Nema šta da se žanje, jer ništa ne seju

Odmor sam provela u selu. U onim krajevima gde svake godine zaraste poneki drum, a polja i njive se pretvaraju u šumu, gde jedno za drugim izumiru sela - a tačnije 180 kilometara od Moskve, na granici Moskovske i Kaluške oblasti.

Kada smo pre tridesetak godina kupili kuću u selu i oduševili se obiljem pečuraka u šumi, bakica-komšinica odlučno nije bila s nama saglasna: "Zar su to pečurke? Kakve mogu biti pečurke ako šume već čitavu večnost nisu čišćene, ni ivice košene? Ranije uđeš u šumu a ona se sva presijava, slomljenu granu nećeš naći, gazda bi šumara štapom poterao, a sada mrak i burom izlomljena stabla; pečurke to ne vole".

Koliko se ja sećam, ivice šuma zaista nikada nisu kosili, ali su barem sabirali žetvu (ali ni to ne uvek: ponekad je još ispod snega štrčalo pocrnelo klasje), a sada i nema šta da se žanje, jer ništa ne seju. Oko našeg sela već pet godina nije orana nijedna njiva, sovhozne krave iz susednog sela Nikitsko pokupili su i prebacili u veće poljoprivredno dobro - zimi samo što nisu pocrkale od gladi. Nesrećne krave su i u "poslušna" sovjetska vremena zimi bile gladne, pred proleće su ih vezivali za tavanske grede, da ne popadaju: ako padne, neće se više dići. A sada su, kako izgleda, prestali i da ih vezuju.

Početkom devedesetih kolhozni život je iznenada živnuo, na njive su zaredali agronomi i brigadiri, sve su nešto gledali i merili, kao u kadrovima iz filmskog žurnala, trli među dlanovima klasje, o nečem žustro sporili. Ali, to nije dugo trajalo, tek godinu ili dve, a onda se isto tako iznenada i završilo. Od tada je svaka organizovana proizvodna delatnost u selu krenula naglo nizbrdo, tako da je sada uopšte neprimetna: krave su odveli, njive ne oru, traktor je u tom istom Nikitskom ostao samo jedan (nekada ih je bilo tri), a i taj jedan je traktorista uzeo u zakup pa ga, kako izgleda, koristi isključivo za svoje potrebe.

Sredinom devedesetih na pomolu su bile neke inicijative, čak i u našem selu koje je uglavnom "vikendaško", neki su ljudi smislili da gaje svinje. Tačnije, smislio je moskovski preduzimač, koji je u te svrhe sagradio kuću, svinjac, našao ljude spremne da za njega rade. Međutim, da li zbog naših večnih bespuća, tako da ni hranu ne možeš da dovezeš, ni svinje da odvezeš, da li zbog svađa oko podele dohotka, da li zbog odsustva samog dohotka - uglavnom, stvar je posle par godina propala. Isto se desilo i nekima koji su hteli da gaje krompir. Ispao je pametniji nekakav Francuz, koji se jednom dotruckao ovamo u selo na brigadirskom terencu sa istim farmerskim ambicijama, ali je brzo pobegao kud ga noge nose i više se nikad nije pojavio.

Zamire ne samo kolhozni život - u ličnim domaćinstvima kolhoznika takođe ima sve više poderotina. Malo ko još ima kravu.
Još je dobro ako je travnjak pored kuće, pa se seno može dovući na leđima, ali ako su zemlju dali malo dalje, traktorista za prevoz traži hiljadu i po. Nema više kolhoznog mazuta za džabe, traktor je pod zakupom, a gorivo za potrebe kolhoza daju na kašičicu: treba da prođeš tri kilometra, za tri kilometra ćeš i dobiti. "A za tih hiljadu i po ja ću da kupim toliko mleka da ću se u njemu kupati", kaže baba Ljuba koja se ne tako davno rastala s kravom.

Ali, leti kod privatnika ne možeš tako prosto da kupiš mleko: vikendaši se za njega skoro tuku. Zato se mleko prodaje u radnji, što ranije nije moglo ni da se zamisli. Pre trideset - ma i pre deset godina - u prodavnici u Nikitskom (ta nam je najbliža, a u našem selu prodavnice nema) prodavali su makarone, neke sumnjive konzerve i proste bombone, jednom nedeljno su dovozili hleb koji bi ljudi razgrabili za pola sata. Čak je i šećer uvek bio deficitaran i prodavačica je zaverenički šaputala mojoj mami, znajući da ona kuva mnogo slatkog: "Nina Timofejevna, ostavila sam vam šećera". A sada - meso, riba, doduše samo smrznuti, salama, čak i dimljena, razna kaša i sasvim pristojne poslastice, jogurti i pudinzi - čak i povrće i voće. Jedino čega ni danas nema to je sir, veoma retko dovezu topljeni. Ne jedu seljaci sir, pa to ti je, ne razumeju tu namirnicu. A salama, to je druga stvar.

