Nema više heroja

Izgleda da je duh našeg vremena izašao iz boce i kući se nije vratio − niti namerava, iako flašu, za svaki slučaj, držimo otčepljenu i praznu. Okrepljujuće napitke ispijamo iz čaša i krigli, ali sve smo uvereniji da blitzkrieg kojim bismo povratili izgubljene teritorije kreativnosti, zaista više nije moguć. Barem za naših života.

A dan je tako obećavajuće počeo za kariranim stolnjakom lokalne kafane. To je trajalo sve dok trezveni prijatelj nije postavio psihoaktivno pitanje: "Šta misliš, zašto se više kod nas ne rađaju takvi pisci kao Crnjanski, Andrić, Kiš?"

Pogledom teleta na izložbi nemačkog ekspresionizma pokušao sam da proniknem u smisao ove provokacije. Nisam uspeo, te sam se iz pat pozicije izvukao žrtvujući damu na konju i cele njihove familije: "Pa zato, burazeru, što se velikani više nigde ne rađaju. Cela planeta se pretvorila u Liliput, kol′ko puta to treba da ti ponavljam? Guliver se udavio u lajnima postmoderne."

Smeh odobravanja spasio me ovaj put, ali sam celog dana bio tužan i zamišljen, kao iverak ili klada iz jedne stare jugoslovenske pop-pesme: "Ide cura preko sela, 16% nevesela!" (A čini mi se da su kod mene brojke zamenile mesta, melanholija me pritisla bar 61%.)

Uveče sam kopao po ličnoj biblioteci, a sutradan zavirio i u one javne, ne bih li pronašao odgovor na pitanje o našoj beznačajnosti. Kada je to počelo i zašto ovoliko dugo traje, majku mu?! Ima li stvarno postmoderna neke veze s tim ili je uzrok nasukavanja daleko dublji?

Evo šta sam otkrio zahvaljujući sposobnosti čitanja i mišljenja:

Ima neki Lik, preziva se Feri, koji smatra da je čovek homo aestheticus. Tako mu se i jedna knjiga zove "Nauči da živiš". Slabo sam ja to razumeo, kao i sve ostalo, jer me sopstvena pamet vuče u nepoznatom pravcu. Uglavnom, kao što sam i slutio, za sve je krivo uginuće moderne. Neki romantično veruju da smrt dva modernistička pisca 1941. godine, Virdžinije Vulf i Džemsa Džojsa, označava početak postmodernizma. Drugi, koji smelo bulje u razjapljene čeljusti realnosti, tvrde da je postmoderno doba počelo završetkom Drugog svetskog rata. Oni ga vide kao sumrak civilizacije označen holokaustom i atomskim bombama, ali i razvojem informatičke tehnologije i borbom za ljudska prava.

Sam termin postmodernizam stariji je nego što mnogi pretpostavljaju. Još je 1870. godine Džon Votkins Čapman govorio o postmodernom stilu slikanja, a Rudolf Panvic 1917. koristio ovaj izraz da bi opisao filozofski orijentisanu kulturu. Šezdesetih godina XX veka američki književni kritičari koriste postmodernizam kao oznaku za dela fikcije autora koji raskidaju veze sa modernizmom, kao recimo Vilijem Barouz koji je servirao "Goli ručak". I tako sve do našeg vremena kada postmoderna dobija pežorativno značenje kao težnja da se po svaku cenu bude "u trendu".

Postmodernu jedni vide kao vrhunac modernizma, drugi kao "povratak" tradiciji, revivalizam – protiv modernizma, a trećima je to ništa drugo nego prevazilaženje modernizma. Ovo poslednje znači da smo završili s racionalizmom i da nemamo obavezu da dosegnemo ništa konačno. Ne odustajemo od razuma, ali istoriju moramo da ponovo promislimo, ako želimo opstanak na planeti. Niko više ne spominje napredak, ta iluzija se rasplinula. Nema više jednog puta u budućnost, "everything goes", od izvora sto putića vode na sve strane. Zavladao je eklekticizam i zato više nema ni velikih priča, ni velikih dela, a samim tim – ni velikana.

