno, u nadi da će se oni, pošto sebi daju oduška, poput tolikih drugih najzad prikloniti redu. Dok su njihove anateme ostajale na planu pisane reči, taj sigurnosni ventil je mogao ostati otvoren, mogao se ispoljavati prividno liberalan stav prema tim galamdžijama. Ali stanje se pogoršavalo: uhvativši se unutar svojih granica ukoštac sa ozbiljnom monetarnom krizom, Francuska je van granica već nekoliko meseci vodila pravi rat protiv marokanskih Abd-el-Krimovih odreda; istovremeno, na međunarodnoj pozornici, širenje uticaja revolucionarne vlade u Kantonu na čitavu Kinu kao da je najavljivalo prve znake nove revolucionarne krize među azijskim masama. S.S.S.R. se nije srušio, suprotno predskazanjima ”uglednih” proroka. Mada se nailazio u borbi sa neospornim teškoćama, on je pridobijao delima izraženu simpatiju međunarodne radničke klase. Trenutak nije bio za liberalizam. Trebalo je zbiti redove protiv zajedničkog neprijatelja i ponovo zasnovati, naročito na planu umetnosti, ”svetu ujedinjenost” oko tradicionalnih vrednosti ko što su otadžbina, porodica, vera, te se tući bez milosti sa nadrealističkim besomučnicima.

[1] O tom banketu postoji isto toliko različitih priča koliko i svedoka. Prema nekima, Andre Breton je bacio svoju salvetu u lice g-đi Rašildi, nazivajući je ”vojničkom droljom”.

[2] ”Preturili su stolove, gazili posuđe. Među protivnicima su počele sevati pesnice, dok su stakla prštala u paramparčad.” Intervju sa Rašildom

[3] ”…Reč je o pravičnoj odmazdi, o tome da im se prepreči put ka javnosti… Niko od nas… ne treba da ubuduće govori o njihovim člancima, o njihovim knjigama, sve dok oni ne usvoje metode publiciteta koje neće biti toliko prljave. To je prva kazna, a za njom će moći da uslede i druge, drukčije vrste, ako se oni ne zadovolje pisanjem…” Orion. (L’ action française, 6. jul)

[4] Vraćajući se na banket u čast Sen-Pol-Rua: ”Ostaje da se vidi da li će pravda sa ovim ljudima postupiti kao što oni zaslužuju, jer to nisu samo rđavi Francuzi i prostaci, nego je više njih bilo i naoružano, a ponašali su se kao najobičniji kriminalci… Potrudit ćemo se da ih ućutkamo.” L’ action française. Pol Sude, u Le Temps, zbija šalu povodom pisma upućenog Klodelu: ”Kad se za tridesetak godina g. Luj Aragon ili g. Filip Supo budu kandidovali za Akademiju, biće im pomalo neugodno kad neki konkurent iskopa ova žalosna sočinenija.”

Oceni 5