Šta Ministarstvo kulture misli o Robertu Bolanju
Roberto Bolanjo

Photo: http://www.macleans.ca

Nema se, može se

Časopisna produkcija odavno se zasluženo kvalifikovala za najpitoreskniji sektor zbirnog poslovno-kreativnog batrganja poznatijeg kao srpska književna scena 21. veka. Isključiva svrha većine ovdašnjih časopisa, lišenih ikakvog koncepta pa često i osnovnog dodira s duhom vremena, u stvari bi sada trebalo da bude da, prividom sistematičnog primanja sitnih sredstava od strane Ministarstva za kulturu, opravdaju njegovo nezasluženo ali i – ako je crkavica od 0.6%  vladinog budžeta jedini način – pomalo sramno postojanje. Svakako bi dostojanstvenije od primanja milostinje, kom izmiču jedino državni ljubimci poput Lazara Ristovskog ili Kustendorfa, bilo ukinuti resorno ministarstvo i svesti ga na kancelariju nekog objektivno važnijeg, kao Ministarstva prosvete, Inostranih poslova ili, možda i najprikladnije, MUP-a. Ovako, šta dobija interpretativna zajednica od bilo kakve podrške, na primer, mnoštvu tekstualnih slivnika kakvi su gore opisani? U najboljem slučaju koji ume da bude i najgori, cela priča eventualno posluži ponekom gloduru da se, glasovima svojih lojalnih a žirirajućih saradnika, domognu kakve nagrade. 

Ukoliko ipak uzmemo postojanje Ministarstva za kulturu kao činjenicu, dȃ se pretpostaviti kako bi ono moglo postići opipljiviji učinak – u dotičnom sektoru – ako bi raspoređivalo sredstva predviđena za časopise samo onima, nesporno referentnim. Međutim, rešenje koje deluje kao jedino zdravorazumsko, u praksi bi zvučalo naivno jer previđa svrhu resornog tela u korumpiranom sistemu: omogućiti /protiv?/usluge što većem broju kulturnih poslenika. Razlika između delanja i idealnog rešenja zapravo se najbolje vidi iz spiska periodičnih publikacija iz oblasti umetnosti i kulture koje Ministarstvo potpomaže; između ostalog, vrlo apdejtovane, poznate i referentne – li – časopise poput „Bdenja“ iz Svrljiga (izdavač je lokalni Центар за туризам, културу и спорт) ili „Stiga“ iz Malog Crnića, a po principu stare slave i novog shvatanja misije javne reči, među najpodržanijima su i „Književne novine“ – koje u isti mah, uzgred, najviše od svih liče na žutu štampu – besmrtnog Udruženja književnika Srbije. Dotle ni dinar nije namenjen književnoj publikaciji koja verovatno najviše odudara od bajnog prizora savremene srpske časopisne produkcije. 

Reč je o novosadskim „Poljima“, koja su poslednjih godina štampala, između ostalog, specijalna izdanja o savremenoj slovenačkoj prozi i poeziji i Mišelu Turnijeu, ili Tomasu Bernhardu i svetskoj recepciji njegovog dela – odnosno prevode tekstova relevantnih autora poput Džejmsa Vuda, jednog od najuticajnijih savremenih književnih kritičara. Takva priroda „Polja“ ishodila je angažman pisca ovih redova i u poslednjem broju; kome je pak i dalje do mudre i korisne balkanske logike po kojoj čovek uvek hvali samo ono od čega ima neke lične koristi – samo napred. Uvek samo napred – u bilo kom smeru – i eto, logično, (još) progresa. 

Drugi mogući put da se dostigne izvikani progres jeste korišćenje valjanog poligona, u ovom slučaju „Polja“, da se interpretativnoj zajednici što potpunije predstavi autor čija svetska recepcija spada u najučestalija i najpodsticajnija pitanja dvadesetprvovekovnog književnog stvaralaštva. Tako se 504. broj novosadskog književnog časopisa bavi isključivo čileanskim piscem Robertom Bolanjom (1953–2003), autorom što, smenjujući sasvim različite književne modele na ekonomičan način a sliveno s okolnim tekstom, gradi sasvim nov književni model. Nezaobilazan deo posebnog izdanja „Polja“ posvećen je odgonetanju te poetičke formule, što ume biti tako nezahvalno da se materijalne greške potkradu i svetski validnim tumačima zastupljenima u specijalu, poput Seline Mansoni ili Karlosa Burgosa. Kao priređivač uvrstio sam njihove inače podsticajne tekstove i stoga što, po meni, greškama ilustruju žilavost i skliskost Bolanjove proze kao građe za teorijski rad. Gonkurovac Matjas Enar je pak specijalno za „Polja“ napisao esej o romanu „Divlji detektivi“ – koji je nagradom „Romulo Galjegos“ odškrinuo vrata svetskog uspeha Čileancu –, ali ga je nazvao po Bolanjovom popularnijem, posthumnom delu „2666“. Zbog čega ova igra sa naslovima u Francuzovom tekstu? Mislim da bi suštinski odgovor, da je u prilici, i pre nego Enar mogao da pruži Bolanjo. 

