Nova knjiga Ernsta fon Zalomona
Nacizam

Photo: thedailybeast.com

Nemačka omladina u groznici

U potopu knjiga o savremenom nemačkom čoveku najzad smo našli onu koja nam izgleda najbliža istini. To je nova knjiga Ernsta fon Zalomona: Die Stadt (izdata kod Rowohlt-a).

Traže se nacionalisti

Nacionalisti su u Nemačkoj doskora imali malo pravih književnih imena. Sve je bilo drugoga ili trećega reda. Patriotske fraze su bile lažne, nameštene i oveštale. Patriotizam i nacionalizam nije bio oveštao. On se kod omladine probudio sa jednim besom koji zapanjuje. Ali su pisci bili buđavi. Sve tako neki stari frazeri, čije je ubeđenje bilo istinsko, ali stil i doživljaj starinski, naivni, nečitljivi. Milioni su ga, doduše, čitali. Ali bez uzbuđenja. Međutim, knjige levičara, pacifističke epopeje Remarkove i Repove, i tolikih drugih, stvarale su oko sebe iskreni zanos. Nacionalizam sâm po sebi u Nemačkoj jeste jedan veliki zanos, ali nije imao prave literature. Literatura dolazi naknadno. Danas su najzad nađeni pisci nove, nacionalističke Nemačke.

Tajna Nemačke

Jedan deo među njima jesu stari ili nepoznati sanjari takozvane tajne ili tajnovite Nemačke. To su pisci koje je kritika, i pored kvaliteta, odbacila, kao nesvarljive, kao nastrane, kao previše nemačke. Dakle, to su pisci starijega naraštaja, sa doživljajem toga naraštaja, ali sa zračenjem tamnoga i nerazumljivoga nacionalizma. Oni su sada čitani i istaknuti. Takav je, na primer, stari Ernst, sa svojim izmišljenim svetskim zbivanjima i tragedijama. Takav je nešto mlađi Kolbenhajer, sa svojim germanskim slutnjama kroz istoriju. Ovi pisci dali bi svoju meru i da nije bilo talasa sadašnjega nacionalizma. Oni bi nesumnjivo bili upola zaboravljeni i odbačeni da ih nacionalizam nije uzeo pod svoje. Druga grupa pisaca javlja se kao svesna i ogorčena reakcija pacifistima i levičarima. I oni bi postojali da i nema sadašnjega nacionalističkoga huka u Nemačkoj, prosto kao protest. Tu dolazi puno mladih imena, među kojima, na primer, Sauveker sa pruskom vizijom rata, i mnogi drugi. Ali samo bih treću grupu nazvao stvaralač-kom, grupom koja nije slučaj, koja nije odjek, koja nije protest i koja nije nastavak nekih starih, neprekinutih pokušaja. To su tri pisca: Bronen, čistokrvni Jevrejin, koji se smatra kao najveći nacionalsocijalistički romansijer, čovek koji je uveo novo sladostrašće u nacionalsocijalističke mržnje i krvoprolića, Hans Grim, koji je dao nemačkoj omladini (u „Volk ohne Raum“) gluho i svirepo mucanje o suženome prostoru i o sudbini koja zahteva široki prostor, i, najmlađi, Ernst fon Zalomon, koji je osetio bes, prost bes omladine, i predao ga u plamenim vizijama.

Atentator

Zalomon je počeo kao hitlerovac. On je poznat iz atentata na Ratenaua, nemačkog ministra spoljnih poslova, organizatora i mislioca, koji je od svih evropskih političara imao tada najšire poglede – Ratenaua, koji bi nesumnjivo spasao Nemačku užasnih patnji. Ratenaua su ubili nacionalisti. Jedan od atentatora je i Ernst fon Zalomon. Zato njegovu knjigu mnogi Nemci ne mogu da uzmu u ruke. Ona ne samo da govori o krvi, ona miriše na krv, ona je u suštini – krv. To je prva knjiga njegova, pod naslovom: Prokaženi. Tu Zalomon opisuje divlji bes svojih nacionalističkih drugova: bes na sve i sva-koga. Svi im izgledaju, posle rata i revolucije, kao izdajnici nemačkoga roda. Oni lutaju po posednutom Rajnlandu i ubijaju izdajnike.

