Oči pogubljene, prsti usitnjeni, creva razvučena
Fildz 02 S

Photo: Art Gallery NSW - NSW Government

Nemogući ratar

Prigodilo jutro kada zora sveže poli i oteče kroz guste šume borove; da lečnik reče: iziđi od raba božja, od vrha, od glave, od temena, od čela, od očiju, od nosa, od ušiju, od šije, od ramena, od pleća, od ruku, od prstiju, od noktiju, od prsiju, od srca, od pluća, od jetre, od creva, od rebra, od leđa, od bedra, od kolena, od golena, od kostiju, od žila i od krvi i od svih sastava unutrašnjih. Iđaše urok i uročica u crvenim rizama, čeljusti razvraćenih i pretećih. I sretoše ih i rekoše im: kud ideš, zli uroče i uročice? Reče im urok: gredemo uprav denuti se u svetu, otrgnuti mladenca od srca materinog, otrgnuti muža sa ždrepca, svrnuti ratara od volova, oroneti njivu, isušiti vinograd, i vino oteti i lovcu žetvu poništiti lovačku.

A čovek pitalac skide šubaru i izu opanak i odvi pas i sučući brkove reče: Az jesm Isus Nazarećanin. Zatim zagazi u reku i stade loviti malene ribice. Ruke je provlačio kroz vodu, ruke je imao raširenih prstiju, a između prstiju kečigice su plivale i jesigice; a mrmljao je pouzdano: od nosa, od ušiju, od šije, od ramena, od noktiju. Zatim se pope uz tri brega, sa brega trećeg raširi ruke, jednom rukom dodirnu stenu na jednom kraju sveta, ruka mu druga planinu taknu drugoga kraja sveta. Iz njih se izvori otvoriše i poteče voda nekako umilno blago i bistrotečna, noseći jaganjce žutorune sa očima kao u ljudi i zastave potopljene razvijajući. Jaganjci se razmiliše po svetu, po zelenim njivama, po plavim dubravama. Duše nam zazvoniše kao medenice.

Ali je samo on dobri i ubavi i ljubljeni mladić naš, beznogi i bezruki, sedeo u sredini crkve a lice mu je bilo beskrajno rastuženo. Bio je u sredini crkve, ispod središnjeg kubeta, ispred zlatnog ikonostasa. Samo, on nije bio zadovoljan i nije hteo pevati. Sedam beloputih mladića zapaljeni su bili, a bela im se put klatila niz telo kao vosak medeni niz voštanice, sedmorice beloputih mladića. Tada iz oltara iziđe osmi lepi i mili, junački, vukući konopima za sobom veliku barku na čijoj je krmi sedeo Simon Petar, sa mnogo mreže na krilu; i sa mreže se voda cedila i u mreži su bile polovljene ruke i noge, prsti zaburmljeni, uši brnjičene. A i mladić je bio mokar: on dovuče barku do beznogog i bezrukog, pogleda ga očima bodućim kao mačevi upravljeni, upita krepko: "U koga veruješ?" No bezrukog je bilo lice rastuženo iznad svega, odgovori: "U Hrista ne verujem!" Opet ga upita: "U Hrista veruješ li?" – "U Hrista ne verujem!" I još jednom: "U Hrista veruješ li?" – "U Hrista ne verujem!" – "A što si onda u crkvi?" Tad odgovori onaj odmahujući glavom: "Mogu se jestiva odreći ali gladi u stanju nisam. U sredini crkve sam, u sredini gladi sam; odlazi od mene, ostavi me, našto zar!"

Tad iz crkve izađoh u noć, preko porte pređoh, pored crkvenjakove kućice gde je crkvenjak sa ženom spavao, pa preko livade, pa pređoh drum i legoh dalje opet na livadu. Ne prođe dugo a čuh da cvrče nove čizme lojem namazane, da na dolini snežnoj ili travnoj uokolo voskom premazane pište; i to pištanje u noći žudnjom mojom odjekuje. Prisluškujem ko prolazi. Brat neki u čizmama kupljenim na panađuru gde se ljubi na usta mokra a ruka u vruće prsi hrli. Tamo se ljubi, tamo se štipa. Tamo na snegu ili travi otisci đonova njegovih ostaće, i ujedi poljubaca na belu put, ljubovcu, na dolinu široku. Veruješ li, ili ne veruješ? Utapam svoje dve noge u čizme, kao telo u postelju toplu kraj ljubovce. Čujem da škripe.