Prozne Čileančeve knjige izmiču se kao materijal tumačenja jer, gledano uže tekstualno i intertekstualno, višeslojno pristupaju svetu mahom opskurnih pesnika i kurvi, samotnjaka i neobično udruženih jedinki. Skliskost interpretacije i otuda što je Bolanjo vrhunski pesnik u prozi, koji mnogog čitaoca omađija jezikom. Na kraju krajeva, on je autor, sem desetak romana i novela i triju knjiga priča, i šest zbirki poezije. Za taj žanr je moja neznatnost manje kompetentna, ali po opštem mišljenju Bolanjo je kao pesnik bio manje inovativan nego kao prozaik. U dotičnom broju „Polja“, uživanje Čileančeve poezije je hrvatskog pisca Damira Šodana i bosanskohercegovačkog, Mehmeda Begića, osim do sopstvenih novih pesama dovelo i do čitanja i prevođenja u četiri ruke poezije jednog od poslednjih svetskih ukletih pesnika, španskog dugogodišnjeg stanara ludnica, pokojnog Leopolda Panera, čija je poezija neprikriveno uticala na Bolanjovu. Inače se srpski, hrvatski i bosanski autori u novom broju „Polja“ više bave Čileančevim knjigama prevedenima u tri bivše jugoslovenske republike. Posredi su, osim pominjanih, i neki drugi vredni Bolanjovi narativi poput romana „Udaljena zvezda“, „Čile noću“ i „Nacistička književnost u Americi“, kao i knjige priča „Telefonski pozivi“ i „Ubojite kurve“.

U segmentu „Polja“ u kojem pišu autori koje nije trebalo prevoditi, ponikli su najrazličitiji prilozi: smeo kritički esej Željka Obrenovića o manje reprezentativnim Bolanjovim delima i manje reprezentativnim delovima onih, najreprezentativnijih; promišljanje pojedinih ovdašnjih prevoda Bolanja; idealnog redosleda čitanja njegovih naslova za novu publiku (prilog Srđana Srdića), ili tumačenja iz sasvim nove tačke gledišta (pre svega tekst Aleksandre Mančić); mapiranja intertekstualnih veza latinoameričkog i pojedinih srpskih i hrvatskih pisaca (ponovo Mančić, Vesna Trijić, Nenad Župac) i tekstovi iz kojih se, između ostalog, vidi da je Bolanjo i u Srbiji objavljivan i intervjuisan pre no što je njegovom imenu posthumno pridodata planetarna slava. S te strane, pažnju valja obratiti na intervju koji je, nekoliko godina pre no što će „2666“ posle autorove smrti završiti na vrhovima svetskih top-lista, za novosadski časopis „Zlatna greda“ sa Čileancem vodila Saša Markuš. „Polja“ prenose i In Memoriam Bolanju što je s kraja jula 2003. u „Danasu“ objavila moja neznatnost, čiji je izbor iz „Telefonskih poziva“ i „Ubojitih kurvi“ u vidu knjige „Isprave za ples“ kod „Svetova“ (2002), prvi Čileančev prevod koji se pojavio na nekom od jezika–nastavljača srpskohrvatskog. (Drugi i treći su „Udaljena zvezda“ kod iste, pokojne novosadske izdavačke kuće, odnosno roman „Čile noću“ kod „Lagune“.) Kuriozitet i svojevrsni bonus domaćih blokova u okviru 504. broja „Polja“ jeste fragmenat toliko podsticajnog čitanja Bolanja da je, u izvesnom smislu, nadahnulo Jovicu Aćina da napiše svoj prvi roman, „Srodnici“ (uskoro kod „Lagune“). 

Dakle, sve to – i još mnogo proznih i teorijskih tekstova, prevedenih i onih pisanih na srpskom i hrvatskom jeziku – je objavljeno, na 264 stranice, bez ikakve pomoći Ministarstva za kulturu, što će biti slučaj i sa ostalim ovogodišnjim izdanjima dotičnog časopisa. Uostalom, iako postoji konkurs za digitalizaciju, glavni i odgovorni urednik „Polja“, pesnik i prevodilac Alen Bešić je, bez podrške resornog tela, svojeručno, u poslednje dve godine digitalizovao arhivu časopisa od 1955. godine do danas. Ostaje još da bude citiran Bešićev status na „Fejsbuku“ povodom broja o Bolanju; reči koje ciničnije i višeslojnije no što izgleda zadiru u premudru kulturnu politiku pominjanu u prvom delu ovog skromnog teksta: „Nema se, može se.“

Oceni 4.5