Neka se spremi palata Albanija!

Nekad smo se voleli

Pamtim kad je komšinica Mira kupila psa. Belo, čupavo stvorenje dobilo je ime Musa. „Ne ide, Miro, pudlica pa Musa“, govorile su joj komšije. Mira se nije dala neko vreme, a onda je Musa postao Džeki. Posle ni to nije bilo dobro, pa je od Džekija došao Mića, pa Žika, onda Pjer, Čarli, Grof, Maks, Badi. Menjala mu je imena kad god se presvlačila za šetnju. Džeki, ovaj Musa, u stvari Čarli, je posle ko zna kojeg imena pobegao. Smučilo mu se. Zaboravio je i kako se zove, i majku i oca, i da l’ ima rep ili surlu, počeo je da veruje da je mačka, a to je bila poslednja kap. Mira je drugog psa nabavila baš u vreme kad sam se selio. Šta je sa Lujzom posle bilo to ne znam.

Postoji ono čuveno pitanje – šta je starije, ulica ili ime, koje, evo, vekovima izmiče definitivnom naučnom odgovoru. Jedni kažu nema ulice bez imena, ako je bezimena onda je samo sokak, put kroz neku njivu, ćorsokak u koji se odlazi kad pritera. Drugi, opet, tvrde da je ime bez ulice ništa – samo čovek koji za života ni tablu nije zaradio, bar neko slepo crevo u Kaluđerici. Pa ti sad ugodi svima.

Priča se da su postojala vremena u kojima je zdrav razum bio u modi, vremena kad su se voleli Beograd i Zagreb i Sarajevo i Ljubljana i svi. U glavnom gradu su se, tako bar kažu, poštovale različitosti, i nije se pitalo „šta će Beogradu Splitska i Sarajevska ulica?“. Izgleda da je previše godina prošlo od tad, pa je u međuvremenu dosadilo, dozlogrdilo da se priča o tim narodima koji su nekad živeli zajedno i gradili onu državu koja se valjda zvala Jugoslavija. Bratstva i jedinstva je preko glave, nova su vremena, došlo doba da se živi po modelu „ja tebi, a ti meni“. Nema više „nas“, jer ni ljudi više nisu isti – jedno je Beograd, drugo je Zagreb, Evropska unija naspram Srbije. Udaljili smo se, pa je red i da se obrišemo.

A kako se najbrže zaboravlja? Uz litar rakije pomislili biste, ali ne – najbolje se zaboravlja kada se promene imena ulica. Zlatne ribice su zbog svog blagoslovenog pamćenja postale uzor – šta to beše Zadar? Zadar? A, pa to ti je Dobrica Ćosić! Kako ne razumeš? Evo, vidi – u Google pretraživač ukucaš „Zadarska ulica, Beograd“, a tamo piše „Ulica Dobrice Ćosića, Stari Grad, Grad Beograd“.

I to nije sve - žitelji Zagorske ulice u Zemunu će uskoro dobiti adresu u Ulici Blagoja Jovovića, po atentatoru na Antu Pavelića, a biće promenjena i imena ulica Porečke, Hvarske, Hrvatske na Paliluli, zatim Splitske, Podravske i Bjelovarske na Voždovcu i Šibeničke (Zvezdara). Promeniće se i nazivi Ljubljanske, Bledske, Bosanske i Mariborske na Zvezdari, Celjske ulice na Vračaru, Lopudske na Savskom vencu, Murske na Voždovcu, Zeničke na Paliluli. Naziv Kumanovske ulice se, na primer, neće dirati, jer Kumanovska bitka svedoči i o srpskim herojskim podvizima. Normalno.

Odgovorni ovaj potez pravdaju nedovoljnom ljubavi prema Srbiji – kažu nije normalno da mi u Beogradu imamo Hrvatsku, Zagorsku, Zagrebačku ili Zadarsku ulicu. Sve sami gradovi koji nemaju Beogradsku ulicu. Bezimenim ulicama danima odjekuje „nije normalno“.

Sećam se i kad je 2013. godine, na desetogodišnjicu ubistva Vjerana Miladinovića Merlinke, najpoznatije beogradske seksualne radnice, na uglu ulica Gavrila Principa i Zagrebačke postavljena ploča sa nazivom "Ulica Merlinkina". Taj ćošak je ionako godinama bio najpoznatiji po njoj, pa to već ima smisla – a na svakoj tabli u dnu može da piše „hiljadu dinara jebanje, petsto pušenje“.

Neka se spremi palata Albanija!

Milan Živanović

Zajedno ste bežali

Vest o tome da će Beograd po ko zna koji put u svojoj novijoj istoriji dobiti nove nazive za jedne te iste ulice iznenadila je mnoge. Neke od nas je iznenadilo to što ima iznenađenih. Jedini kontinuitet našeg društva je nepostojanje kontinuiteta i pozivanje na mitove, legende i srednji vek umesto na svetle primere iz bliske prošlosti.

Ovoga puta, naime, javnost je jasno digla svoj glas protiv preimenovanja beogradskih ulica zbog toga što se u ovoj turi raskidanja s nasleđem obračunavamo sa toponimima iz bivše Jugoslavije. Tako će Zagorska, Pohorska, Dubrovačka i mnoge druge ulice dobiti neka nova imena. Zadarska je već, uprkos protivljenjima stanara, dobila ime po Dobrici Ćosiću. Zagrebačka je postala Ulica Koče Popovića. U mom svetu i, da budem patetičnija, mom Beogradu, imalo bi mesta i za Koču i za Zagreb. Za čika Dobricu baš i ne. Ja bih ga, ovako zlurada i naopaka, i iz famozne lektire izbacila. Sreća da se ja ništa ne pitam. Zagorska bi ostala Zagorska. Izvesni Blagoje Jovović, četnik poznat po tome što je pucao na Antu Pavelića u Argentini 1957. godine, ne bi dobio ni ćorsokak. Čudni su putevi gospodnji – kako to da su se našli baš u istoj zemlji posle Drugog svetskog rata?! Zajedno ste bežali!