U vrednom jednom radu i mračnom zvezde se kreću i bruje, dok se nebo zanjiše na drvetima uvek zelenim, – tako da su gnezda ptičja među zvezdama; ptice legu zlatna jaja što na sneg padaju. To što slušam to je seljak makedonski koji prolazi; i samo što to pretpostavljam, već dršćem radošću, moje ruke dršću u noći. Čujte svi, čak s kraja Amerike, prolaznika koji prolazi obuven u čizme namašćene kao što ih ja slušam, čvrste, ohole. To Makedonac prolazi; o njegovom prstu u obešenoj marami je grozd modar; tako srce moje dečačko zavijeno u sliku ljubljenu. Doći će dan kad će grozd nestati, devojčica seljaka koji prolazi srce moje poješće jednog jutra. Samo će ostati marama karirana i slika koncerta Đorđonovog. Koncert će ostati sestrićima mojim takođe; da bi mu išli neka ne čekaju karte u pola cene.

Škripanje prede zvezde i još, i još? Sneg veze taj što prolazi. Mi smo vezli idući preko planina kad nas je neprijatelj pobedio, preko svih planina i od gore još preko albanskih snegova. Jedan komedijaš je objavio da nas je anđeo pratio otkrivajući trag od praznih kutija konzervi i đubreta, ili su kutije bile naše lobanje izmešane srcima, ili bi anđeo sve to progutao da nas zastideo ne bi (o, lepoto umiruća!). Možda smo se samo hteli prošetati, i umreti malko na belim poljima možda da bismo čuli škripanje svoje obuće. Nikada neću razumeti tu pesmu čizama tako čudnu, divnu tako. Pitaš me gde je Rajan, ali si se pravo uputio, brate moj. Pošto cokule? Sto dinara! ta to skupo nije; reklo bi se kola, tako je moćno njino škripanje, izdaleka slušajući ih bi se reklo: trgovac gojni koji se vozi svojoj domaćici debeloj, tako dobro cvrče, tako dobro čujem obuvene noge prolaznika; čujem kola da prolaze.

I pozdravljam ih vičući, vičući, skoro umirući od mladosti. Opružen sam kraj vatre prijatelja pa slušam priču tišinom ispresecanu; to tad najednom kao da čujem korake da nepoznati odnosi srce u marami, đonovima utiskujući grobiće za moje reči, to tad vičem, to tad vičem: o đonovi, u svitaj hoću da umrem od oduševljenja silnog za život; za život odlaze čizme u noć.

U sličnom razmišljanju ustadoh te se povratih u crkvu. Onako isto osvetljena sedmorim mladićima što su sad dogoreli do pasa; iskapana pa stinuta put njina načinila ih je kao skamenjene bele kaskade pećinske. A mali bezruki, bez nogu, još u sredini sedi sam, i odmahuje glavom dok su mu usta ukrivo i srdito nasmešena, beskrajnom žalošću lice mu zaplakano. Ne mogući ga gledati takvog sklonih se iza pevnice, a tamo su naslagana bila starinska jevanđelja, časlovci i trebnici, i miševi su se gonili a pauci su preli mrežu prašnjavu; setih se tužnih reči pesnikovih: "Možda misliš: ta dobro mu je kad ono tiho tkanje ne čuje što pauk prede žicom tananom". Stadoh preturati halapljivo po hartijama naučen na to još od detinjstva; nije me zanimalo šta je na njima ali sam hteo da položim na svaku pogled svoj. I tako – avaj nemilosrdne sudbine! – nađoh stihove. I pročitah tada ovo što sleduje:

Az danas umiraju,
Prstiju se pogrebaju,
Odbljekoh se v bezgrliju odeždu,
I drevna konja jaždu,
Bez prozora mi dom sazidaše,
"Gredi, v njem sjedi" rješe.
Radujte se roždenju,
Plačite othoždenju,
Ridaj, roždšija, – raduj se priemšia!
Mati ubo me raždaet,
Zemlja me proždiraet.