Sestre i braćo, a sad se čvrsto držite za rukohvate, ako u autobusu nije bilo mesta za sedenje: na ovoj stanici upravo ulazi tip koga se ne bi postideo ni Rejmon Keno u svojim "Stilskim vežbama" − Francuz grčkog porekla, monsieur Kornelijus Kastorijadis, lično i personalno! Pod miškom nosi (sram vas bilo, ne pod tim Miškom) sopstveno delo "Uspon beznačajnosti". Reč je o teoretičaru renesansne univerzalnosti i ako neko misli da sam sve ovo izmislio, taj stvarno precenjuje i moju pamet i moju blesavost. Moja pričica je prečica do jedne od poslednjih velikih priča XX veka, grands récits, kako bi rekli postmodernisti.

Kastorijadis je bespoštedan kritičar Zapada i odmah sam u njemu prepoznao sopstvenu oholost Balkanca, jer kao što je poznato, dame i gospodo, ovo je kolevka civilizacije, a ne smrdljivi gradovi na severu Evrope. Hrabri Grk tvrdi da je zapadna civilizacija toliko oronula da se jednostavno raspada. Nema više niti jedne ideje koja povezuje društvo, ono je razbijeno na interesne grupe i lobije što imaju sopstvene hobije, a demokratija zapravo to više i nije. Naravno da Kastorijadis nudi rešenje i to gotovo antičko: neposrednu demokratiju, u kojoj će svi građani biti aktivni učesnici u javnim poslovima. Niko neće više imati prava da bude apatični idiot, ni u smislu odsustva interesovanja za politiku, ni u smislu dobro plaćene političke funkcije na kojoj je nad mišljenjem izvršena eutanazija radi ostvarenja partijskih ciljeva.

Evo nas u ulici koju sve vreme tražimo, onoj kojoj nedostaje ime jer "nema više heroja" po kojima bi bila nazvana, pogotovo u oblasti umetnosti. Kastorijadis, Grk koji je u mladosti bio komunista, da bi se u Francuskoj priključio trockistima, a onda i od njih odbegao zbog prokletih dogmi, tvrdi da je svako ostvarenje dostojno tog imena nestalo oko 1930. godine, posle pola veka stvaralaštva umetnika kao što su Šenberg, Vebern, Berg, Kandinski, Mondrijan, Pikaso, Prust, Kafka, Džojs, Rajnhart, Majerhold, Piskator...

Zahvaljujući neznanju jedne hipercivilizovane, ali neoanalfabetske javnosti, stigli smo do poslednjih velikih trenutaka zapadne kulture, a zaključak nama slabo poznatog grčkog Francuza je ubitačna dijagnoza: "Savremena je kultura, najpribližnije, nikakva."

Možda će ovakve reči zgranuti naše stvaraoce, ali i drugi Evropljani su omalovažavali Kastorijadisa i njegov "filozofsko-žonglerski stil". Za bliže određenje i bolje razumevanje možda su potrebni i kratki biografski podaci. Rođen je u Grčkoj 1922. godine, borio se najpre protiv diktature Metaksasa, a zatim i protiv nacističke okupacije. Već 1945. brodom napušta otadžbinu i odlazi u Francusku, gde je sve do 1968. bio gotovo anoniman autor. Od tada se više pažnje obraća na njegovo pisanje, a za život je zarađivao radeći kao analitičar OECD-a. Bavio se i psihoanalitičkom teorijom i praksom, nekoliko puta boravio u Jugoslaviji, a umro je iznenada, na Božić 1997. godine, u Francuskoj.

