Nemci su blokirali čitav grad

Probudio ga je oštar zvuk sa dugim odjekom, nalik na prasak ili lomljavu stakla. Srce mu je snažno lupalo. Bio je mokar od vrelog, lepljivog znoja. Isprva, ležeći pored svoje žene, nije shvatio šta se dešava. Instinktivno je dodirnuo njenu ruku, koja mu je počivala na grudima, ali ona nije reagovala. Čak ni spor ritam njenog disanja nije se poremetio. Pogledao je ka krevetu svog šestogodišnjeg sina, dečak je mirno spavao. Neko vreme, ukočen ispod pokrivača, osluškivao je da li će se zvuk ponoviti, ali, osim njihovog disanja, otkucajâ zidnog sata i pokojeg nerazumljivog glasa s ulice, ništa se nije čulo.

Poslednjih meseci često je imao košmare, gotovo svake noći, čak i kada nije spavao duže od jednog sata. Uglavnom je sanjao kako se, usporenim hodom, probija kroz gustu, mračnu šumu, bežeći od neke strašne zveri, čije je prisustvo osećao, ali nije mogao da joj vidi lik. Za razliku od svoje žene, nije verovao da nešto može saznati iz snova, pa ih nikada nije analizirao. Kada bi ona to činila, podsmevao bi joj se, govorio bi da je to praznoverje koje ne priliči modernom čoveku. Zbog toga su se nekoliko puta ozbiljno posvađali. Povremeno je sanjao i svog pokojnog oca, koji bi ga prekorevao zbog neke sitnice ili bi samo ćutao i posmatrao ga. A nekad, kao ovog jutra, nije imao nikakvu sliku u glavi, ničiji lik nije ga proganjao; pamtio je samo neprijatan zvuk ili čudan osećaj, koji bi ga pratio i nakon buđenja.

Kroz prozor u kupatilu slušao je kako se ulica budi. Najpre je odzvanjao samo bat cipela i vojničkih čizama, zatim su se javili ljudski glasovi, koje nije razumeo, jer su govorili nemačkim jezikom, a onda se začulo štektanje automobilskih motora, koje je, bez prekida, trajalo čitav minut. Iz susednog dvorišta dopirao je pseći lavež. U početku mu je izgledalo da se taj skup zvukova ne razlikuje od kakofonije koju je slušao svakog jutra. Možda je prošlo malo više automobila nego inače, ali je sve drugo bilo slično. Psi su se, takođe, često oglašavali u tom delu grada – domaći, koji su lajali iz dvorišta, i „siromašni“, kako je njegov sin zvao ulične kerove. Međutim, glasovi na nemačkom jeziku odjednom su postali bučniji, a bat čizama jači nego u prvi mah. Učinilo mu se da je neko viknuo njegovo ime, naglasivši pogrešan slog. Nije odmah pogledao kroz prozor, neko vreme je samo osluškivao. Potom je prišao prozoru i pogledao na ulicu. Nije video nikoga.

U kuhinji, za trpezarijskim stolom, pojeo je komad proje i popio šolju čaja. Iako je to doručkovao cele prethodne nedelje i svaki put bio pomalo zgađen, ovoga jutra ništa mu nije smetalo. Jeo je samo da bi smirio želudac. Seo je na krevet pored peći, ubacio u nju nekoliko cepanica i zapalio cigaretu, poslednju od pet koje je prethodnog dana kupio na crnoj berzi kod Spomenika palim Šumadincima.