Bio sam pun tuge na prolaznost svega. Zemlja će pojesti nebo koje nakupih idući tolikim drumovima, mišljah, i već sam se rastužio bio posve. Prođoh svu Staru Srbiju, prođoh svu Makedoniju, od sela do sela potucah se pijući na svakom izvoru po kap vode sa jaganjcem, i ljubljah devojaka bezbroj i lubenicu mnogu slupah kupajući se u rečicama: Ibru, Limu, Vardaru, Drini, Devolu, i nikad nisam gladniji i žedniji toga. Da me može kakav džin staviti u praćku pa se baciti mnome na sokola! O ludne želje, o ludne tuge, o mladosti moja prolazna! Ali dođe već jedna devojka sa svojim sluškinjama, tanana u hodu, rumenih jagodica i lepa mnogo. Gledajući u zemlju, stidna, reče bezrukom i beznogom lepršajući glasom u stidljivosti kao prepelica. Ona reče: Mada te vidim samotna i bleda, zaželeh te mnogo, u srce mi se usadi misao o tebi. Reci, da li bi pristao biti mi gospodar, muž moj u postelji mojoj. On odgovori: Samo ti muž mogu biti, a za hranitelja već, vidiš, nisam. I devojka mu zadade ovakvu zagonetku: Ti ćeš biti roditelj moga čeda a hranitelj će tvoj biti ded tvoga sina. Na te reči uzeše ga robinje lako na svoje duge i bele ruke i odneše.

Ja pođoh za njim. Koračah. Koračali smo kroz ulice čudno osvetljene fenjerima potamnelim. Čini mi se da jednom stražar sumnjivo pogleda u čudni sprovod pa u mene koji sam se na odstojanju krišom šunjao. No, srećom, stigosmo posle pola časa otprilike. Devojče ono zalupa sindžirom na vrata, pa se, evo, malo zatim pojavi na kapiji neki starac držeći svetnjak uzdrhtalog plamena. Kako je zaklanjao plam šakom, da se ne ugasi, to mu osenjeno lice dobro ne sagledah, ni da li je gospodar doma ili sluga samo. Žene sa teretom svojim bez reči uđoše, a vratnice se odmah za njima zaklopiše. Ja već htedoh da se vratim, kad ugledah jedan odškrinut prozor što mi rodi čudnu misao, da je i izvrših odmah. Uskočih lako u sobu i bez premišljanja bacih se pod postelju koja se tu nalazila. I baš onda otvoriše se vrata na sobi i sluškinje spustiše bezrukog na ležaj i udaljiše se a devojka neznana ostade sama. To je bila najizvanrednija bračna noć koja se ikad igde zgodila. Ženik je bio tu ležeći kao pašina, oči su mu valjda drhtale, a strast mu je drhtala u grlu. On nije mogao skinuti veo nevesti sa lica i poljubiti je pod grlo i sesti na sanduk šareni i opružiti nogu desnu i reći: čizmu mi skini! što bi značilo: odsad se oslobađam svih puteva pređenih i željenih. On nije imao ni čizama ni nogu, ni rukavica ni ruku, ni kolajni ni burmi. To je bio leš živeći i ljubeći. Ljubovca skide sa sebe odeću brzo i ostade gola kao vodopad nad poljem, kao jetra u rasporene ovce, kao lobanja neprijateljska na bojištu. Gola tako osta. Nedra joj mlada drhtahu i imao sam želju divnu da ih jedem, ja pesnik srdžbeni pod krevetom.

Tako priđe da i muža svuče; pod ramenima čijim i pod stegnima ukazaše se četiri crvena ožiljka amputacije; ona reče: četiri ružičnjaka, i smejaše se u prevelikoj i premnogoj radosti grleći mu zbijene i teške grudi, i ljubeći mu čvrsti vrat; a lice mu bilo tužno, tužno, u venčanika. Šta sam mogao činiti ja nego uzdisati nad nevoljom ljudskom i nad neostvarljivošću žudnja njinih. Dugo su se mučili tako; on je proklinjao sebe, junaštvo je svoje proklinjao, i rane svoje, blagosiljane od roditeljke što stanovaše iza gora rudničkih u selu zvanom Popovci; hteo je imati bar jednu ruku da sebi život otme. No ljubovca mu ožiljke ljubljaše i mladost njegovu, govoreći da je ona bila na porti crkvenoj kad je on prošao za dvojicom pobratima. Ubrzo ućutaše mili kao da su zaspali i zaista su trudnu i zaludnu ljubav provodili.

Trebalo je već biti dva časa jutra – ponegde se pevac ču – kad se odjednom rasvetli soba i tavanice nestade; no samo jasno nebo se viđaše, i munjevito, čineći vetar i šum krilima, spustiše se neki. Bio sam skoro onesvešćen. "Ljubimici, za vremena da sobom na taj put se spravljamo jer no ako koji halovit na nas vjetar duhne i napas' -nas koja stigne, od cara li i vojske pobuna bude, bežanje, haranje li, šteta li koja, vatra, voda, haramije, hrzusi li ili koji god ponor se sluči što bog za naše braći nemilokrstvo na nas napušta, to u tome sve naše imanje na vetar će se razviati i po vragu otiti, pak ni za dušu što po dušu komu biti". No ubogi brat naš čije su i ruke i noge pokopane, s njima grljenja i putovanja i sudbonosnih zbitija nošenja, obradova se kao; kao da njegov glas prigušeni čuh: Ti li si to, majore moj Kosto, što pogibe na Mačkovom kamenu! A vidi, oca mu, šta bi sa mnom na Kajmakčalanu, baš dobro nanišaniše, baš nanišaniše. A krila su ti velika, i siva uniforma još li te služi i one mamuzice, i brkovi ti dugački i rastresiti; kao da si se i ugojio. A šta ti je sa verenicom Zorom? Nečiji duboki topli bariton odgovori: E baš dobro, e baš dobro; no pogledaj s druge strane; kog vidiš?

Vo imja oca i sina i svjatoga duha, amin neka tako bude, uzviknu kljasti, ta to je baš moj vočić Cvetko, i gle, i on okrilatio. I dođoste mi u pohode, na venčanu moju noć, na svadbene daronosce da ste nalik, na tri kralja poklonika, na kralja Salomuna i svetoga kralja Stevana Despotu i na trista mučenika. Pa neka vam je hvala i neka ste dobro došli, drugovi moji, prignite se da se celivamo, da se upitamo za zdravlja muška, jer ja se pridići ne mogu.

Tada ga prihvatiše na ruke dva čudna izaslanika božja, rajska, i odneše ga visini a tavanica se opet stvori, soba bi kao ranije; čuđenju kad bi kraja, zaspah i u snu videh šta nastade dalje.

Odneše ga pred Gospoda, a Gospod je sedeo na klupici ispod zlaćenoga oraha koji se razvija, i na grudima mu u skutima narodi počivaju blaženi. Kraj kolena mu Gospa, maleni Isus drži joj se za haljinu zelenu; maleni Krstitelj ima prsi već u kožaru; i iza svega je saborna crkva sa zlatnim stubovima i kubetima pozlaćenim; i u milošti se anđeoskoj tamo anđeli celivaju, i brodovi puni svetaca plove kroz zrak sa jedrilima kao širokim krilima, a senka im je crna i duboka.

Prinevši mu, vočić beli i kapetan, bogalja, pomilova ga Nebesni; a Gospa izvadivši dojku svoju devojačku, vidi, gde ga podoji. I on se smešio ljubazno i pun blagosti klanjao glavom na sve strane i zdravio, i govorio, kao na drumovima: Hvala, braćo, očni vid, hvala, braćo! Bi tako.

Ujutro naglo on sa nebesa bi spušten na postelju. U času tom izrastoše mu noge i ruke, kao nekada što ih je imao; pa, osetivši ih na sebi, u prevelikoj sreći obgrli svoju nevestu, podvuče joj desnicu pod glavu, levom je zagrli, nogama je sebi priteže; a ona probuđena tim milovanjem muškim, sagledav lepe i jake ude muža svoga, sklopi mladosno oči i izmeša svoje obnažene noge sa njegovim, krijući mu lice na grudi. Reče: Muž si moj, snaga tvoja nek poteče u utrobu moju. A on odgovori: Sinovi naši zaploviće mora i neka budu astronomi čuveni. Tako se do uveče milovahu na dušecima, niti ijedna sluškinja zalupa na vrata da reče: Svanulo je, niti otac.

Kad opet pade veče, noć nad poljima i mesec kad zasija, kad ljubovca podade telo sanku, onda on ustade, obuče se i opasa, pa iziđe iz tog doma; iziđe iz grada, ode u svoje selo i dohvati plug upregnut i siđe u doline.

A mesečina sija, veliki dobri mesec zasijan brežuljke srebrom zalio, srebro potocima poteklo. On raširi prsi noćnim vazduhom ispunjujući ih, odbaci glavu ljubavno, koraknu tri koraka unapred, koraknu šest koraka unazad, koraknu napred, zakorača. Ralo zahvati zemlju, stade orati; on nadvijen nad plugom čvrsto drži ručicu, za njim ostaje brazda crna i duboka.

Pa šta ore milosni junoš, naš ljubavnik? Uši junačke raznesene, noseve isečene, usta raznesena, oči pogubljene, prsti usitnjeni, creva razvučena, kose raspletene, vratove nabrekle, prsi razglobljene, ude muške satrvene, zube mlade ispljuvane, pluća zatreptana iskašljana, kuge, gube, pegavce, malarije, tifuse, kolere, sifilise, vaši, preljube, srdžbe, osvete, izdaje, palikućstva i siromaštvo, sve to zaorava plug; da zemlju podmladi, da je pripremi, hraniteljku našu. Za šta? Da je pripremi za rad, za bogati pozdrav.

Pred zoru već bi pred Beogradom. Sa Torlaka ugleda grad na rekama, kako je beo, kao da je lep, i pozdravi ta i spremi se da ga zaore. I koraknu tri koraka unapred, i koraknu tri koraka unazad; obrnu mu se, skide kapu, triput mu se, diveći se, pokloni do zemlje dodirujući je čelom, i reši se opet da ga zaore (i svu zemlju od juga do severa).

A u jednoj sobi drugog sprata hotela "Balkana" skupilo se društvo od nekoliko oficira i građana. Glasovi su im bili odlučni i uzbudljivi. Pokreti puni pouzdanja. Sa njima se nalazio neki mladić vrlo uzbuđen, koji ih je drhteći, u religioznosti, slušao. Govorili su mu o potrebi osvete, obnove i požrtvovanja. Na kraju ga privedoše prozoru, otklanjajući zavesu pokazaše mu trg ispred "Balkana" i "Moskve". Tu je priticala žega i prašina se dizala skoro oblakom, prolaznici su bili retki a dva umorna mršava siva vola vukla su natovarene sanducima taljige, i terao ih seljak prljav, ižedneo i zgađen.

Oficir pokazujući na njih reče mladiću: Eno, za ono imaš da gineš, za opanak i za vola, to su tvoji bogovi i kraljevi, oni će stvoriti veliku civilizaciju i pokazati Evropi ko smo mi. Vo srpski, iscepan opanak srpski, to je Bog Srbije, upamti da su nam oni svetilo i vođe!

Mladić ih je gledao, oči mu se smanjivale sve više i više, zdenjavale se u sivoću, potom se osmehnu i diže slobodno glavu; jednim mahom skide kapu s glave i kaput sa ramena i izu cipele koje su ga činile studentom; i odjednom upoznaše prisutni u njemu običnog seljaka, onakvog istog kao onaj što je gonio taljige, žućkasto-zelenkaste kose kao nezrelo seno, upalog trbuha, krivih nogu. Mladi čovek se zasmeja sitno, seljački, ponizno i sa podsmehom, bez reči iziđe iz sobe, ostavljajući za sobom obuću i kaput; siđe niz stepene pa se uputi niz Balkansku ulicu pored "Vremena" ka stanici sa koje polaze svi pilićari u obližnja sela. I sveg puta se mrgodio skakućući, i lice mu bilo beskrajno, beskrajno rastuženo.

Orač pak ostavi plug pred samim gradom a sam uđe, upućujući se kroza nj. Pošto u glavnoj ulici dođe do neke velike zgrade, ispe se do kancelarije najvišeg činovnika; i ne prijavljujući se, ne kucajući, uđe samo, zatvori vrata za sobom. Visoki činovnik imao je potkresanu sedu bradu, cilinder na glavi, pisao je vrlo dugačka akta. No bogalj negdašnji sede na naslonjaču kožnu, pokaza na svoju nogu ispruženu i izgrebanu: Vidiš, gospodine, nisam ti, da veliš, došao u opancima; bos. No `odi i povadi mi neko trnje što, oca mu, sve mi tabane izbode. Gospodin uzdahnu duboko, skide cilinder, nataknu zlatni cviker i prišavši došljaku uze mu nogu na koleno pa je stade čistiti. Onaj je pažljivo posmatrao kako to ovaj čini, i svoje ruke na kojima već nabubreli žuljevi, začkiljio je tako očima i gledao.

Mlad čovek bio je crven od bola i golicanja noge, dok mu je stari vadio trnje i treptao očima uzbuđen, još uvek čučeći napred, i brišući sad pešom od kaputa stakla na cvikeru. Ništa slično u životu mu se nije dogodilo. Kad je sa svojim izvanrednim gostom, čijoj zapovesti nije mogao odoleti, završio govor, on se diže, sleže ramenima gotov da zaplače kao malen. U sobi se ukaza poslužitelj prijavljujući nekog gospodina. Starac skrušeno pogleda u seljaka koji ustade češući levu bosu nogu o list desne: Ja sad odoh a ti ga pusti nek uđe, i znaj: kad ti pružah nogu, to te nisam hteo poniziti no potražiti pomoći od tebe. Na te reči iziđe praćen iznenađenim pogledom služiteljevim. Jedan drugi gospodin štucajući mimoiđe ga nestrpljivo hodajući po hodniku.

