Nemoj nikad da piškiš pred drugom decom

POMOGAO BIH I VAMA KADA BISTE SE NAŠLI U SLIČNOJ SITUACIJI: Lazarista Andrej Tumpej, stigao je iz Slovenije u Beograd davne 1929. godine. Došao je na poziv katoličke crkve, jer je sedište crkve u Beogradu bilo prilično udaljeno od vernika na periferiji grada, koji zbog toga nisu mogli redovno da prisustvuju božjoj službi. Na Čukarici, u Požeškoj ulici, dobijena je dozvola da se podigne hram. Ubrzo je otkupljeno zemljište, arhitekta Blaž Katušić iz Zemuna je napravio planove i odmah se pristupilo izgradnji hrama. Iste godine završena je gradnja i 30. decembra 1929. godine Andrej Tumpej je proglašen za prvog župnika hrama, koji je posvećen Svetom Ćirilu i Svetom Metodiju. Pored hrama se nalazila kuća, koju su vernici sami kupili 1927. godine i u kojoj se privremeno održavala božja služba. Kada je podignuta crkva sv. Ćirila i Metodija stvoren je manji manastirski kompleks.

Slovenka Antonija Ograjenšek upoznala se krajem dvadesetih godina prošlog veka sa Jakovom Kalefom, uspešnim jevrejskim trgovcem u Beogradu. Jakov je imao modni salon u Kolarčevoj ulici, gde se prodavala odeća po poslednjoj pariskoj modi. Ljubav je brzo učinila svoje, ali da bi se udala Antonija je morala da napravi gijur, to jest da se odrekne katoličke vere i konvertuje u jevrejsku. To je i učinila i sa novim imenom Dona udala se za Jakova Kalefa. Ubrzo su se rodile dve kćerke, Matilda i Rahela.

Matilda i Rahela odgajane su u duhu jevrejske tradicije. Velika familija Kalef se okupljala za vreme jevrejskih praznika. Rahela je pored škole redovno pohađala i nastavu veronauke, recitovala je verske i jevrejske pesme. Tu je buduća operska diva započela svoju umetničku karijeru. Nažalost, u svojoj tridesetoj godini Jakov se razboleo i do kraja života ostao je vezan za invalidska kolica.

Posle teškog bombardovanja aprila 1941. godine, Beograd su okupirale nemačke trupe. U saradnji sa kvislinškom vladom počeo je progon Jevreja i komunista. Muškarci iz velike familije Kalef oterani su na prinudni rad, a zatim zatvoreni u logore, odakle su svakodnevno odvođeni na streljanje. Jakov je ostao kod kuće u invalidskim kolicima. U početku nacisti nisu dirali žene i decu, ali su i oni ubrzo stigli na red. Nacistička ideologija nalagala je da se uništi jevrejski narod. Stan Jakova Kalefa rekviriran je za nemačke potrebe i porodica se našla na ulici. U njegovoj radnji je postavljen namesnik i porodica Kalef je praktično ostala bez sredstava za život. Dona Kalef je smestila muža Jakova i njegovu majku, u poodmaklim godinama, u kuću za stare, a ubrzo su morali da pređu u Jevrejsku bolnicu, koja se nalazila u ulici Visokog Stevana. Pre nego što su nacisti deportovali većinu beogradskih Jevreja u logor smrti na Sajmištu, Dona se sa kćerkama preselila u jednu baraku u Košutnjaku, gde je živeo njen brat, i gde su bile relativno sigurne. Nacisti su za kraj svog monstruoznog pira ostavili osoblje i bolesnike Jevrejske bolnice na Dorćolu. Odatle su u martu 1942. kamionom “dušegupka”, kamion-gasna komora, na putu za Jajince svi ugušeni. Mrtvi Jevreji bačeni su u zajedničku grobnicu u Jajincima. U “dušegupki” su ugušeni i Jakov Kalef i njegova majka. Iz familije Kalef dvadesetšestoro rođaka nije dočekalo kraj rata.

Za to vreme Dona Kalef se snalazila kako da preživi sa svoje dve kćerke. Brat se odselio iz Beograda i Dona je sa kćerkama morala da napusti baraku. Tada je potražila pomoć župnika Andreja Tumpeja. Sačuvala je svoju staru krštenicu iz koje se videlo da je Slovenka, ali dečija dokumenta nije smela nikom da pokaže. Andrej Tumpej je znao da su devojčice po ocu Jevrejke, ali je bio čovek velikog srca i pružio je deci ruku spasa. Iz baraka u Košutnjaku devojčice su se preselile u manastirsku kuću, gde su ostale dok Andrej nije izradio za njih lažna dokumenta. Ustvari, izdao im je lažne krštenice, Matilda je dobila ime Lidija, a Rahelu je Tumpej prekrstio u Bredu. Župnik Tumpej je izbegao da u krštenicama napiše ime oca, i devojčice su postale vanbračna deca.

