Rečnik zaljubljenika u Indiju: Bombaj-Mumbaj (4)
Bombaj Mumbaj Indija

Photo: www.britannica.com

Nema ničega za razgledanje, ali sve treba videti

Neko ko prvi put dolazi u Indiju, uzima taksi na aerodromu u Bombaju i kreće ka gradu, ima dobar razlog da se odmah vrati odakle je i došao. Inače, neki su to i uradili i ne žele da im se ikada više pomene putovanje u Indiju.

Put je doista omeđen siromaštvom. Duž sirotinjskog naselja koje je zaposelo brežuljkaste vrhove i sve pločnike nanizale su se potleušice. To je ljudska delta, prenatrpana, neprestano rastuća, koja se oseća na izmet i tugu. Nesumnjivo, ono najgore što se može videti u Indiji (u toj razmeri).

Prilikom prve posete Bombaju duboko me je potreslo tih trideset kilometara očaja. Ni dvadeset godina kasnije nisam se na to navikao. I drugi aspekti Bombaja ostaju urezani u mome sećanju. Kada sam došao u hotel, sećam se da sam pročitao u novinama da je neki gazda fabrike tvrdio kako svoje radnike nije bacio u reku. U tim istim novinama smatrali su dostojnim naslovne stranice to što je predsednik Republike dao milostinju od sto rupija jednom nedodirljivom. Podjednako su me zapanjila dva nepobitna znaka potkupljivosti: nezasita papirologija (jedina smišljena odbrana, zasada neefikasna) i, na aerodromima, natpis NO TIPS.

Ali, kao i uvek, i suprotno je podjednako istinito. Tokom tog prvog boravka, ispao mi je veštački zub. Pozorišni ljudi poslali su me kod jednog navodno poznatog zubara koji je ozbiljno kudio rad svog pariskog kolege. Namestio mi je zub i on i danas stoji.

Takođe smo bili zapanjeni, osim prizora duž auto-puta, nekom vrstom opšte neorganizovanosti koja nas je zbunjivala i nepotrebno iritirala. Čovek bi pomislio da stanovnici Bombaja znaju tajnu nereda. Nemoguće je zakazati tačan sastanak, biti siguran da je neki telegram otišao, da su naše sobe rezervisane i za sutradan itd. Više-manje jedan improvizovan život, sačinjen od susreta, a ne od dnevnih rasporeda.

Dvadeset godina kasnije to se osećanje ublažilo i zato što se Indija promenila, a i zato što smo se mi navikli na nju. Idući tako od jedne do druge četvrti otkrivali smo, kako nas je gomila vodila, i svu dovitljivost nemaštine, domišljatost sitnih zanatlija, trgovaca svim i svačim, veoma elegantne čistače ušiju (s turbanima i specijalnim instrumentima), prosjake i prosjakinje svih vrsta (danas manje brojne), bogalje koji čekaju milostinju. Idući tako sve do Čor bazara, drugačije zvanog „pijaca lopova“ (nepromenjeno), mogli smo steći predstavu o svetu gde je sve predmet trgovine, gde se svaki predmet, na običan zahtev, može videti i kupiti. (O ovome govorim na drugom mestu, u odrednici „Ulica“).

Malo dalje, posebno uveče, odlazili smo u mračne i mirne uličice gde su prodavci, sedeći među svojim povrćem, čekali da naiđe mušterija. Idući dalje sve do Fokland rouda ulazili smo, kao u neki poseban pakao, u uličicu sa siromašnim prostitutkama, gde je svaka bila u svom kavezu, pojedine jedva od dvanaest godina, u tu nezamislivu ulicu, ulicu užasa i nežnosti, koju je jedna velika američka fotografkinja uspela da snimi i da nam pokaže.(1)

Bombaj, kao ni Kalkuta, nije drevni grad. To je luka, bonne baie,(2) koja je nekada pripadala Portugalcima, zatim Englezima, gde su se Parsi, bežeći od islamizovanog Irana, nastanili u VIII stoleću. Tu ne treba tražiti drevne i čuvene ruševine: za to se treba ukrcati na brod i poći u Elefantu. Ovde je mnoštvo savremeno. Sve profesije i sve vere, svi ukusi i sva ljudska rešenja došli su da se nakaleme jedni na druge, s morem kao jedinom preprekom.

Sve do mora, do Bulevara Marin drajv, ljudski rod se tiska i širi u različitim pravcima. Bombaj je bio izgrađen na sedam ostrva, koje su ljudi povezali šireći tako, malo-pomalo, kao rezultat radova titanskih razmera, svoju teritoriju po moru. Ali moralo se negde stati. Odjednom, tu je more. U dane velikih praznika milioni stanovnika prekrivaju grad – do mora, jasne granice. Zemlja je od puti. More ostaje od vode.

U Bombaju nema ničega za razgledanje, ali sve treba videti. Naravno, ne zaboravljam muzej, ni botaničku baštu, ni džainističke hramove – koji su moderni – ni Vrata Indije, podignuta za doček engleskih vladara (dovoljno je baciti pogled), ni kule tišine na brdu Malabar, u koje pristup ima samo posebna vrsta grobara. Sve je to deo gradskih staza.

Više volim da se zaputim besciljno i da krenem gotovo u avanturu. Dve su znatiželje koje mogu upravljati lutanjem: najpre, traganje za narodima. Nijedan indijski grad nije toliko izmešan kao ovaj, a svaka zajednica najčešće čuva svoju nošnju, svoje navike. To može postati antropološka igra: ići ulicama i prepoznavati hinduiste (različitih stremljenja), Parse, Jevreje, hrišćane, muslimane, budiste, džainiste. Dogodilo mi se u više navrata, tokom ove igre, da sretnem izvorne Cigane, one prave. Žene im se prepoznaju po nekoj vrsti zlatnih kolajni koje nose preko grudi i na koje kače stari novac, a ponekad i dukate.