Ispuštao je duge, tanke dimove i posmatrao predmete na stolu: veliki kuhinjski nož, porcelanski čajnik, tanjir i šolju od istog materijala (mada ne i iz istog servisa), te srebrnu tabakeru koju je za trideset peti rođendan dobio na poklon od kolega iz Prve muške gimnazije. Zatim je prešao pogledom preko peći, sanduka sa drvima za potpalu, kredenca u levom uglu, ikone na desnom bočnom zidu koju mu je dala pokojna majka kada se oženio, natrulih dasaka u mrkom podu, i zaustavio se na dimu cigarete, koji je, kao da ga nešto usisava, nestajao u omanjoj pukotini na plafonu. Osećao je da u toj kuhinji postoji nešto, neka čudna interakcija između predmetâ i prostora, nekakav tajanstveni poredak koji se možda, mislio je, ukazuje samo u određeno doba dana ili pod posebnim svetlom, ali nije mogao da dopre dalje od tog nejasnog zaključka, još manje da shvati zbog čega to nije ranije primetio. Ovo nije bio prvi put da nakon doručka zapali cigaretu i nasumično posmatra enterijer. Kada se zaposlio u gimnaziji kao profesor srpskog jezika, ovaj jutarnji ritual služio mu je da smiri um, da ga očisti od sećanja na snove ili od nekog trivijalnog utiska, pa je na miru mogao da sprema časove. Kasnije, kada više nije morao detaljno da se priprema, jer je svaku lekciju znao gotovo napamet, voleo je da ujutro sedi u kuhinji i osluškuje tišinu, svestan da će je ponovo čuti tek sledećeg dana. No, nijednom nije zapazio ovo što mu se sada otkrivalo, niti je slutio da tako nešto postoji.

Pre nego što je krenuo na posao, vratio se do spavaće sobe; sa tašnom u desnoj ruci i šeširom u levoj, zastao je na dovratku, posmatrajući ženu i sina. Učinilo mu se da na njihovim licima vidi jedva primetan osmeh, kao da oboje sanjaju isti, prijatan san. Čak su im i položaji tela bili slični – spavali su okrenuti na desni bok, savijenih kolena poput fetusa, zaštićeni od rata, oskudice, neizvesnosti, od svega što ih je, kao i njega, mučilo u budnom stanju.

Kao da je osetila njegov pogled, žena je nakratko otvorila oči i sanjivo ga upitala:

– Već ideš?

– Moram – prošaputao je. – Znaš da su naredili.

– Kad se vraćaš?

– Najkasnije do jedan.

– Dođi pravo kući – kazala je i okrenula se na drugu stranu.

– Hoću, vidimo se popodne.

Na ulici ispred kuće primetio je više nemačkih vojnika nego obično. Jedni su stajali pored obeleženog punkta, pušili cigarete, razgovarali ili se bučno smejali, drugi su užurbano koračali ka centru grada, dok su treći utovarivali velike puškomitraljeze u prikolice tamnozelenih kamiona. Oficiri su vikali i nervozno gestikulirali. To ga je uznemirilo. Osim njih zapazio je i veći broj pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa, takozvanih Dobrovoljaca ili ljotićevaca, koji su, odeveni u uniforme stare jugoslovenske vojske, paradirali, šepurili se, galamili, što su činili i prethodnih nekoliko dana, otkad su pompezno, mašući srpskim zastavama i pevajući „Bože pravde“, umarširali u grad. Njihova arogancija gubila se jedino kada bi naišli na nemačke oficire. Međutim, na ulici je video i obične ljude: odrasle koji su žurili u prodavnicu ili na posao i decu koja su, u grupama od po troje ili četvoro, išla u školu. Sreo je i nekoliko učenika iz svoje gimnazije, nijedan nije delovao uplašeno. Osim toga, vojnici nikoga nisu legitimisali. Ništa nije govorilo da izlazak vojske na ulice ima veze sa običnim građanima.

Nedugo zatim naišao je na Stevana Milojevića, vlasnika kafane Deligrad, u koju je pre rata redovno odlazio.

– Dobro jutro, Milane – rekao mu je kafedžija. – Je l’ u školu?

– Zdravo, Stevane. Jeste, u školu. Nemci naredili da svi radimo od osam do dvanaest. Otkud ti?