Dona je još uvek mogla da spava u baraci, a devojčice su bile u manastirskoj kući sa časnim sestrama. Posle tri meseca boravka u manastiru, devojčice su se preselile u potkrovlje jedne zgrade iznad Hipodroma, gde je majka našla novi smeštaj. Deca su novi stan nazvala golubarnik. Dona, koja je ponovo uzela svoje staro ime Antonija, potražila je posao u selu Draževac. Primili su je u jedno seosko domaćinstvo, ali je umesto plate mogla da dobije samo kukuruzno brašno i krompir. Deca su ostajala sama po nekoliko dana, dok mama ne bi došla sa “zaradom”. Naučile su devojčice i da kuvaju. U okolini je bilo dosta kopriva, a brale su i drugo lišće, što su kuvale sa kukuruznim brašnom. Nekako su uspevale da utole glad. Kad je jednom prilikom mama donela da proda balon rakije, Breda je, posle popijene čaše rakije, glad zamenila dubokim snom.

Jednog dana, i mama je bila kod kuće, neko je počeo jako da lupa na ulaznim vratima. Majka je prestrašena otvorila vrata. Ispred nje je stajao nemački oficir. Dona se pribrala tek onda kad je prepoznala njihovog bivšeg kalfu, folksdojčera, Karla Gutmana. Karlo nije zaboravio prisan odnos koji su gazde imale sa svojim radnicima. Uvek su zajedno jeli za istim stolom, gruba reč nije nikad bila upotrebljena. Jedva je Karlo pronašao Donu i decu i došao je da pita da li može nekako da im pomogne. Dona se zahvalila, rekla je da im ništa ne treba. Karlo se okrenuo i nikad više nije došao; ni on niti bilo koji drugi Nemac.

Andrej Tumpej nije zaboravio decu kad su napustila manastir. Lidiju i Bredu je Tumpej upisao u gimnaziju “Matija Ban”, koja se nalazila preko puta manastira. Iako ih niko nije poznavao u novom kraju, direktor škole Orthaber, folksdojčer, znao je za njihovo jevrejsko poreklo. Izašao je u susret Tumpejevoj molbi i nikom do kraja rata nije otkrio tajnu. Posle rata nije ni mogao, jer je u toku borbi za oslobođenje Beograda bio ubijen.

Vlasnik zgrade, u čijem potkrovlju su stanovale, gospodin Lukić, imao je u Balkanskoj ulici tašnersku radionicu. Breda ga je zamolila da je primi na zanat. Bila je spremna da radi, samo da zaradi neku paru da lakše prežive. Gazda Lukić, gledajući mršavu gospođicu, kako je zvao sestre, izgleda se sažalio i primio je Bredu na posao. Svaki dan, rano ujutro, Breda je sa Čukarice peške odlazila u Balkansku ulicu, a u podne žurila kući da stigne na popodnevnu nastavu u školi.

U kraju se jednog dana pročulo da je uhapšen župnik Andrej Tumpej. Tada se otkrilo da je Tumpej pomagao i drugim Jevrejima. Izdao je lažna dokumenta dvema Jevrejkama, koje su se spremale da odu na rad u Nemačku. Nažalost, nisu stigle daleko. Na železničkoj stanici u Beogradu prepoznao ih je folksdojčer, koji ih je znao od ranije. Bile su uhapšene i pod teškim batinama otkrile su ko im je dao lažna dokumenta. Kada je Tumpej uhapšen, sve vreme je tvrdio da nije znao da su u pitanju Jevrejke, nego je poverovao da su katolikinje, koje su u ratnom vihoru izgubile dokumenta. Nemci su insistirali na tome da je pomogao Jevrejkama, a Andrej im je odgovorio da bi i njima pomogao kad bi se našli u sličnoj situaciji. Andrej Tumpej preživljavao je u gestapovskom zatvoru sličnu torturu kao i Jevrejke kojima je želeo da pomogne, ali su ga na kraju ipak pustili. Mama je redovno obilazila kćerke, koje su do pred kraj rata ostale u potkrovlju kuće kod Hipodroma. Kada je 1944. godine počelo savezničko bombardovanje Beograda, mama se zatekla u kući. Majka se toliko plašila i kada bi čula sirene pala bi u nesvest. U tim momentima, kada samo jedan trenutak spašava život, Matilda, koja je tada već imala 16 godina, i Breda, dve godine mlađa, na jedvite jade su izvlačile majku iz kuće. Jednom prilikom su uspele samo da izađu i spuste se u rov, koji je ostao od prethodnog bombardovanja, kada je na njihovu kuću pala bomba. Zemlja je padala preko majke i njenih kćerki, ali su ostale žive. U kući su stradali stanari, koji nisu verovali da će bomba pasti baš na njihovu kuću. U potkrovlju više nije moglo da se stanuje.