Za kakve pare, ipak, kolhoznici sve to kupuju, teško je reći. Kada sam se u radnji natovarila za četiristo rubalja (1 rublja = 2 dinara, prim. prev.) prodavačica je na mene gledala nezadovoljno. Kao, lako je vama, zna se kakve su u gradu pare.

Plate kolhoznika su mizerne, 200-400 rubalja mesečno, pa i to ne isplaćuju. Penzije daju redovnije, pa često celo selo čeka pare od penzija, da makar hleba kupi. Jednom čoveku je pre skoro mesec dana umrla stara majka, a on sad, nesrećnik, ne izlazi iz kuće: kažu, ne zna od čega će dalje da živi. A pare koje dobijaju - trenutno propiju. Piju svi: i muškarci, i žene, i omladina. Samo se još neki stariji uzdržavaju. Tamo gde se pije, hleb kupuju odmah za mesec dana, shvataju da već sutra para neće ostati, a i bajat hleb se ne jede tako brzo.

Ipak, oni koji još nisu sasvim izgubljeni koješta i kojegde nekako zarađuju. U svakom slučaju, selo se obuklo, nabavilo mobilne telefone, gradski nameštaj. Nekada je osnovna nošnja svih seoskih žitelja bio iznošeni "vatnik" i gumene čizme. A sada u predsoblju kod direktora strugare uredno poređano stoji sedam-osam pari otmenih damskih cipela na štikle. Kako li to supruga direktora u takvoj obući ide kroz seosko blato?!

Pre trideset godina u selu je ostalo svega osam kuća. A sada nas ima čitavih dvadeset, istina, uglavnom vikendaša. Skupili se razni ljudi: aviomehaničar, medicinska sestra, naučnik fizičar, majstor iz hruničevske fabrike, sin generala koji je zaglavio u nekoj "strukturi obezbeđenja", službenik u ambasadi, koji periodično odlazi poslovno u inostranstvo. Prošle godine je situacija sazrela do izgradnje puta: od glavnog puta do nas, kroz polja i šumu, ima dva kilometra, a ako se zaglaviš u jami i blatu sada treba satima da moliš traktoristu da te izvuče, pa još treba da mu nabaviš mazut, a najčešće i da mu debelo platiš.

Bez automobila nije lako doći do našeg sela. Moguće je preko Možajska, odatle sat autobusom i još deset kilometara peške. A može i preko Malojaroslavca, sat autobusom do Medinja i još sat drugim autobusom - i onda ostaju ona dva kilometra koji treba da postanu put.
Za svih trideset godina, koliko idemo u selo, mesni put je asfaltiran samo jednom, i to ne ceo. Tako da su od asfalta ostale samo uspomene, a neravnine, kada je neophodno (a to je kad već ni kamion ne može da prođe), popunjavaju tucanikom. Nade u novi asfalt nisu realne.

Zato su stubove i žice duž celog puta obnovili, tako da je sa strujom mnogo bolje. Ranije su prekidi bili najmanje dva puta nedeljno, ponekad na dva-tri dana. Trebalo je malo da dune vetar, pa ste mogli biti sigurni da će struja da nestane. A sada je dva dana duvao skoro uragan - pa ništa. Mama je potvrdila da su nestanci sada retki. Ne moraju baš toliko da grde Čubaisa, šefa ruske elektroenergetike.

Budući da nema druge razonode često sam gledala televiziju. Dva kanala, i to je sve, ostali do nas ne dopiru... S vremena na vreme se pojavljivao predsednik koji je izgovarao nešto iz serije "treba da se radi dobro, a ne treba loše". Jednom predlaže vladi da više pažnje obrati "na uvećanje blagostanja stanovništva", drugi put - posle pogibije gubernatora Mihaila Evdokimova - pozove ogranke vlasti da zaborave na svoje zađevice i da rade za dobro naroda. Pre ovog predsedničkog uputstva ogranci su, valjda, tumarali kao kroz pomrčinu, al' sad već tačno znaju šta im je činiti.

A vikendaši, oni su na svojim seoskim prostorima zauzeti sasvim praktičnim pitanjima. Svi razmišljaju da li da kupe još koji ar, ili ne kupe. S jedne strane, glupo je ne kupiti: cene su skoro džabe, a s druge - strašno: kroz godinu ili dve ima da udare takve poreze da ti se u glavi zavrti. A svi maštaju: evo, put ćemo izgraditi, a onda, možda, i ribnjake da očistimo?

*Tekst objavljen u listu Republika decembra 2005, preveo s ruskog Pavle Rak