Stevan Milojević bio je krupan čovek srednjih godina. Dobroćudan i velikodušan, bio je omiljen u svim krugovima, od seljaka i radnika Vojno-tehničkog zavoda do profesora, pesnika, glumaca i stranačkih prvaka. Nije bio obrazovan, niti je imao gospodsko poreklo – reklo bi se, pravi čovek iz naroda – ali, družeći se u svojoj kafani sa gradskom inteligencijom, razvio je specifičan stil odevanja, koji je umnogome odudarao od narodskog i koji se mogao prepoznati po crnom večernjem odelu, beloj uštirkanoj košulji, leptir mašni i dugim, tankim, ufitiljenim brkovima. (Ovoga jutra nije nosio večernje odelo, već dugačak crni kaput.)

– Evo, krenuo da nešto pazarim za kuću – odgovorio je kafedžija. – Da svršim to na vreme, da mi ona moja ne prigovara kako sve radim u zadnji čas.

– Reci mi, Stevane, šta je ovo od jutros s ovolikom vojskom?

– Ovo? Ma ništa, moj profesore. Švapska posla! Dobili malo po nosu, pa se sada prave važni.

– Šta je to bilo? Čuo sam nešto u školi, ali ništa precizno.

Kafedžija se osvrnuo oko sebe, a onda mu je rekao tišim glasom:

– Ma ništa. Naši ih potkačili kod Ljuljaka. Kažu da je bilo desetak mrtvih Švaba i barem toliko ranjenih. Neki pričaju da su videli čak dvadeset njihovih leševa. Bila i neka hapšenja u gradu, al’ ništa gadno. Uhapsili neke komuniste, pa ih posle pustili. I sad, evo, hoće malo nas da zaplaše. Čudna mi čuda! Navrati popodne, pa ćemo da pričamo. I pozdravi mi Lenku i Miloša.

Milojevićevo objašnjenje zvučalo mu je uverljivo. Na kraju krajeva, kafedžija je, po prirodi svog posla, važio za jednog od najbolje obaveštenih Kragujevčana, pa je bilo sasvim logično da i o najezdi vojnika zna više od ostalih, naročito od njega, koji je, ne računajući odlaske na posao, retko izlazio iz kuće, a novine nije čitao još od 8. aprila, kada je izašao poslednji broj Gandijevog Odjeka Šumadije. Stoga je mirno produžio ka Prvoj muškoj gimnaziji, ne obazirući se na vojnike; tačnije, uputio se ka nekadašnjem Domu Makedonaca, jednoj od dveju zgrada u kojima je njegova škola bila privremeno smeštena, pošto je nemačka vojska zauzela staru zgradu.

Uostalom, ne bi to bio prvi put da Nemci iz čistog hira izvedu vojsku na kragujevačke ulice. Isto su učinili i mesec dana ranije, kada su prodefilovali gradom posle čarki sa partizanima, ne bi li narodu pokazali svoju snagu. Tada su mnogi pomislili da sledi opšta racija, pa su se posakrivali po šupama i podrumima, strahujući da će ih vojnici odvesti na prinudni rad. Međutim, ako se izuzme nekoliko rutinskih privođenja, koja su se uglavnom završila usmenom opomenom, osim u slučaju jednog radnika Vojno-tehničkog zavoda, koga su vojnici pretukli, jer su pomislili, na osnovu njegovog ravnodušnog lica, da im se ruga, nije se desilo ništa strašno. Kolektivni strah zahvatio je građane Kragujevca i nekoliko dana kasnije, kada su vlasti naredile da se u policiju jave svi koji nisu registrovani po novim propisima nemačke komande. Dobošari na trgovima pozivali su građane da učine to što pre, naglašavajući da će biti kažnjen svako ko se bude oglušio o naredbu. Ali ni tada se ništa posebno nije dogodilo. U policiji su ih popisali, a onda, bez ijedne preteće reči, pustili kućama.