Siđe na ulicu i pođe, pa tad što je vidio bilo je vrlo žalosno. Na licima prolaznika čas zadovoljnih i sitih, čas tužnih, videla se krađa, mito i puženje; videla se uskost zarobljenih duša; i žene su bile lepo obučene a jadne, a ipak su čuvale jedan simbol poštenja koji ih je prljao još više; malo ih je bilo čistih i svežih. No nikako nije bio svestan bede u kojoj je imajući srce skoro milostivo no ne dobro; svi behu mu ipak bliski i svoji. Mnogi su ginuli, ocevi bili izvrsni, muževi vrlo često i prijatelji retko.

Tako iziđe iz varoši da nađe svoje orilo. Na sredini polja stade glasno da govori o lepoti i smelosti sutrašnjeg života. Kao jablani visoki zeleni dizale mu se reči iz prsiju do oblaka, glas mu je udarao kao vodenično vitlo u reci. Obnovljene ruke i noge bile su mu jače no one stare. Za drugi dan ostavi pluženje grada, te ralo stavi u nedra i vrati se domu, varošici, u kojoj je odskora zasnovao svoju porodicu. Dosta se pomučio dok je našao dom, pa, našavši ga, zalupa na kapiju. Sama njegova žena istrča da mu otvori, pruži mu glavu da je poljubi supružanski, zabacujući zasukane ruke koje su do laktova bile umočene u brašno i testo od koga se hleb mesi.

Reče mu: Čini mi se da smo začeli porod; `odi da vidiš šta nam je u kući. On ju je pratio, no, pre no što bi prekoračio sobni prag, zatraži vode da opere vrat, uši, teme i ruke; žena mu opra noge, mada se on bunio. A kad uđe u sobu, na čijem je stolu bilo poređano mnoštvo hlebova umešenih, sagleda svuda po uglovima, na postelji, pod njom, na ormanima, na zastirci, bezbrojno mnogo malene i rumene dece ustiju kao ružice, rupica na laktovima, na kolenima, na nadlanicama. Bilo ih je stotinu, hiljade i još više. On se potapša po kolenima zivkajući ih umilno, a deca su kezila svoja bezuba nepca. Onda sede negdašnji bezruki i beznogi na pod, okupi ih oko sebe, nekoliko ih postavi u krilo i po ramenima; te dok je žena još jednako mesila hlebove nove i nove, za mnoge hude i nišče što su gomilama čekali u dvorištu, i da bi ih zabavio ispriča im otprilike ovakvu priču:

"Bio jedan čovek što je bio mlad, i vredan, i kuražan; no živeći na jednoj pustoj planini gde nikog od ljudstva nije bilo, neoženjen, nemađaše dece: i to mu je bilo krivo, i to ga je mučilo. Molio se često bogu; već bog kao da ga nije čuo; nijedno devojče da prođe planinom, kojim bi se oženio. Ne znajući šta da čini, odbra crveni zreli plod maka, izdvoji semenje, okopa celu kosu planinsku jugu obrnutu, zaseja je i počeka usev. I gle, uskoro zazeleni planina, i rascvetavši se iz svakog je cveta virila po jedna glava dečja. Pokupi decu, othrani ih mlekom košutijim, od njih ljude podiže; od tog doba planinom nastade zemlja srećna".

Zapljeskaše dečica ručicama na tu skasku, a ona naprednija umiljavahu se: Tata, tata, šta si nam kao dar doneo? Nega to snuždi vrlo i bi mu neprijatno, setivši se da tako nešto nije mogao predvideti; kako se poče pipati po telu za kesu novaca da ih bar tim obdari, naiđe na plug u nedrima; nasmeši se i iznese im ga onako sa volovima upregnutim. Deca ga odmah opkoliše, zahojhotaše na životinje, druga se dohvatiše ručice.

Žena se prestravljeno osvrte: Upropastiće mi sobu! No, no, mila, mirio je venčanik, neka je zaoru, neka je pooru, zasejaćemo je potom, da nam setva nikne sred ognjišta.

A glas mu je bio tako miran i siguran da se nevesta samo nasmeši i nastavi mesiti "dok se tavanica ne oznoji".

On leže da spava spremajući se za sutrašnje veliko pluženje.

Oceni 5