Evo nas ponovo u kafančetu. Kosta priprema mešano meso za ručak, ali je spreman za mentalni eksperiment koji su nam ponudili Lik Feri i Kornelijus Kastorijadis. Prvi se sastoji u tome da se "u četiri oka, onim najslavnijim, najslavljenijim savremenim stvaraocima, postavi sledeće pitanje: smatrate li, iskreno, da ste na grebenu istog talasa na kojem su i Bah, Mocart ili Vagner, na kojem su i Jan van Ajk, Velaskez, Rembrant ili Pikaso, na kojem su i Bruneleski, Mikelanđelo ili Frenk Lojd Rajt, na kojem su i Šekspir, Rembo, Kafka ili Rilke?" (Ovo su reči plemenitog Grka citirane u Ferijevoj knjizi "Homo aestheticus", objavljenoj i kod nas u Novom Sadu, u Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića 1994. godine.)

Drugi eksperiment: dok su ostaci Akropolja, razoreni od Persijanaca, naprosto poslužili da se poravna tlo da bi se podigli temelji Partenona i novi hramovi, "ako bi Notr Dam bila razorena usled bombardovanja", zamislimo "na trenutak Francuze kako čine nešto drugo do da pobožno skupljaju krš, pokušavaju obnovu ili ostavljaju ruševine kakve su?"(Ovde treba uočiti da Kastorijadis ne primećuje još jednu mogućnost: drevni narodi i njihove civilizacije nisu možda osećali takvo strahopoštovanje prema svojim hramovima, jer nijedan gubitak nisu smatrali nenadoknadivim. Njihova civilizacija bila je još mlada i, samim tim, bili su slobodniji da grade iznova na ruševinama, dok današnjeg čoveka pritiska teret vekovne tradicije.)

I tako se primičemo zaključku da su liberalne vrednosti zapravo potrošačke i da su nas dovele do rušenja svake vrednosti, a kapitalizam je društvo koje ne veruje ni u šta što se ne da kupiti i prodati. To su, u ostalom, primetili i članovi naše kultne grupe "Ekatarina Velika" i dočarali u pesmi "Novac u rukama".

Zato više i nema istinski velikih dela, jer ona traže preispitivanje i dovođenje u sumnju onih vrednosti koje održavaju jedno društvo. Takva su dela "Čarobni breg" Tomasa Mana i "Proces" Franca Kafke, ali i dela naših velikana spomenutih na početku teksta, Andrića, Crnjanskog, Kiša...

U naše doba umetnik je postao ćifta, a delo je iščezlo u korist proizvoda. Ali to ne znači da treba da Špenglerovo delo "Propast Zapada"prihvatimo kao sopstvenu sudbinu. Ta knjiga objavljena je još 1918, a ni Fukujamin "Kraj istorije i poslednji čovek" iz 1992. ne odiše svežinom. Možda je liberalizam "odsvirao" svoje, jer se našao u čeličnom zagrljaju kapitalizma, ali istinska demokratska kultura tek treba da se izgradi, jer obnova bi podrazumevala da ženama i robovima ukinemo pravo glasa, kao u antička vremena.

Šalu na stranu, umesto ovog teksta mogli smo da budemo mnogo efikasniji da smo se odmah odlučili za jednu malu priču: "Bili smo deca kada se u Engleskoj pojavio pank. Moj najbolji drug Vesko nabavio je ploču grupe "The Stranglers" na čijem omotu je venac jarko crvenog cveća bio okvir za ime grupe i naziv albuma: "No More Heroes". Slušali smo je do besvesti, a mnogo godina kasnije, kada smo već postali kakvi-takvi ljudi, bili smo na njihovom koncertu u Beogradu, baš pred raspad Jugoslavije. Nije nam se išlo u rat, jer smo već znali da je sve uzaludno. Išli smo u rat, jer lažne vođe nisu slušale pank."

*Sa dozvolom autora i glavnog urednika Dejana N. Kostića, tekst prenosimo iz niškog magazina “Pressing” No71. Velibor Petković je novinar, inače asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu