Ahasver danas
Radomir Konstantinović

Photo: Wiki

Nemilosrdna epoha ne dozvoljava svaki zanos, ni svaki san

U nedavno objavljenoj knjizi na našem jeziku: O prirodi poezije, engleski pesnik Herbert Rid prorekao je vaskrs mitova, koji će, kao Jungove praiskonske slike što prebivaju u nama, ponovo da nas prožmu, da nas ispune novim zanosom.

Ali koji mitovi su, danas, za nas mogući? Da li mi možemo slobodno da uđemo u njihovu svetlost? Da li je moguć slobodni izbor mita, naše opštenje sa njim? Mit o Ahasveru koji je privlačio pesnike kroz generacije (i našega Nazora), a naročito nemačke romantičare, doživljava, možda, svoju renesansu. Otkuda to? S novinama u ruci, ovih dana, koje javljaju o ponovnom antisemitskom pokretu, osetio sam jezivo prisustvo Ahasvera. Novine su objavile i slike: Jevrejin pokušava da skine prsten pre nego što ga streljaju. Ne treba dugo gledati u ovu sliku, u tu ruku, u to lice pa videti Ahasvera.

Ko je danas Ahasver? Jedna brošura iz 1602. objavljena u Lajdenu, oglasila je prva njegov mit, koji je verovatno protestantskog porekla. Po toj brošuri, Ahasver, zato što je uvredio Hrista, osuđen je na večiti život, kao na nezavršivu patnju. Od te godine, od te knjižice koja nas ubeđuje da je šlezviški vladika Paulus von Eizen sreo Ahasvera. u Hamburgu pa do dana današnjeg, Ahasver ne prestaje da luta po svetu, a “svedočanstva” o njemu su na nebrojenim evropskim jezicima. Viđen je u Libeku, Londonu, Parizu, Njukastlu, Astrahanu, u 17. i 18. veku, a godine 1868. predstavio se lično nekome čoveku imenom Mormon O’Grady nedaleko od Salt Lake Citya. Jedan jermenski arhiepiskop zaklinjao se da ga je video i da je govorio sa njim. Ponet ovojim prokletstvom, tom personifikacijom jednog zla koje traje u svetu kroz vekove, i čiji trijumf smo, neslućeni, doživeli upravo u našem veku, u našoj “modernoj” civilizaciji, on prelazi vreme i prostor, ali sada ne više kao oličenje sopstvenog prokletstva nego kao živa još uvek aktuelna personifikacija zla i sramote od kojih ne možemo da okrenemo glavu.

Tu, pred njim, dok skida prsten sa svoje ruke, pomalo možda samo zbunjen, nesposoban da shvati šta se s njim dešava, osetio sam kako naša igra s mitom nije slobodna, kako naše glave nisu školski udžbenici mitova. Da li, zaista, sanjamo ono što hoćemo? Nasleđe, evo samo u mašti je integralno; praktično, ono je fatamorgana. Između pesnika i tradicije je epoha. Nemilosrdna epoha, koja ne dozvoljava svaki zanos, ni svaki san. Ako je Srednji vek još mogao da sanja snove iz Antike, uprkos prisustvu bliskog Ahasvera; možemo li da ponovimo njegov podvig?

Zašto danas ne doživljavamo obnovu jednog od najbasnoslovnijih mitova Antike, mit o Lepoj Heleni, tom oličenju lepote koja je nad moralom i svakom etičkom tragikom i dramom?

Geteov Faust doživeo je ushićenje tom Lepotom. Emil Verharen naslutio je Helenu, on, poslednji kome se to moglo među pesnicima novoga veka. Danas, Helena je za nas nemogući mit, zabranjeni i nedostižni sjaj.

Bilo bi savršeno netačno reći: da savremenik, ako je pesnik ne žudi za takvom Lepotom koja je samo Lepota, a ne i Moral, ne i kriza čoveka, ne i egzistencijalni problem; čak slutim ogromnu potrebu našu da se domognemo tog drugog prostora kao spasa od ovih iga i veriga. Ako je savremena literatura etička, to nije glas slobodne autohtone volje onih koji je stvaraju: to je delo nasilja epohe nad njom, epoha koja traži svoje moralno razrešenje, svoju moralnu ravnotežu, epohe koja, evo, nije zaboravila Ahasvera. Besmisao i zlo ove epohe, u kojoj je Ahasver još moguć, u kome, nespokojan i proklet luta još uvek, i pokušava da skine prsten sa ruke, pa se čini da je večit, taj očajni ewige Jude, taj prokleti le Juif Errant, ta sramota ovoga veka, njegovo zlo, nemir svakoga od nas — taj besmisao i to zlo ne dozvoljavaju nam da se faustovski, nađemo pred apsolutnom lepotom, pa čak ni da osetimo onu jezu koja je došapnula Tinu Ujeviću stih: “Umreću noćas od lepote”.

Ahasver za nas, aktuelan danas, u grču za čovečnošću, za ljudskim smislom i pravdom, nije onaj koga je naslutio Gete u svome nacrtu za jednu nenapisanu poemu. Nije to ni Ahasver Lenaua i Šamisa pa ni “Anđeo sumnje” Hansa Andersena, čak njegovo lice nije ni ono koje je, u izuzetnom nadahnuću, ugledao Gistav Dore. Možda više nije ni svirepa kombinacija večite kazne i lutanja, nego dokaz zla koje je uopšte dovelo do njegovog mita, do njegovog prokletstva. Na španskom, on je Juan Espera en Dios. Jovan koji se nada u boga. U ovom svetu, na njegovom ljudskom, sveljudskom jeziku koji ne doziva boga nego čoveka, Ahasver ako je Jovan, može i mora da bude samo Jovan koji se nada u čoveka.

Da li je nada današnjeg Ahasvera realna? Da li on može da očekuje od čoveka da ustane protiv njegovog prokletstva, protiv njegovog večitog potucanja kroz zemlje i gradove, kroz prostor i vreme?

Ponovo tu, sa nama, pred nama – dok tumara svetom ili još uvek pokušava da skine onaj prsten sa svoje ruke, pre nego što ta ruka ne potone u živi kreč – on je oživljeni mit, mit kojeg je oživela naša epoha, umesto da živi antički mit o Lepoj Heleni.

Ako pesnik danas ne vidi Faustovu Helenu, kako nestaje u nebu to još uvek ne znači da je zaboravio. Ali između nje i njega je Ahasverova ruka, kao ruka Prokletstva na licu Lepote.

*Tekst objavljen u nedeljniku NIN, 17. januara 1960. godine

Oceni 5