Dona, Matilda i Rahela dočekale su oslobođenje u kući žene iz Radničke ulice, koja se sažalila i primila ih u stan. Spavale su u sobi sa njenim kćerkama. Rat je preživeo i župnik Andrej Tumpej, koji je prekrstio Rahelu. Breda je u znak zahvalnosti zauvek zadržala ime koje joj je dao njen spasilac.

(Andrej Tumpej proglašen je 2001. godine za Pravednika među narodima.)

U VINOGRADU JE SPAS: U Novom Sadu je 1941. godine delovala cenjena jevrejska opština, kojoj je pripadala i porodica Štern: otac Arije, majka Rozi i njihov sin Mordehaj, koji je tada imao pet godina. Arije je imao delikatesnu radnju u centru grada, odmah preko puta jevrejske opštine. Živeli su u velikoj kući i Mordehaj je imao srećno detinjstvo.

Kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije Novi Sad je potpao pod mađarsku upravu. Kad je 21. januara 1942. počela racija mađarskih fašista, vest o teškim zlodelima brzo se proširila gradom. Ljudi su na minus 30 stepeni stajali u redu i čekali da budu ubijeni. Trebalo je likvidirati sve Jevreje iz Novog Sada, ali i one Srbe, kao i pripadnike drugih nacionalnih manjina, koji nisu bili po volji mađarskim okupatorima. Ubijani su na obali zaleđenog Dunava; fašisti su probili rupu na ledu i beživotna tela bacali pod led, a reka ih je nosila dalje, čak do Zemuna.

Mordehajeva tetka Leonora bila je udata za Đulu Bražjana, krojača hrišćanske vere. Čim je čula šta se dešava sa Jevrejima, Leonora je molila muža da pokuša da spase njenog brata i njegovu porodicu. Đula je otrčao u kuću Šternovih, ali uspeo je da povede sa sobom samo malog Mordehaja. Ni njega nije smeo da odvede kući, jer su i oni bili u stalnoj opasnosti pošto mu je žena bila Jevrejka. Setio se Đula prijatelja iz Starog Bečeja, Steve Kozarskog, Srbina, koji je bez razmišljanja primio Mordehaja u njihovu kuću.

- Nemoj nikad da piškiš pred drugom decom, - na rastanku je teča upozorio Mordehaja, - jer, ako te deca vide, bićeš u velikoj opasnosti.

Mordehaj je bio obrezan po jevrejskim verskim propisima i deca bi sigurno pričala kako se on razlikuje od njih, a ta priča bi mogla da stigne i do onog do koga ne treba.

Kozarski su se bavili poljoprivredom, imali su i vinograd, a tamo je bila vinogradarska kuća, gde bi za vreme rada sklonili glavu kad zapeče sunce. U ratnim vremenima vinogradarska kuća je dobila i drugu namenu. Neko je prijavio da se u kući Kozarskog krije jevrejsko dete. Danilo-Bata, Stevin sin, odveo je na brzinu Mordehaja u vinograd da se tamo sakrije. Bližila se noć, a niko iz kuće nije došao da im javi da li mogu da se vrate. Mordehaj je tada imao šest godina, ali je bio još uvek mali da noću ostane sam u nepoznatoj sredini. Otvoreno je rekao Bati da se plaši i Bata je odlučio sa ostane sa njim.

Nekoliko dana su proveli u vinogradu. Olga, Batina starija sestra, krišom im je od kuće donosila hranu. Saznali su i ko je prijavio vlastima da se Mordehaj krije u kući Kozarski: Stari zlobni Mađar, tako su ga deca zvala, koji je držao kafanu preko puta kuće Kozarskih. Za njega se već pričalo da je doušnik, ali mu niko nije mogao ništa. Tako je malo, malo i Mordehaj je sa Batom morao da beži, u vinogradu je bio spas.