Drugi trag koji možemo pratiti tiče se arhitekture. U Bombaju istovremeno postoji stil gradnje, nazovimo ga, indijski, gde se dugački zastakljeni prozori protežu do samog krova, i druga masivnija i atraktivnija gradnja. Kao i u Kalkuti, dugujemo je Englezima. Potiče iz XIX stoleća i neki je zovu „indogotika“. Postoji nekoliko izvanrednih primerka kao što su Železnička stanica Viktorija i Glavna pošta, ali se može skrivati svuda pomalo, ponekad je zapuštena, ponekad su je ljudi loše pokrpili, a monsun je našminkao. Tražiti takve zgrade i identifikovati ih znači nasilno ući u jedan prekinut san, u san o engleskoj imperiji Indije. Daleko od toga da sam na to neosetljiv.

*

Bombaj je luka, dakle pristanište. Mesto dolaska i odlaska. Iz Bombaja se ide u Elefantu i u Kanheri, u blizini, ili mnogo dalje, na sever, istok, jug.

Odlazi se i u druge svetove, posebno u svetove spektakla. Grad je značajno središte pozorišnih aktivnosti, ali on je iznad svega Bolivud, prestonica indijskog filma.

Indijski film – koji je država nedavno priznala za industriju – u punom je procvatu. Zahvaljujući indijskoj emigraciji, obnovio je, pa čak i razvio strana tržišta, kako u Engleskoj, tako i u Sjedinjenim Državama. Prema indijskim producentima koje sam susretao, 25% dohotka danas dolazi iz inostranstva. U 2000. godini snimljeno je 850 filmova. Indija sama proizvodi i konzumira više filmova nego sve ostale zemlje sveta zajedno. To je ogroman biznis: osamdeset miliona gledalaca dnevno! Američka ofanziva, istinski započeta osamdesetih godina XX stoleća kada su se vrteli američki filmovi sinhronizovani na hindi i bengali, doživela je nekoliko velikih uspeha (Park iz doba Jure i Titanik, ovde kao i svuda), ali nije ozbiljno naškodila ogromnoj građevini indijskog filma. Često je smatraju neuspešnom.

Uprkos raštrkanoj proizvodnji – u različitim državama i na različitim jezicima – i izgradnji ogromnog kompleksa studija, najvećeg na svetu, u drugoj državi blizu Hajderabada, Bombaj i dalje proizvodi više od polovine indijskih filmova. To je filmska košnica. U Bombaju je zvanično popisano 28.000 glumaca koji su već dobili glavnu ulogu; ne računajući sporedne uloge i statiste (njih više stotina hiljada). Što se tiče velikih zvezda, tu kao i u drugim državama, njih jednostavno obožavaju. Postoji neobično poistovećivanje glumca i likova koje tumači. Kada je reč o nekom božanstvu, deo njegove svetlosti i legendi o njemu spusti se i na glumca.

Nema sumnje da između filma i indijske publike postoji duboka veza. Muzika tu igra glavnu ulogu. Za pedeset-šezdeset rupija (otprilike deset franaka, što i nije tako jeftino) gledalac može videti film i, unutar tog filma, šest ili sedam plesnih muzičkih numera (koje se često isecaju za prodaju inostranstvu). Ovoj vrlo neobičnoj kinematografiji, koja ne liči ni na jednu drugu, značajnu podršku daje muzika, koja doprinosi njenom finansiranju. Ta kinematografija takođe odgovara veoma staroj sklonosti prema popularnim predstavama, kao i sveopštem upražnjavanju plesa i pevanja.

Po mišljenju samih producenata, jedan od problema jeste čuvanje filmova. Većina se izgubi. Niko ne misli o njihovom čuvanju. Čemu mučenje s tolikim milionima kilometara filmske trake? Na taj način, indijski film ostaje bez arhive, bez istorije – a time čak i indijske reference. I opet je reč – osim izuzetaka – o ogromnoj jednokratnoj potrošnji. Film za danas, a ne za sutra.

Još jedan problem: nedostatak sredstava i malih sala. Neki film se, na primer, prikazuje u sali sa 1.200 mesta (srednja veličina). Vrti se, recimo, četiri nedelje, sa po 1.100 ulaznica prosečno po predstavi.

Ako poseta padne na 500, ili čak na 850 ulaznica (što bi za nas bilo znatno), film se odmah povlači. Karijera je završena. Pa ipak, taj bi broj ulaznica bio prava sreća za neku manju salu koja bi se popunila.

Prva luka Indije, glavni grad najbogatije i bez sumnje najorganizovanije države, Maharaštre, Bombaj ima tajnu koju vredi saznati. On drži ključeve indijskog imaginarijuma. I to zahvaljujući filmu. Ono što mu nedostaje u slavnoj starini, izmišlja u svojoj ogromnoj fabrici snova i širi dalje. Nevidljiva, prikrivena aktivnost. Ali je dobro znati za to. Svaki pojedinac, muškarac ili žena, kojeg srećemo u beskrajnoj gomili nosi u sebi deo te tajne.

Videti „Otkriće“, „Elefanta“, „Parsi“, „Ulica“.

1. Mary Ellen Mark, Falkland Road, Alfred A. Knopf, New York, 1981; franc. izdanje Filipacchi, 1981.

2. Po jednoj pretpostavci, prema portugalskom Bom Bahia, dobar zaliv. Prim. prev.

Oceni 5