O svemu tome profesor je razmišljao na putu do škole. Išao je dužim putem, preko trga kod Krsta, pošto je ulica ispred mosta na Lepenici bila blokirana. I dalje je sretao naoružane vojnike, ali se trudio da izgleda ravnodušno, kao neko ko viđa takve prizore svakog dana, pa je oguglao. Međutim, kada je kod Krsta ugledao vešala, koja su Nemci postavili krajem avgusta da bi obesili dvojicu mladih komunista – jedan je bio Boža Petrović, njegov nekadašnji učenik – ponovo se uznemirio. Još uvek je pamtio izraz mladićevog lica, taj zlokobni spoj mržnje odraslog čoveka i straha nejakog deteta koji je, kao u nekom grču, ostao i nakon što je život ispario iz njegovog tela. To ga je podsetilo na glasine o potkazivanjima, noćnim hapšenjima i mučenjima u podrumu krajskomandanture, o kojima je brujao čitav grad, a odmah zatim, u glavi su počeli da mu odjekuju rafali mitraljeza, koji su se gotovo svakog dana oglašavali sa okolnih brda ili na periferiji.

Sunce je osvajalo grad. Bilo je to jedno od onih prijatnih jesenjih jutara koja su podsećala na proleće, ne samo zato što je bilo toplo za to doba godine, već i zbog spektra boja koji je prkosio uobičajenom oktobarskom sivilu. U mladosti je uživao u tim kapricima prirode. Otvorio bi prozor – tada je živeo u roditeljskoj kući ispod Gornjeg parka – i dugo posmatrao kako oživljavaju ulice, žaleći što nije slikar, da sve to zabeleži na platnu, pa da uživa kada ga kiša ili jak vetar nateraju da ostane kod kuće. I miris je tada bio poseban. U njemu je osećao svežu travu iz parka, prašinu sa kaldrme, hladan vazduh nasleđen od noći i još mnogo toga što nije umeo da imenuje. Danas, međutim, na ulicama punim naoružane vojske, takvo jutro bilo je drugačije. Uspomene koje je budilo samo su pojačavale strah od nepoznatih ljudi u uniformama. Ni miris mu nije bio prijatan. Umesto svežine trave iz Gornjeg parka, začinjene dobro poznatim dahom grada, u vazduhu je osećao smrad, koji je delimično dolazio od gasova iz nemačkih kamiona, ali je podsećao i na trulež, znoj i podrumsku memlu.

Ispred Doma Makedonaca nije bilo mnogo vojnika. Video je samo trojicu Dobrovoljaca pored obližnje pekare. Jedan je nešto objašnjavao mašući rukama, dok su ga ostala dvojica slušala i povremeno klimala glavom. Možda bi ga ovaj prizor i umirio, da na stepeništu nije sreo svog kolegu Dragoljuba Radovića, profesora geografije, koji je odmah počeo da iznosi crne slutnje.

– Nešto nije u redu, Lazoviću – rekao je i pružio mu ruku. – Izgleda da su Nemci blokirali grad.

– Otkud znate? Ko vam je to rekao?

– Sretoh malopre direktora. Kaže da je železnička stanica blokirana i da niko ne može da izađe iz grada bez specijalne dozvole.

Dragoljub Radović, najstariji profesor u Prvoj muškoj gimnaziji, bio je visok jedva sto šezdeset centimetara, a ovoga jutra, verovatno zbog straha kojim je zračio, izgledao je Lazoviću kao zbunjeni patuljak. Deca su ga još pre nekoliko decenija krstila ironičnim nadimkom Golijat. Tako su ga zvali i neki profesori, mada retko u njegovom prisustvu, jer se Radović zbog toga strašno ljutio. S obzirom na to da je bio prgav i sklon bezrazložnim prepirkama, svaka aluzija na Davidovog suparnika mogla je da izazove u njemu divlji gnev. No, stariji Kragujevčani, koji su pamtili Radovića iz ranijih vremena, govorili su da nije uvek bio tako mrzovoljan, da je nekada bio dobroćudan, pitom, ne preterano druželjubiv, ali ni melanholičan, jedan od onih običnih ljudi koji gledaju svoja posla i nikome ne stvaraju probleme, te da je postao hronično neraspoložen kada mu je, u proleće 1935. godine, umrla supruga, sa kojom je trideset godina bio u braku. Otada je živeo sâm (nisu imali dece) u dotrajaloj kući na Vašarištu, koju je nasledio od roditeljâ.

