Nema srećne ljubavi za kvir građane

Biti mlad i zaljubljen, ili nešto stariji i zaljubljen, iskustvo je koje se u filmovima, serijama i književnim delima opisuje kao eksplozija pozitivnih osećanja, i to je često tačno – naravno, ako niste Romeo i Julija, ili, pak, istog pola kao i partner koji u toj zaljubljenosti učestvuje zajedno sa vama.

„And Then We Danced“ još jedan je film koji se bavi ovom temom, podjednako važan kao i prethodnici kojih nema mnogo. Gruzijski reditelj Levan Akin ponudio nam je ljubavnu priču koja se od svih drugih „običnih“ ljubavnih priča razlikuje samo po tome što su glavni akteri muškarci, čijoj ljubavi i mekoći nema mesta u gruzijskom plesu koji je rodne uloge odredio u dalekom srednjem veku.

Još od prve scene u kojoj Merab (Levan Gelbakhiani) vežba u plesnom studiju u Tbilisiju postavlja se temelj za razumevanje toga koliko je različitost u toj sredini nepoželjna. Instruktor plesa stoji naspram njega, kao učitelj, ali i kao suprotnost, krupan, sa gustom crnom bradom, i nezadovoljno posmatra ples koji se pred njim odvija. „Previše si mekan!“ kaže Merabu, „Oči ti previše šetaju, gledaj u zemlju, to je znak čednosti!“ kaže njegovoj partnerki. I od tog trenutka nam je jasno da smo ušli u svet u kojem mačizam dominira čak i u umetnosti, posebno u nacionalnom plesu koji je ponos naroda.

I Merab bi možda i otplesao, završio tačku, ušao u nacionalnu trupu, da se na plesnom podijumu nije pojavio Irakli (Bachi Valishvili). Od momenta kada novi mladić kroči u studio pažnja se sa kostima i plesnih pokreta premešta na tu ljubavnu klicu, posledicu jednog susreta. Osećaj nelagodnosti prisutan je od početka, a posebno kod kvir gledalaca koji su istrenirani da očekuju loše, budući da ih je neko odavno ubedio da nema srećne ljubavi za kvir građane.

Neprijatnost je sasvim opravdana, budući da se glavni junaci kreću u prostoru u kojem nisu sigurni. Kao ilustracija za to u kolikoj bi opasnosti mogli da se nađu poslužila je priča o Zazi, plesaču koji je izbačen iz trupe zbog svoje homoseksualnosti. Iako Zazu nikada ne upoznamo, njegova nam je priča potpuno jasna – nakon što ga saigrači zateknu u ljubavnom zagrljaju sa drugim muškarcem Zaza biva izbačen iz trupe, nakon čega ga roditelji pošalju u manastir, na „lečenje“. Ubrzo postaje jasno da je „lečenje“ više nego neobično, budući da Zaza trpi seksualno nasilje od strane sveštenika koji je za njega odgovoran, pa zbog toga u nekom trenutku i pobegne iz manastira. I to je sve što ćemo o njemu saznati, kao uostalom i o hiljadama drugih mladih gej muškaraca koji se sa sličnim poteškoćama sreću u pravom životu.

Osim nekoliko strastvenih momenata, i nekoliko nežnih pogleda, ova je ljubav teška, a upravo je to ono što film čini autentičnim. Nakon što ih život vrati u realnost Merab i Irakli više nisu u stanju da se bore za ono što su prvobitno osetili, a postavlja se pitanje jesu li to ikada i bili. Irakli će, kao i mnogi pre njega, ubrzo krenuti utabanom stazom heteronormativnog ponašanja – „Znaš onu devojku koju sam ti pominjao?“ pita svog ljubavnika u pokušaju, „Da,“ odgovara ovaj već svestan toga kuda to vodi. „Verio sam se…“ dodaje Irakli, uz kratko objašnjenje kako je život težak i kako je uklapanje u unapred određeni šablon jedini način da se preživi, jer kome se zaista živi u vreme preživljavanja.

Film kulminira kroz dve scene – razgovor koji Merab vodi sa bratom, koji ga donekle oslobađa krivice, uz savet da što pre mora da ode iz Gruzije, i plesnom tačkom na samom kraju. Ples je naročito važan, budući da izlazi iz tradicionalnih okvira, pa izgleda kao igranje za slobodu, kao prvi korak na tom putu iz Gruzije, u potrazi za nekim mestom koje malo više sigurno, i malo više spremno da živi, umesto da preživljava.