Zalomon opisuje kako su se spremili da ubiju Ratenaua. Zalomon, sedeći u tamnici, razmišljao je o svom užasnom statusu pomagača. I knjiga njegova, grozničava, plamena, teška i mutna prenosi nas u njegove groznice. Možda je nak-nadno došao do osnovne ideje. Nju nije mogao imati kada je u atentatu učestvovao. On kaže: Ratenau je bio isuviše veliki u svojoj vrsti. On je bio najveći predstavnik stvaralačkog kapitalizma. On je mogao da spase kapitalizam i internacionalizam za sva vremena. Zato, eto, zato trebalo ga je ubiti. Dakle, ne kao izdajnika Nemačke – kako su govorili nacionalisti – nego kao najvećega čoveka staroga doba koji je mogao to staro doba liberalizma i kapitalizma da spase, podmladi i ovekoveči. Knjiga Zalomona pisana je zadihano, krvavo. Ona je u svoj zahuktalosti bleda prema novoj knjizi, koja se zove: Grad.

Grad krvavoga besa

U tome Gradu samo se govori. Govori se jednako, bez prekida. I mrzi se jednako. I svi znaju sve. I niko ne zna ništa. Jednako velike i ogromne reči. Svaki od tih mladića koji nisu ni škole svršili ni išta ozbiljnije pročitali zna sve o kraju kapitalizma, o kraju sadašnjega sveta, o novoj isto-riji, o Ničeu, o Kantu, i parlamentu, o Hristu. Sve su to reči iznakažene od mržnje i besa. Omladina je besna. Ona mrzi razum. Razumni i umni ljudi doveli su Nemačku i svet do apokalipse. Dakle: oni su krivi. Dakle: razum je kriv. Dakle: krstaški pohod na razum i razumna rešenja. I to sa sladostrasnom mržnjom. Sa temperamentom koji je nepoznat do sada u Nemačkoj. Reči su im kao stolice, kao pivske krigle, kojima se biju na zborovima. Oni se biju i rečima. Bacaju jedan na drugog reči. Sve teške reči od hiljade i hiljade kila. Cela istorija ima iznova da se osmisli. Sve je do sada bilo lažno, jer se verovalo u razum. Treba istoriju iznova osetiti. I ti mladići tako su sigurni! Ako ko ne misli kao oni – on je i zastareo i nenacionalan, i zakameneo. I nema načina da im šta dokaže. A dokazuju jednako. Sa slašću slušaju sebe i svoje vođe, i govoreći oni tek i dolaze do neke misli. Pa se te misli menjaju u svoju suprotnost. I kao da je to dobro. Suprotnosti se ne samo uslovljavaju, one se mire, one postaju – istovetne.

Jedan od glavnih junaka knjige, Hinerk, u stvari je i komunista, i hitlerovac, i seljački revolucionar, i besomučni nacionalista i potpuni predstavnik novoga snevanoga vanklasnoga bića. On je i u jurišnim bataljonima i u crvenim odredima. Hinerk ne može sebe da definiše, i to mu ne treba. On misli da je glavno učestvovati u akciji, u socijalnome obračunu, svejedno gde. Glavno je borba, protest i bes. Sa majstorstvom kome teško ima ravna opisani su propagandni pohodi SA – kako diskutuju sa protivnicima, kako se nadmeću u demagogiji, kako lažu, grde, mrze, biju, stradaju – ali su u duši iskreni, iskreniji nego sve rečene reči. Reči su im samo oblast duševnoga prečišćavanja, izraz za besne i teške doživljaje. Od ljubavi prema savršeno nepoznatoj slici neke idealne Nemačke koju čak i ne sanjaju, od mržnje prema izdajstvu, koje ne žele čak dokraja ni da razumeju – ovi ljudi premiru, oni stvaraju od svojih mišića čelik, od svojih osećanja tetive i puni su otrovnih strela. U stvari – misli Zalomon – svi su oni jedno, jedno isto. Ništa se ne razlikuju po strasti i osnovnom raspoloženju od crvenih. I, u stvari, ništa oni stvarno i ne žele da – ostvare. Oni su u borbi, oni su za borbu. Oni su oko ostvarenja.