– Pa šta mislite, Dragoljube, zbog čega? – upitao je Lazović.

– Zaista ne znam. – Sada su već bili u hodniku zgrade, gde se čuo žagor učenikâ. – Nešto mi govori da ovo neće na dobro da izađe. Do sada to nisu radili. Ovo je prvi put da blokiraju čitav grad.

– Ja sam maločas sreo kafedžiju Stevana iz Deligrada – rekao mu je, zastavši ispred jedne učionice. – On kaže da nije toliko opasno. Bile su neke borbe kod Ljuljaka, pa su Nemci odlučili da zaplaše narod.

– Ne znam, Milane. Meni ovo ne deluje tako bezazleno. – Profesor Radović je nakratko pogledao kroz vrata učionice, u kojoj su učenici sedeli na svojim mestima ili stajali i razgovarali ispred table. – Hajdemo do zbornice. Možda će tamo neko znati nešto više. U stvari, idite vi prvi, dolazim za minut. – Okrenuo se i pošao ka toaletu.

Zbornica se nalazila na kraju hodnika u prizemlju. Bila je to, zapravo, pomoćna prostorija, preuređena kada su Nemci zauzeli zgradu Prve gimnazije. Pošto je bila prilično skučena – taman toliko velika da u nju mogu da stanu čiviluk, orman za dnevnike, tri spojene školske klupe i sedam stolica – nijedan profesor nije voleo da boravi unutra duže od pauze između časova. Ovoga jutra u njoj je bilo dvoje ljudi. Božidar Gardinovački, profesor crtanja, sedeo je u levom uglu zbornice, u klupi do prozora. On je takođe pripadao „staroj gardi“, premda je bio nešto mlađi od Radovića. Krupan i još uvek prilično snažan, Gardinovački je važio za strogog profesora, ali je imao vedar temperament, na časovima je znao i da se našali, uglavnom na račun svojih kolega, pa su ga deca volela, čak i ona kojima crtanje nije išlo od ruke. Pored toga što je predavao u gimnaziji, bio je i strastveni kolekcionar umetničkih slika: njegova zbirka brojala je blizu dve stotine dela. Da bi imao bolji pregled, Gardinovački je sačinio i katalog, gde je beležio ime autora, datum nastanka slike i datum njene akvizicije, s tim što je za najznačajnije slike unosio i kratke opise, najčešće formalne karakteristike, a ponekad i gotovo lirska zapažanja o njihovom sadržaju. U toj simpatičnoj kolekciji nije, naravno, bilo remek-dela, ali su zato u njoj bili zastupljeni svi živi ili nedavno preminuli gradski slikari, makar ovlašnim crtežima koje su sačinili u pivnici Masarik ili restoranu Grand hotela Gušić. Stoga je slobodno mogla poslužiti kao pregled kragujevačkog slikarstva – termin „istorija“ bio bi pretenciozan, uprkos njenom nesumnjivom istorijskom značaju – u prve tri decenije dvadesetog veka. I on je, poput Radovića, živeo sâm, u prostranoj kući ispod Gornjeg parka, mada se, za razliku od profesora geografije, nikada nije ženio.

– Dobro jutro, Lazoviću – rekao mu je Gardinovački, spazivši ga na vratima. – Šta si se tako snuždio? – Od svih profesora jedino on nije nikome persirao.

