Znakovi pored puta
Mrtvacnic 01 S

Photo: XXZ

Nema dana da ne zavidim pokojnicima

*

Najveće ljudske tragedije i najteža stradanja ne mogu do kraja da pokolebaju u meni veru da je život vredan da se živi. Ali kad vidim ljude koji su nepovratno izgubili snagu i mogućnost da žive (mrtvi su, a ostala im samo sposobnost da pate!) kako traju dane izvan život, u dugom i strašnom očekivanju konca, zamrači se u meni i moć rasuđivanja i snaga životnog nagona, i ja duboko žalim sve što je osuđeno da se rađa, da traje, dotrajava i nestaje.

*

Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom, osuđeno je na jalov život i patnju, isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja.

*

Sve je svirepo prema starijim i slabijim ljudima.

*

Život nas načne negde duboko u nama; neprimetno i neosetno označi mesto sa kojeg starenje treba da otpočne svoj rad, a ono onda nastavlja i dovršava posao.

*

Ludo je zamerati životu što prolazi, kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan, ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani.

*

Život mnogome od nas prolazi u borbi sa svojim rođenim čulima. U mladosti, kad nam izgledaju svemoćna i preča od svega, naša čula su svojom besnom i anarhičnom aktivnošću pravi krvnici našeg života. A u starosti patimo od njih ne manje, samo drukčije; zbog njihovog naglog opadanja i dotrajavanja.

*

Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao, ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.

*

Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine ko da nikad nije ni postojao.

*

Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more, visoke planine, gole i šumovite, i mala mesta razasuta obalom, drevne ljudske puteve i vekovna boravišta, čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao.

*

Nikad se, čini mi se, nisam osećao bliži životu, nikad moje zanimanje za sve oblike ljudske delatnosti nije bilo dublje ni svestranije. Bezimeni morski talas vezuje me brzo i neposredno sa morskim putevima i dalekoj prošlosti, žuti cvet od šest latica sa beksrajnošću rasta i plođenja, a najobičnija reč, čuvena u prolazu, sa sudbinom celokupnog, večno ugroženog čovečanstva.

I upravo ta bliskost sa suštinama pojava oko mene izbiva na mahove misao o bliskoj smrti. A ta misao i sama je kao mala smrt.

*

Umirući (ili tačnije rečeno: misleći o svom poslednjem času).

Stigao sam, izgleda, na mesto sa kojeg nikad nije trebalo polaziti. Nije ni strašno ni veličanstveno. Dobro mi je, zlo ne može biti. Nije nikako i nije ništa. Kao kad se završava krug, otprilike. Bez objašnjenja i bez ostatka. Dugo sam govorio za sebe. Jesam, a nisam bio. Sad, kad postojim zaista, ne kažem ništa. Očigledno da sve što je bilo nije trebalo da bude. Ali sad je zbilja kao da nije ni bilo. Završen krug. Kad kažem „krug“, to je samo ostatak stare navike da se izražavam slikom. U stvari, čim se rasprši zvuk te reči - „krug“ neće više biti kruga ni potrebe za izrazom, ni misli koje je tu potrebu i taj izraz rodila.

*

Ma šta ljudi govorili nama ili oko nas, ma kako ih pažljivo slušali i ma šta im odgovarali, mi u stvari mislimo uvek jedno isto: tu sam u svetu, živim pod nametnutim uslovima, sa ljudima koje nisam ja sam izabrao; živeću još kratko, tri, pet ili deset godina, možda ni toliko, ne znam kuda idem ni zašto se mučim.

To je glavno. Sve ostalo, sa svim ovim što mi sada govorite, i što uopšte možete da mi kažete, ne vredi i ne znači za mene ništa.

Tako misli čovek dok vas sluša.