Bezbrojne su zamerke koje bi se mogle da učine ogromnoj knjižurini Ernsta fon Zalomona. Beskrajna pričanja. Večiti monolozi. Potpuna nejasnost u razvoju. Večiti zastoji. Užasna zadihanost. Odsustvo preglednosti. Nedostatak svake kompozicije. Čas mu je dah tako kratak da se misli da će svi izdahnuti ovoga časa, svi događaji, svi ljudi, sve priče i sve misli. Čas mu je tako dug dah da ničemu kraja nema. Ti ljudi, ti događaji mogu tako da se odmotavaju kao bioskopska traka u večnost. Je li se akcija pomakla i za milimetar posle četiri stotine strana sitnoga teksta? Možda bi ovo trebalo i drukčije da se čita? Možda izvesna mesta treba opet i opet pročitati, a druga samo preleteti. I opet reći u sebi: eno ih, raspravljaju, tuku se, mrze se – ali sva je ta dinamika, sav je taj pokret – samo jedan užasan zastoj! Nema logike ni u osećajima, ni u događajima, nema logične linije, to je sve možda samo jedan presek: kao kada bi se preseklo moćno stablo života i zapištalo hiljadama tankih potoka od biljnog soka, od živoga života. Taj život, eto, to je presek života, i zato valjda nema formu, i bila bi laž kada bi tu bilo forme. To je ranjena nemačka stvarnost, to je rana jedna koja krvari. Koliko krvi, koliko mlade i sirove, i sveže i ustajale – i sve je to moralo baš sad da pocuri! I ne kao u ratu – nego ovde teče i krv ne samo ljudi, nego i krv istorije, krv raznih zbitija, ovde teku vreli i ledeni sokovi nacije. Sve je razbijeno, sve je presečeno – preseci cure, ožiljaka još nema, kod Zalomona. Možda će i to doći. Posle gotovo besmislenoga točenja mora doći takvo pijanstvo od krvi i od žestokih opojnih sokova – možda će se celo telo pokriti ožiljcima, celo stablo smolama, ceo novi spis razlikama i granicama.

Zalomonov glavni junak Ive hteo bi najradije da ostane vođa nekih mamurno i potmulo buntovnih seljaka. Seljak mu izgleda najzdraviji, i valjda i takva pobuna najdugotrajnija, najvećma vezana sa dugotrajnošću. Nema ovde trenutaka, nema ovde domašaja. Sve vri i ključa, pa se zamara, pa zastaje, pa opet dalje uzavre – ali ceo taj tok ima takav jednako da bude, dok traje romana. Ljudi imaju u stalnome grču da postanu najzad – čelični i kameniti, dakle nešto što je svakome grču suprotno. Baš zato što se traži trajni grč. Trajni grč – to je tajna želja, to je tajna strast. Taj tajni i trajni grč, da bi trajao – ne sme se videti, mora da uzme na sebe oblike mira, razloga, rešenosti, mora da se prikaže kao ono što mu je suprotno. I tu je i odgonetka jedna kod sadašnje nemačke omladine: mir i poredak koji su postignuti jesu samo disciplinovano obličje nemira i groznice, trajnija odeća strasti i besa. Mir je spoljašnji. U Trockovom izrazu: permanentnost besa, permanentni bes.

Oceni 5