Fragmenti iz svakodnevnog života gej muškaraca i lezbejki u savremenoj Srbiji (3)
Blod 01 S

Photo: Chiharu Shiota

Nepodnošljivi komfor privatnosti

Naučni interes za svakodnevni život i kulturu gej muškaraca i lezbejki i drugih kvir osoba i zajednica u većini post-socijalističkih društava ima znatno kraću istoriju od one u zapadnim društvima i često je ograničen na interesovanja pojedinačnih istraživača/istraživačica i projekte nevladihih organizacija koje se zalažu za razumevanje, poštovanje i jednaka prava LGBT populacije. To se može objasniti društvenim, istorijskim i političkim okolnostima i činjenicom da je do kulturnog i političkog razvoja gej i lezbejskih zajednica i nastanka pokreta za LGBT prava došlo tek u post-socijalističkom periodu.

Tako je, na primer, prva celovitija studija o lezbejskoj i gej svakodnevici u Sloveniji – Nepodnošljivi komfor privatnosti. Svakodnevni život gej muškaraca i lezbejki (The Unbearable Comfort of Privacy. Everydy Life of Gays and Lesbians) - koju su napisali sociolozi Alenka Švab i Roman Kuhar, objavljena 2005. godine (Švab and Kuhar 2005), gotovo trideset godina pošto su homoseksualni odnosi u ovoj zemlji dekriminalizovani. To je istovremeno i prvo obimnije empirijsko istraživanje ove vrste koje je objavljeno na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Iako su pojedinačni radovi postojali i ranije, prvi zbornik koji daje uvid u različite aspekte svakodnevnih iskustava gej muškaraca i lezbejki i drugih kvir osoba u nekim od bivših socijalističkih zemalja (Belorusija, Bugarska, Mađarska, Istočna Nemačka, Litvanija, Letonija, Belorusija, Estonija, Češka Republika, Poljska, Slovačka, Slovenija, Srbija, Hrvatska) pojavio se 2007. godine pod nazivom Iza ružičaste zavese: svakodnevni život LGBT osoba u Istočnoj Evropi (Beyond the Pink Curtain: Everyday Life of LGBT people in Eastern Europe) (Kuhar and Takács eds. 2007). Rezultati ovih istraživanja pokazuju da suočavanje sa različitim oblicima društvene i kulturne homofobije i dalje predstavlja zajedničko iskustvo za većinu LGBT osoba u ovim zemljama (Takács and Kuhar 2007, 12).

Ono što je odlika radova u ovom zborniku i što je od posebnog značaja u teorijskom, metodološkom i saznajnom smislu jeste ukazivanje na ograničenja takvog pristupa koji bi se u tumačenju života i iskustava LGBT osoba i zajednica zadovoljio uspostavljanjem dihotomije „Zapad“ – „Istok“ bez uvažavanja i pažljivog istraživanja konteksta, socio-kulturnog okruženja i drugih faktora koji utiču na prakse svakodnevnog života i način na koji ove osobe konstruišu i javno ispoljavaju svoj seksualni identitet u različitim situacijama. Jörgsen, na primer, pokazuje da se u nekadašnjem istočnom Berlinu, u kom javno ispoljavanje gej i lezbejskog identiteta danas predstavlja pre normu nego narušavanje pravila, i dalje primenjuje „upravljanje javnim identitetima od slučaja do slučaja“ koje podrazumeva da se u određenim situacijama, sa određenim osobama, institucijama i u određenim gradskim oblastima vrši procena društvene prinude i rizika i na osnovu toga donosi odluka kako se javno ponašati (Jörgsen 2007, 125 i d.). Ipak, u Berlinu, kao i u zapadnim društvima uopšte, neophodnost „dvostrukog života“ i višestrukih identiteta danas uglavnom predstavlja izuzetak, posebno u urbanim sredinama.