Pred kraj rata, kada su Nemci okupirali Mađarsku, preuzeli su i kontrolu na okupiranim teritorijama koje su pripadale Mađarskoj. Ponovo je počeo, ovog puta pojačan, progon Jevreja, i ponovo je Mordehaj, po prijavi Starog zlobnog Mađara, morao da beži u vinograd. Sa njim je bežao i Bata, oni su se za vreme ratnih godina veoma zbližili. Bata je želeo da pomogne drugu u nevolji i nije hteo da Mordehaja ostavi samog. Cela familija Kozarski, a i mnogi drugi stanovnici Starog Bečeja, znali su da se kod Steve i Juliške krije jevrejsko dete. Uprkos stalnim prijavama Starog zlobnog Mađara činili su sve šta su mogli da pomognu Stevi i Juliški da sačuvaju Mordehaja.

Ali, Mordehaj više nije smeo da se vrati u kuću Kozarskih. Meseci su prolazili, a on je sa Batom provodio vreme u vinogradarskoj kućici. Jednog dana, u jesen 1944. godine, kada im je Olga donela hranu, saznali su da su stigli Rusi i oslobodili varoš. Bata je bio brži i prvi je video Ruse. Za njim je dotrčao Mordehaj, baš u trenutku kad je Bata pričao ruskom oficiru da su se zbog Starog zlobnog Mađara mesecima krili u vinogradu, kako Mordehaj ne bi pao u ruke fašistima. Mordehaj je video egzekuciju.

Za Mordehaja je rat bio završen i oprostio se sa porodicom Kozarski. Peške je krenuo u Novi Sad da nađe teku i teču. Sa Mordehajem je krenuo i Bata. Uz put je Mordehaj saznao da je teča Đula više puta bio u Starom Bečeju da se raspita kako je, da li mu nešto treba, ali nije hteo da ga Mordehaj vidi; plašio se da se Mordehaj previše ne uzbudi i da mu posle bude još teže. Tetka i teča su se obradovali kad su videli Mordehaja.

Za vreme rata Mordehaj nije išao u školu, i pošto je rat bio završen, tetka i teča su Mordehaja upisali u školu, počeo je redovno da pohađa nastavu. Prošlo je nekoliko meseci kad je jednog dana tetka Leonora, zadihana, utrčala u učionicu u kojoj je učio Mordehaj. Tetka Leonora je nešto šapnula na uho učiteljici i Mordehaju je odmah dozvoljeno da napusti nastavu. Video je koliko se tetka uzbudila, a onda se on uzbudio još više. Arije Štern, Mordehajev tata, vratio se kući. Niko nije znao šta se sa Šternovima dogodilo, svi su mislili da su za vreme racije stradali na obali Dunava, međutim, otac je poslat na prinudni rad na Istočni front i samo se čudom spasao. Prvom prilikom otišli su u Stari Bečej, tata je hteo da se lično zahvali porodici Kozarski što mu je sačuvala dete. Dugo je Mordehaj čekao da se i mama Rozi vrati kući, ali nje nije bilo.

Jednog sumornog dana, padala je kiša i niko nije video da Mordehaj plače, shvatio je da se mama više nikad neće vratiti.

(Julijana, Stevan i sin Danilo-Bata i kćerka Olga Kozarski proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.)

PAZI KAKO SE KRSTIŠ: - Molim vas da odmah krenete u policiju, - zadihana Zora je sa vrata tražila od Mirkovih roditelja da odmah pođu sa njom. - Morate im objasniti da je Mirko greškom uhapšen, on nije Jevrejin! U Nišu, u vešernici, iza kuće Stamenkovića, bila je smeštena brojna porodica Baruh. Kao da su se pogledima dogovarali šta da kažu Zori. Ocu Avramu, kao i ostalima, bilo je jasno da pred Zorom ne mogu više da kriju svoje jevrejsko poreklo.

Kada su posle bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine, nemačke trupe ušle u grad i uvele vojnu upravu u Kraljevini Jugoslaviji, prvo su se na udaru našli Jevreji. Pre nego što su počeli likvidaciju jevrejskog stanovništva, Jevreji su terani na prinudni rad. Trebalo je raščistiti ruševine posle bombardovanja, izvaditi iz ruševina leševe koji su se raspadali, a onda ubijati Jevreje, sve do poslednjeg, do konačnog rešenja jevrejskog pitanja u Srbiji. Među onima koji su bili na prinudnom radu nalazio se i Ezra Baruh. Njegova žena Rina sa dvomesečnom bebom bila je kod kuće.