Hitleroljubac vladika Nikolaj Velimirović još je pre gotovo deset godina dobio svoju uličicu u rodnom mi Kragujevcu, što je prošlo bez mnogo disonantnih tonova. Ipak je to vladika, da ne baksuziramo. Nesrećni Blažo Jovanović, heroj NOB-a, tako nije ostao zabeležen ni na tabli. A one su pak, onako crvene i upečatljive, za potrebe novih heroja ulice postale plave. Crvene su još samo one čije ime nije promenjeno. U Kragujevcu je bar, srećom, izvojevana jedna pobeda, te tako Lola Ribar nije ustuknuo pred Dražom Mihailovićem.

Kad smo kod tabli, setimo se i te praktične strane svakog događaja. Zahvaljujući promeni naziva ulica menjaće se i imena stajališta gradskog prevoza. Tako ubijamo dve javne nabavke jednim udarcem i eto posla za naše firme i građane. Tu i tamo se nešto pogrešno odštampa, mi se malo smejemo po društvenim mrežama i potpisujemo online peticije, posle se raspisuje natječaj za ispravljanje greške i – ima posla ko hoće da radi. I, da se ne lažemo, taj lukrativni mehanizam funkcioniše već najmanje 20 godina.

Prolazeći pored televizora čula sam da neki istoričar kaže kako ne vidi problem u promeni imena, recimo, Dubrovačke, jer nije reč o onom starom, već o današnjem „antisrpskom, šovinističkom Dubrovniku“. Ne pada mi na pamet da googlam ko je gospodin, verovatno će dobiti ulicu za par decenija. Jedino znam da njegova izjava ni na koji način nije bila problematizovana čuvenim „da čujemo drugu stranu“, jer u takvim slučajevima druga strana volšebno nestaje. Nije bilo nikog da pita da li je to isti taj Dubrovnik na koji smo pucali. Da li će isto ono Sarajevo koje je bilo pod opsadom i granatama zadržati svoju ulicu u Beogradu, još uvek ne znamo. Svakako, to je i manje važno. Trebalo je ovako i značajno oštrije reagovati dok je u naše ime neko te gradove razarao. To što će se danas simbolično poslati u zaborav i početničiti na istoj toj simboličkoj ravni, kad već nisu mogli suštinski, samo je nastavak besciljnog tumaranja.

Cilj je skrajnut i nalazi se u istoj onoj prošlosti koju, uprkos tome što to žarko želimo, nikako ne možemo da zaboravimo. Hteli to da priznamo ili ne, bez takozvanog regiona i zemalja u okruženju – ne možemo, kako god se zvali mi i naše ulice. Ne možemo ekonomski, ljudski, suštinski, koristoljubivo, svejedno iz kog ugla gledamo. I to važi za sve zemlje u okruženju. Upućeni smo i osuđeni jedni na druge. I, poput dece u obdaništu, tužakamo se kod vaspitačice, gledamo ko je koga udario prvi i vraćamo mu istom merom. Sve i da napustimo to obdanište, ostajemo večiti tinejdžeri, kao društvo zaglavljeni u adolescenciji, zaokupljeni svojim malim svakodnevnim dramama i reciprocitetima.

Niko nije pitao Zagreb, Sarajevo ili Dubrovnik žele li ulicu u Beogradu. Niko ni nas nije pitao i dobro je što je tako. Ne samo da se nikada ne bismo složili, nego slutim da bi pojedini predlozi postideli i Nikolaja Velimirovića. Da se ja nešto pitam, što, srećom, nije slučaj, nikakav oblik ljudskog života ne bi došao u obzir. Ulice bi se zvale po cveću, drveću, apstraktnim pojmovima, životinjama, po brojevima, slovima i znacima. Kao, recimo, ona koja (valjda još uvek) postoji u Beogradu između silnih Imena i Prezimena – Zvezdarskih jelki. Predivno. Još bi divnije bilo da je okružena Ulicom muškatli, Mačjom, Mesečevom, Ulicom istine... Mada je to već problematično.

Da se još više pitam, ni do kakvog preimenovanja ne bi došlo sve dok se vodovodno-kanalizaciona mreža ne dovede u red u Beogradu, za početak, a potom u čitavoj Srbiji. Nikakav metro u glavnom gradu ne bi trebalo pominjati  sve dok otpadne vode idu u reke. Zaista me ne zanima kako se zovu ulice koje se ukrštaju kod moje kuće u Kragujevcu sve dok nadležni u vodovodu nisu u stanju da utvrde odakle to teče njihova voda i zamene instalacije umesto što ih krpe.

Sve dok živimo u zemlji čije ofrlje asfaltirane ulice kriju disfunkcionalni podzemni svet dotrajalih cevi, dok na zemlji svedočimo infrastrukturnom raspadu i šminkanju umesto kompletnoj korenitoj promeni, svejedno je jesmo li u Pariskoj ili Pinosavskoj. Do takvih, suštinskih, promena treba doći i u Beogradu i u Zagrebu i u Sarajevu... Dok jedni druge izopštavamo u pogubnoj želji da zaboravimo zajedničku prošlost, problemi nam postaju sve sličniji. Ustaše, četnici, zajedno su bežali, a mi ostali ovde da ulice nazivamo po njima i davimo se u govnima. Uistinu dirljivo.

Sandra Dančetović