Kada je u pitanju Srbija, situacija je u mnogome drugačija. Ispoljavati i živeti gej i lezbejski identitet javno predstavlja pre izuzetak koji narušava pravila „normalnog“ društvenog života nego prihvaćenu normu koja počiva na poštovanju prava da se bude različit/a. Svesno i namerno „menjanje seksualnih identiteta“ u zavisnosti od konteksta i okolnosti predstavlja jednu od ključnih strategija koju gej muškarci i lezbejke primenjuju u svakodnevnom životu (Velzen 2007). Kako koncept „promenjivih identiteta“ (changing identities) podrazumeva proces u kome identifikacija sa određenom „zajednicom“ zavisi „od konteksta i nepredviđenih situacija“ (Baumann 1996, 4 nav. u Velzen 2007, 17) primena višestrukih seksualnih identiteta, balansiranje između vidljivosti i nevidljivosti, se može posmatrati kao jedan od društvenih simptoma diskriminacije.

Istopolni seksualni odnosi su u Srbiji dekriminalizovani 1994. godine8. Iako zvuči paradoksalno, s obzirom na društvena i politička dešavanja koja su obeležila to vreme, od kraja devedesetih godina prošlog veka dolazi do postepenog otvaranja socijalnog, kulturnog i političkog prostora i za gej muškarce i lezbejke. Formira se gej klupska scena, organizacije za promociju i zaštitu gej i lezbejskih ljudskih prava, a sa razvojem Interneta se pojavljuju novi oblici gej/lezbejske kulture i društvenih odnosa. Sa političkim opredeljenjem Srbije za pridruživanje Evropskoj uniji dolazi i do postupnog razvoja pravnog i institucionalnog anti-diskriminacionog okvira. Zakon o zabrani diskriminacije usvojen je 2009. godine, osam godina nakon izrade prvog Modela ovog zakona i posle dramatične političke borbe oko pojedinih odredbi.

Predloga zakona koja je vođena među narodnim poslanicima i u najširoj javnost (Gajin 2010, 7). Prema odredbama ovog zakona (čl. 21.) niko ne sme biti pozivan da se izjasni o svojoj seksualnoj orijentaciji, kao što i svako ima pravo da odluči kad će, da li će i kome će da saopšti detalje o svom identitetu. Ukoliko se osoba opredeli da saopšti svoje seksualnu orijentaciju, ključno je da na osnovu toga ne sme biti diskriminisana u bilo kojoj oblasti života (Gajin et al. 2010, 43). I drugi zakonski akti, od Ustava do Krivičnog zakonika ili Zakona o radu, zabranjuju diskriminaciju po bilo kom osnovu. Međutim, uprkos većoj društvenoj vidljivosti gej muškaraca i lezbejki i zajemčenim ljudskim pravima i slobodama LGBT  osoba, empirijski podaci kojima raspolažu nevladine organizacije koje se bave zaštitom i promocijom ovih prava govore da je njihova društvena egzistencija i dalje obeležena diskriminatornim i nasilnim ponašanjem (v. Čvorović 2006). Prema podacima Gej strejt alijanse fizičko nasilje nad pripadnicima LGBT populacije u Srbiji je u porastu (stari podaci), pa je broj prijavljenih slučajeva tokom 2011. bio za 30 % veći nego godinu dana ranije. Ako imamo u vidu da se usled straha i nepoverenja u institucije sistema - policiju, tužilaštvo i sudske organe - žrtve nasilja u velikom broju slučajeva ne obraćaju policiji (Gajin et al. 2010, 43; Jarić 2011, 142, 150), jasno je da su podaci kojima se raspolaže samo delimični i da je nasilje nad LGBT osobama u velikoj meri nevidljivo (Gajin et al. 2010, 43). Ostaje, međutim, nejasno zašto, ako je heteronormativnost zaista jedini „prirodan“ i „normalan“ oblik ljudskog postojanja i seksualnosti, kako se često tvrdi, njeno opstajanje i reprodukcija moraju da se oslanjaju na represiju i nasilje (Rener 2005, 10).

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5