Ezra se jednog dana nije vratio sa prinudnog rada, odveden je u logor Topovske šupe. U oktobru mesecu 1941. odveden je sa grupom logoraša u nepoznatom pravcu, nikad se nije saznalo gde je okončao život. Kad je njegova supruga Rina dobila poziv da se sa malom bebom javi Specijalnoj policiji, i da ponese ključeve od stana, svekar Avram Baruh je odlučio da svi zajedno pobegnu iz okupiranog Beograda.

Avram Baruh je poznavao Stamenkovića od ranije, povremeno su imali poslovne kontakte i tako su Baruhovi stigli u Niš. Stamenkovići su jedini znali da su Baruhovi Jevreji. Kod njih su iznajmili vešernicu u koju se smestilo deset duša. Avram i njegova supruga Riki, Ezrina supruga sa malom bebom, sin i kćerka sa porodicama i Šalom, momak stasao za ženidbu.

U Nišu su uspeli da dobiju lažna dokumenta kao izbeglice iz Pirota. Sa dokumentima su dobili i nova srpska imena sa prezimenom Borić. Šalom je sa lažnim dokumentima dobio i novo ime; Mirko, kako su ga inače zvali prijatelji - Šalom u prevodu znači mir. Mirko je uskoro našao posao u knjižari “Andrić” i prešao u drugi stan. U novom komšiluku upoznao je Zoru Stojadinović.

Poznanstvo se razvilo u ljubav, ali ni tada Zora nije znala da su Mirko i njegova porodica Jevreji, jer su svi imali nova, srpska imena. Tek 1943. godine, kada je zbog Mirkovog hapšenja, Zora u panici došla u vešernicu, i kad je počela da preklinje da požure i objasne policiji da Mirko nije Jevrejin, saznala je istinu. Nikad se nije saznalo ko je Mirka potkazao Ljotićevim zborašima, fašistima, koji su činili najveći deo Nedićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Zora, kad je čula da je njen dragan Jevrejin, kao da je dobila novu snagu. Jedva je saznala gde se Mirko nalazi i pored svih opasnosti kojima je bila izložena, uspela je da mu odnese hranu u zatvor. Mirko je posle nedelju dana prebačen u Beograd, u logor na Sajmištu, iz koga se nije vratio. Od tada se Zora potpuno posvetila porodici Baruh. Shvatila je zašto oni retko izlaze iz kuće. Zora im je donosila hranu, a i lekove kad je bilo potrebno. Rena je umela da šije, ali nije smela da dovodi mušterije u vešernicu. Počela je da uči Zoru krojačkom zanatu, uskoro je Zora obilazila klijentelu, Rena je šila, da bi Zora potom mušterijama odnosila sašivenu garderobu.

Kao novopečeni Srbi, Baruhovi su morali da se drže običaja koji su vladali u sredini u kojoj su se nalazili. Lažna dokumenta nisu vredela ništa, ako nisi znao da se ponašaš kao pravoslavac. Zora ih je naučila kako se spremaju tradicionalna jela za pravoslavne praznike, kako da se svečano oblače, kada se pale sveće i kako se ponaša u crkvi, jednom rečju, Zora ih je učila šta je to biti Srbin. Nije im bilo teško, jer im se u glavi stalno motala priča Delisie Baruh, tada Desanke Borić, kako je jedna devojčica u katoličkoj crkvi, umesto da otvori usta i primi “Isusovo telo” na jezik, pružila ruku.

Odmah je otkriveno da je Jevrejka i dete je odvedeno u logor. Baruhovi su učili nove molitve, morali su da nauče kako se krsti sa tri prsta, jer su za praznike morali da idu u crkvu, vežbali su da se krste sa skupljenim prstima, jer su se katolici krstili sa ispruženim, a ni to baš ne bi bilo zgodno u pravoslavnoj crkvi. Najmanja greška plaćala se životom i zato je Zora budno pratila svaki njihov korak.

Pred kraj rata 1944. godine, ponovo je počelo sa objavama da se prijave skriveni Jevreji, ali hrabra devojka Zora ostala je uz Baruhove sve do oslobođenja Niša. Baruhovi su se vratili u Beograd, a Zora je ostala u Nišu, gde je upoznala životnog saputnika, gospodina Buđića.

(Zora Stojadinović udata Buđić proglašena je 2001. godine za Pravednika među narodima.)

(NASTAVIĆE SE)