Crtice iz života
Aatk 28 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Nemoj se hvaliti van kuće

PODSEĆANJA

Ponekad krenu duhovi stanovnika stogodišnje kuće. Bez prizivanja. Nekim svojim ritmom. Nekom svojim rasporedom. Od ugla do ugla. Od vrata do vrata. Ne zatvaram ih. Krckaju stvari. Neke sitnice nestanu da ih nikada ne pronadješ. Nakrive se slike. Zazveckaju i zamagle se prozori. Ostanu neobjašnjivi otisci, kao da duhovi, virkajući kroz okna, proveravaju da li je i u dvorištu sve na svom mestu.

Začuje se i čangrljanje na tavanu, pucketa tavanica, žmirkaju i ljuljaju se sijalice, a onda sve utihne.

Do sledećeg javljanja.

ODNOS

Prilikom rodjenja daruje nam se oko stotinu milijardi ćelija, u velikom rasponu veličina. I to je sve što ćemo ikada imati. U nama je dvesta šest kostiju i mnoge su duplikati. Šetamo više od dva kilograma mrtve kože, koja se uredno ljušti...

Žena se rodi sa oko petsto jajnih ćelija. Muškarac stvori oko hiljadu milijardi spermatozoida. U trenutku začeća jajna ćelija je osamdeset pet hiljada puta veća od jednog jedinog spermatozoida.

Hladni naučni podaci.

Čudan neki odnos!

Možda zato, za onog jednog, jedinog zoida – toliko raspona i topline treba.

DIJAGNOZA

Rodjena sam u četvrtak, u trinaest sati, na patosu roditeljske kuće.

Mamu su vratili iz vukovarske bolnice sa dijagnozom da su trudovi lažni, zaboravljajući da i mene u to treba ubediti.

Koprcajući se na suvom, horoskopski riba, odmah sam grafički sa dva znaka obeležena.

I još uvek ne znam da li sam som ili štuka, da li to „riba ribi grize rep“ ili, kad jedna posustane, ona druga, svom snagom zamehne perajima?!

Da obe mogu dalje.

KONJICA

Prvo se začula truba, a onda se pojavila konjica, sa Džon Vejnom na čelu i oterala Indijance. Meni je, iako sam znala da se film mora tako završiti, pao kamen sa srca. Kao i gledaocima koji su sedeli u prvim redovima i obavezno tapšali.

U to vreme, pre pedesetak i kusur godina, u bioskop se išlo jednom nedeljno, a u Somboru su postojala tri. Narodni, Zvezda i Dom JNA.

Mi, deca, etnološki i ekološki neopterećena, najviše smo voleli kaubojce.

Zvezde više nema. Sada su tamo Kinezi i prodaju svoju robu („Nas i Rusa...“) Narodni još služi narodu, nekako sitno, kao na kusur, a Dom JNA, odavno pretvoren u Dom vojske, avetinjski prazan, ide na doboš.

Istina, ni kauboja, ni Džona Vejna, više nema.

Jesmo li – Indijanci?

ZABLUDA

Utrčavala bih u kuću, sretna zbog postignutog uspeha, sledile su čestitke, radost bi bila podeljena, a onda bi sledio savet: „Nemoj se hvaliti van kuće. Nemoj se praviti važna. Neka te drugi hvale.“

Prihvatila sam to i podrazumevalo se, i meni i roditeljima, da nižem uspehe u školi, sportu, pisanju, a onda vredno radim na poslu, sve čekajući – tog drugog.

Za neuspehe, odmah se našao.

TRPILA

Kada god sam se spotakla i pala, a ustajala razbijenih kolena, mama je poljubila da prodje. Istom brzinom prolazile su i čvoruge, posekotine, zaustavljala se krv – i niko nije padao u nesvest.

Naučena da stegnem zube i odmah ustanem, bez obzira na jačinu bola i količinu suza u očima, naučila sam i da ne lelečem.

Sada me ubedjuju da imam visok prag bola.

Znam ko u životu bolje prolazi.

BUMERANG

Kada god bi čula dečji vrisak i ciku, mama je znala da sam to ja tresnula. I da će neko od dece dotrčati da kaže šta se to Seki desilo.

Uspela sam da preživim proveru da li dvogodišnje dete zna da pliva; uspela sam da izbegnem kupanje u kipućoj vodi; da odbijem proveru štekera šnalom...

U vreme odrastanja, uspela sam da špediterska kola pređu preko mene (mudri konji, u trku su kopita razdvojili i ostala sam bezbedno da ležim između točkova); na orahu, visokom preko šest metara, baš ona grana na kojoj sam ja stajala odlučila je da pukne (doktor je s nevericom gledao snimke i opipavao kosti, a sve su bile čitave); uspela sam da kroz krov propadnem na tavan... i tako sam uspevala, uspevala...

Kako je mama uspevala sve to da izdrži – nikada nisam pitala.

U vreme majčinstva, rodila sam Sinišu.

Sve mi je vratio.

PRAVDA

„Kako ne prepoznaješ ko je to? Pa sreli ste se sto puta!“ – začudjeno sam govorila mami, objašnjavajući i po sto prvi put.

Meni je bilo dovoljno da par minuta provedem sa nekim u razgovoru i da se nakon nekoliko godina, kada ga ponovo sretnem, tačno setim gde i kada smo se upoznali.

Imena sam teže pamtila. Odmah, veoma malo. Kod važnih, a to su bili svi oni za koje sam znala da ću ih češće sretati, koristila sam asocijacije za memorisanje, ili sam nekoliko puta u sebi ponavljala ime.

„Kako ne znaš ko je? Hiljadu puta sam ti rekao!“ – govori mi sin.

I neće da kaže hiljadu i prvi put.

Sve češće, u gradu, čim vidim da me neko gleda, odmah se javljam.

Ne znam ko je, ne znam da li me zna, no što je sigurno, sigurno je.

ŽAL

Ni slutila nisam da sekira može izazvati toliko topline.

Izronila je iz ugla podruma. Malecka. Kao za dečju šaku. A nije.

Ja sam bila dete.

Tata je njom, sedeći na jednom panju, na drugom seckao drva. Isključivo za potpalu. On ga je zvao trešće. Moj zadatak bio je da što više tog trešća naslažem u naručje, a tata bi svoje naručje napunio krupnim komadima, ne obazirući se na ogromnu pletenu korpu, kupljenu baš za nošenje ogreva.

Onda smo uredno, u kuhinji, slagali unesena drva. On u sanduk, ja ispod peći.

Još se grejem.

BALAST

„Ispravi se, Seko.“ – govorila je, izmedju ostalog, mama – i svaki put me, onako usput, bubnula u ledja.

Uvuci stomak! Suknju ne drži stomak, već pojas. „Ne zabijaj glavu u tanjir. Ne služi glava ruke, već ruke glavu...“

Vrlo brzo naučila sam uspravno i pravilno da rastem.

Danas, kad spazim svoj odraz u izlogu, nemoćno pognut, odmah se setim majčinskih opomena.

I uspravim se, nenaučena pravilno da starim, samo do sledećeg izloga.

*S dozvolom autorke, priče prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"

Oceni 5