U desnom uglu zbornice sedela je Olga Petrovna, profesorka pevanja. Ona je došla u Kragujevac još kao devojka, odmah posle Oktobarske revolucije, iz jednog malog ruskog grada. To je bilo sve što se pouzdano znalo o njenom „praživotu“, kako je imala običaj da kaže u šali. Od nekoliko desetina kragujevačkih Rusa niko je nije poznavao pre dolaska, a ona nije volela mnogo da priča o svojoj prošlosti. Ponekad, na slavi, rođendanu nekog profesora ili svečanosti povodom dana Prve gimnazije, umela je da se glasno priseti pokojeg događaja iz mladosti, ali bi se brzo savladala, pa bi ti nagoveštaji ostali nedorečeni, što je mnogim profesorima, naročito onim mlađim, davalo materijala za maštovitu nadgradnju. Iako je brzo naučila srpski jezik, nikada se nije oslobodila maternjeg akcenta i deca su je zbog toga često zadirkivala.

– Šta se ovo dešava od jutros? – upitao ih je Lazović.

– Ako mene pitaš – rekao je Gardinovački, – mislim da nema razloga za brigu. Nemci k’o Nemci, opet prave predstavu. Malopre kažem Olgi, da je nešto opasno, ne bi oni ovako paradirali ulicama. Da hoće nekoga da uhapse, to bi učinili tiho, preko noći, kad svi spavaju. Ne bi morali da prave ovoliku buku.

– Pa šta mislite, zbog čega rade sve ovo? – Ostavio je kaput i šešir na čiviluk, spustio tašnu na obližnju stolicu, a onda prišao klupi u kojoj je sedeo njegov sagovornik. – Radović reče da su blokirali železničku stanicu. To je, kaže, malopre čuo od direktora.

– Što se mene tiče, mogu da je blokiraju još sto puta.

– Šta vi mislite, Olga? – upitao ju je Lazović.

– Ne znam, Milane. Valjda je ovako kako kaže Božidar. Ne razumem se ja mnogo u te stvari. – Kraj njene poslednje rečenice više je zvučao kao „ti stvarji“.

– Pa i ja mislim da nije toliko strašno. Kad sam izašao iz kuće, sreo sam kafedžiju Stevana Milojevića. On kaže isto što i vi, Božo.

– Pametan čovek – zaključio je Gardinovački.

Umiren komentarom svog starijeg kolege, Lazović se okrenuo da uzme dnevnik.

Utom se u zbornici pojavio i Radović.

– Dobro jutro svima – rekao je. – Ako se danas to uopšte može reći. Je l’ znate da su Nemci blokirali železničku stanicu?

– Znamo, Radoviću – kazao je Gardinovački ravnodušno. – Sad nam je rekao Lazović. Nemoj da paničiš.

– Ja ne paničim – uzvratio je Radović. – Samo kažem ono što sam čuo, a tebi ako se ne sviđa, nemoj da slušaš.

Gardinovački i Radović bili su majstori za bezrazložne svađe. Radović se, prirodno, najviše ljutio kada bi ga kolega nazvao Golijatom, Gardinovački se, pak, žestio kada bi Radović osporio vrednost njegove umetničke kolekcije, a jednom su se zamalo pobili, na proslavi Radovićevog rođendana u kafani Kod Šibalića, kada je Gardinovački, zagrejan šumadijskom šljivovicom, ponudio slavljeniku da ga izvaja u belom mermeru i pošalje u Firencu ne bi li, kako je rekao, Mikelanđelov David konačno dobio vernog druga. Da nije bilo pokojnog Smiljka Subotića, tadašnjeg direktora gimnazije, koji je smirio situaciju, zapretivši da će im smanjiti plate za trideset procenata, rođendan bi se, po svoj prilici, završio tučom.

Verovatno zbog njihovog večito zategnutog odnosa, Radović nije hteo da se upušta u raspravu oko blokade železničke stanice. Umesto toga, pogledao je Milana Lazovića, želeći da iz njegovih očiju izvuče suštinu onoga o čemu su pričali dok je on, napadnut stomačnim grčevima, koji su se u poslednje vreme javljali skoro svakog jutra, boravio u toaletu. Ali je Lazović, sa dnevnikom u jednoj i torbom u drugoj ruci, samo klimnuo glavom i izašao iz zbornice. U njegovoj slici jutra više nije bilo mesta za Radovićev pesimizam.

(NASTAVIĆE SE)