Retro: Mazzy Star, melanholija na delu (1997)
Mazyy 01 S

Photo: 365daysinmusic.com

Nepomična pesma

Na genealoškom stablu Paisley Undergrounda - zanimljivog pokreta na kalifornijskoj, alternativnoj rock sceni osamdesetih godina - uzrela je egzotična voćka. Taj halucinogeni plod, nastao transmutacijom velikog psihodeličnog, muzičkog nasleđa, u rock nomenklaturi označen je imenom Mazzy Star. Ovaj neopsihodelični bend - o tome se, zapravo, radi - čini dvoje introvertnih, u dubine sopstvene duše melanholično zagledanih muzičara. Njihova imena su Hope Sandoval i David Roback. Muškarac u ovom dvojcu, David Roback veteran je Paisley Undergrounda. Početkom osamdesetih svirao je gitaru u proto-bendu ovog pokreta Rain Parade. Njihov debi album Emergency Third Rail Power, ne samo da je jedan od najboljih produkta PU-ere već je isto to i u čitavoj istoriji psihodeličnog rocka. (Videti o tome u knjizi Jima DeRogatisa Kaleidoscope Eyes: Psychedelic Rock From The '60s To The '90s). Odmah posle prvog albuma David Roback je napustio sastav Rain Parade, prepustivši ga svom bratu Stevenu. On sam je krenuo u muzičku odiseju čiji je cilj bio pronalaženje konačnog zvuka melanholije. To je ujedno, početak priče o Mazzy Star.

PRVI SNEG I UVELO LIŠĆE: Niko ne zna prave razloge zbog kojih je Roback napustio Rain Parade. Steve Wynn, korifej PU-pokreta i svedok svih zbivanja na toj sceni, kaže: "Bilo je to potpuno iznenađenje. Kao kad bih ja napustio Dream Syndicate".

Prilikom razotkrivanja tajnih uzroka impulsivnih, hirovitih reakcija nekog muškarca, najbolje je držati se zlatnog pravila "cherchez la femme". Takva strategija u slučaju David Robacka odvešće nas do "lika i dela" Kendre Smith koja je u to vreme svirala bas u Dream Syndicate. Može se, naime, pretpostaviti da se u njihovoj ljubavnoj, psihodeličnoj postelji začela ideja o radikalnoj restauraciji rock estetike u ključu postmoderne melanholije. Projekt Rainy Day, koji je Roback zajedno sa Smithovom i drugim PU muzi-čarima realizovao 1984. godine, može se prihvatiti kao prolegomena u novu rock estetiku. Pomoću klasičnih napeva N. Younga, B. Dylana, L. Reeda, A. Chiltona, J. Hendriksa i drugih, Roback je čitavu rock-stvar izmestio u hladne i daleke astralne predele. On je posebnim tretmanom lišio rock ovozemaljskih svojstava i od njega stvorio gracilni batiskaf kojim se stiže u najmračnije predele ljudskog afektivnog bivstvovanja. Tamo gde su kod ortodoksnih rokera buka i bes, kod Robacka su melanholija i mistika.

Ideje promovisane na jedinom albumu ad hoc benda Rainy Day, Kendra Smith i David Roback razradili su na pločama svoje grupe Opal. Muzika zabeležena na albumima Happy Nightmare Baby (1987) i Early Recordings (1989), inspirisala je Karen Shoemer, vrlo uvaženu rock novinarku tog vremena, za jedno od najlepših poređenja u muzičkom žurnalizmu. Ona je napisala da je dodir Robackove gitare i glasa Kendre Smith podseća na susret uvelog lišća i prvog snega nekog novembarskog jutra. Čini se da je ta vrsta metaforičnosti neophodna da bi se opisao fragilni spoj alijeniranog, fluidnog glasa Kendre Smith i suptilne gitare David Robacka.

Umetnička saradnja Smithove i Robacka okončana je, kako to obično biva, kad i njihova ljubavna afera. U post-Opal danima Roback je bio malo dezorijentisan kad je u pitanju nastavak karijere. Već pominjani Steve Wynn kaže da ga je, tih dana 1989. godine, telefonom zvao Roback, predlažući mu da osnuju bend koji bi bio neka vrsta moderne verzije Cream. Do realizacije ove i sličnih ideja nije došlo iz razloga koje ćemo otkriti ako se opet prihvatimo strategije "potražite ženu". Taj trag će nas ovog puta odvesti do folk pevačice iz istočnog L.A, sa licem hispanoameričke Nastasije Kinski. Njeno ime je Hope Sandoval. U njoj je David Roback pronašao novu muzu.

ZVEZDA KOJA PADA: Hope Sandoval je bila veliki fan Paisley Undergrounda. Steve Wynn kaže da se sećao njenog lica iz prvih redova publike na koncertima. Ona je zajedno sa drugaricom Sylviom Gomez imala folk duo Going Home. Roback je producirao njihov debitantski album koji nikad nije objavljen. Kad je Kendra Smith napustila Opal i otišla u dugo samoizgnanstvo u kalifornijske planine, Roback je pozvao Sandovalovu da mu se pridruži. Promenili su ime bendu. Rođena je grupa Mazzy Star. Debitovali su 1990. godine albumom She Hangs Brightly. Prepoznatljiva Robackova muzička matrica bila je obogaćena nekim novim, zavodljivim sastojcima. Mislim pre svega na veću otvorenost ka folku koja je bila evidentna u numerama kakve su Ride lt On i Be My Angel, kao i na neka intrigantna svojstva koje je posedovao glas Hope Sandoval. Pevačko umeće Hope Sandoval ne bi izdržalo poređenje sa Kendrom Smith. Međutim, u njenom ravnom, otuđenom glasu postoji jedna začuđujuća karnalna tj. putena komponenta. Ta kontradiktornost, inkapsulirana u glasu Sandovalove, između prividne alijenacije i duboke senzualnosti na nekom skrivenom nivou, a sve to u kontekstu njenog fizičkog izgleda gde se infantilne crte susreću sa čulnim ustima i poročnim pogledom neke moderne Lolite je, čini se, ishodište magije i mistike koje okružuju nesvakidašnju karijeru Mazzy Star.