*

Nesreća je u tome što tako često, kraće ili duže, javno ili tajno, hoćemo da budemo ono što nismo, ili da ne budemo ono što smo. Takvim našim prohtevima i ćudima, kojima ne možeš videti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki život više nego što nam ga truju i zagorčavaju ljudi i prilike oko nas.

*

Predmeti oko mene zadaju mi bol.

*

Putovanja? Čemu? Zašto tražiti tuđa lica i nove predele da iz njih, kao iz ra zasutih slova, slažeš uvek isti odgovor na uvek ista pitanja. Zar nije bolje ostati kod kuće, bolje i dostojnije? Smrt će doći i tamo.

Kad pomislim da sam se nekad čudio zabelešci Pola Valerija o besmislenosti putovanja, a sad bih je i ja mogao napisati i potpisati! Izgleda mi kao da sam izneverio svoju lutalačku mladost, ali to je netačna samooptužba. Izneverava, izgleda, ona mene.

*

Oni misle da se preko jedne laži može, sa nešto veštine i brzine, preći kao preko mosta koji posle ostane iza njih, nepotreban i neupotrebljiv, dok oni nastave svoj put ka cilju koji je sav od stvarnosti i istine.

*

Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju.

Čovek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i ako ostane ovakav kakav je, čudiće se tako i u trenutku kad, kao vrsta, bude nestajao sa nje.

*

Ljudi koji iskreno i duboko preziru telo i sve što je telesno žive dugo i dobro, naprotiv, plotski ljudi i čulnici žive nezadovoljni i nezadovoljeni, i umiru uvek žalosno i uvek prerano, bez obzira na godine starosti koje dočekaju. Jer je robovanje telu teško, ne robuje mu, može se reći, samo onaj koji ga prezre od prvog dana i sata, potpuno i zauvek. Koji to može.

*

Čuvajte se ponedeljka! To je dan kad ljudi na vas najviše navaljuju, kad se poslovi javljaju sa svih strana. To je, često, dan prenagljenih zaključaka i suviše brzih odluka.

*

Nesreća je stooka i svevideća, a ipak slepa na najgori i najstrašniji način, jer vidi i ono čega nema.

*

Ljudi bi trebalo zarana učiti da se ne plaše vremena. Od svih ljudskih strahova taj ima najmanje osnova i opravdanja, jer počiva na iluziji i samoobmani. Vrlo rano, još u detinjstvu, ispreči se pred čovekom pustinja vremena; izgleda mu opasna i neprelazna, i spreman je da prihvati sve što ga spasava od nje. Tako, bežeći od nepostojeće pustinje dugih časova i praznih dana pred nama, mi trčimo ludo u susret zlom slučaju i tuđim ljudima koji nas iskorišćavaju, poslovima koji nas ubijaju, ili nedostojnim razonodama i porocima koji nas prvo sramote pa zatim uništavaju. Unesrećujemo se kao zaslepljene ptice, bez potrebe, ne primećujući da to ispred nas nije nikakva ledena ni ognjena pustinja, nego zemno vreme našeg jedinog života, naš nasušni deo u postojanju.

Čoveče - hteo bih da kažem sebi i drugima - ako postoji nešto što može imati nekog značenja i stvarne vrednosti za tvoj život, ono se nalazi upravo tu, u toj tobožnjoj praznini i pustinji od koje te sve odbija i vuče natrag. - Hteo bih da kažem, ali ćutim. A šta bi vredelo i da to kažem, kad takve opomene i dozivanja teško dopiru do našeg sluha, a i kad dopru, mi nismo skloni da ih poslušamo.

*

Čudno i samoubilačko ludilo koje na mahove kao smrtonosan plamen zahvata slaba i ograničena ljudska bića: hteti biti sve, hteti učestvovati u svemu.

*

Njih je život naučio da se ne boje smrti.

*

Bože moj, kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima, kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. Ponekad i po dvaput u jednom danu.

*

Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da „strepe“ za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih duhom malih ljudi postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. - Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika.

Oceni 5