Muzika Mazzy Star stavlja slušaoca u potpuno novu poziciju. Uz nju ne možete da igrate, ne možete da pevušite, ne možete ni da urlate. Morate da sednete i da slušate. A onda će vas poročno-heruvimski glas Hope Sandoval putem kojim je trasirala moćna gitara David Robacka odvesti do najudaljenijih uspomena, pradavnih engrama, arhetipskih slika, do mesta gde se melanholija susreće sa strašću. Zbog tog svojstva, da vas lako i zavodljivo povede na, inače, bolno i mukotrpno putovanje, neko je muziku ovog benda nazvao "heroinom za uši". Ova duhovita opaska nas zaobilaznim stazama vodi do Velvet Underground, očiglednih uzora i prethodnika Mazzy Star. Na nadahnut i kreativan način Roback i Sandovalova su nastavili i prilagodili muzičku misiju VU novim vremenima. Mazzy Star, kao i njihovi njujorški prethodnici, uranjaju u urbani splin i tamo, iza buke i frenetičnosti, pronalaze sverazarajuću tugu.

Debitantsko delo Mazzy Star pobralo je sve lovorike. Rock kritičari su bili ushićeni, ploča se dobro prodavala, pažnja velikih kompanija bila je privučena. Novi album Mazzy Star pod imenom So Tonight That I Might See pojavio se 1993. godine za moćni Capitol koji je, u to vreme, ponovo objavio i debitantsko delo ovog benda. U međuvremenu, između prve i druge ploče, pukla je ljubavna veza između Robacka i Hope Sandoval. Ovog puta to nije uslovilo i prekid artističke saradnje. Album So Tonight... bio je apsolutni trijumf Mazzy Star. Ploča se prodala u platinastom tiražu a singl Fade Into You dospeo je do No. 1 pozicija. Stari rock-ljubitelji bili su oduševljeni obradom pesme Five String Serenade čiji je autor Artuhur Lee, nekad lider legendarne psihodelične grupe Love. Komercijalni trijumf jedne takve vantrendovske ploče kakva je bila So Tonight... je zbunjujući. Nepomične pesme Mazzy Star, koje kao da su umrle tokom svog muklog trajanja, nekako su provlačile kroz zaglušujuću zvučnu zavesu kojom nas aktuelna muzička produkcija odvaja od nas samih. "Mislim da ljudi ne razumeju delovanje melanholične muzike. Mislim da ona, zapravo, oslobađa od melanholije, da nudi način kako da se to osećanje prevaziđe. Ne mislim da ljudi vole tužnu muziku - oni vole ushićenje koje nastupi posle slušanja takve muzike", kaže David Roback. Možda ova njegova izjava objašnjava mehaniku delovanja setne Mazzy Star muzike. Neki, međutim, misle da to sve ima veze sa seksom. Znam, naime, ljude koji tvrde da je muzika sa albuma So Tonight... idealan muzički background za vođenje ljubavi.

Bilo kako bilo, Mazzy Star su samo sa dve ploče promovisali sebe u jednu od najvećih atrakcija devedesetih. Ovih dana se pojavila nova, treća po redu ploča ovog dua, pod imenom Among My Swan. Kako stvari sada stoje, tihi trijumf Mazzy Star se nastavlja. Mislim da je tajna uspeha ovog benda sakrivena u činjenici da su oni radikalno okrenuli čitav rock doživljaj unutra. Obično se, naime, tvrdi da je rock ekstrovertna stvar koja od svojih konzumenata zahteva posebnu vrstu imaginacije. Mazzy Star su hrabro i radikalno ponudili viziju introvertnog rocka koji vam mesto prašnjavih auto-puteva koji se gube u daljini nudi sliku hladnih, planinskih jezera na čijoj ledenoj površini trepere daleke zvezde. Uspomene koje evocira muzika Mazzy Star nisu adolescentne i buntovne, one kojih se rado sećamo. Naprotiv, one nas upućuju na trenutke kad smo u dubini melanholičnog ambisa lizali svoje prve životne rane.

Ovaj tekst ću završiti citatom jednog mladog i talentovanog rock kritičara, sa kojim sam izgubio svaki kontakt proteklih godina. Citirani tekst je deo njegovog članka povodom prvog albuma Mazzy Star.

Uz napomenu da je ova rečenica visila na zidu jedne lepe beogradske gospođice, ja vam je navodim: "Kad slušam numeru Ghost Highway sastava Mazzy Star pojavi mi se u uobrazilji slika nekog dalekog sibirskog voza koji se gubi u snežnoj brezovoj šumi i u kojem Korto Malteze i njegov neobični prijatelj Raspućin vode nostalgične razgovore o davnim prijateljima".

*Tekst je objavljen u januaru 1997. godine u XZ magazinu broj 3

Oceni 5