Šaper: Voleo bih da mogu da budem operski pevač

NEBOJŠA KRSTIĆ: Gde si i kada bio najsrećniji?
SRĐAN ŠAPER: Uvek tamo i onda gde sam iz dna duše osećao da je čitav život jedna veličanstvena avantura, i da je blagosloven svako onaj (pa tako i ja) kome se desilo ovo čudo. Tamo gde je nešto počinjalo, i gde je izgledalo da tom početku nikada neće biti kraja. Samo, to je uvek zavisilo od meteorologije.

KRSTIĆ: Šta smatraš svojim najvećim dostignućem?
ŠAPER: To što sam nekoliko puta mogao i uspeo da se iskreno pokajem zbog gluposti koje sam načinio. I to što imam prijatelje koji su to mogli da prihvate.

KRSTIĆ:  Koju osobinu najviše prezireš kod drugih?
ŠAPER: Teško mi je da odvojim osobine od ljudi koji ih poseduju. Ali, recimo da bi to bio nedostatak samilosti. One najmanje, koja ne košta ni novca, ni vremena, ni živaca. Pored toga – lenjost duha.

KRSTIĆ: Koju osobinu najviše prezireš kod sebe?
ŠAPER: Nedostatak samodiscipline. Oblapornost. Sklonost da olako pristanem pa se onda predomislim i nekog tako povredim. To što suviše pričam. Lenjost. Nerad na sebi.

KRSTIĆ: Koje reči ili fraze najviše zloupotrebljavaš?
ŠAPER: Reči: super. Fraze: Kako da kažem.

KRSTIĆ: U kojim okolnostima lažeš?
ŠAPER: U mnogim. Postoje ljudi koji lažu da bi nešto dobili, ljudi koji lažu da bi nešto zaboravili, oni koji lažu jednostavno jer im je sam koncept istine sasvim stran... a, onda, postoje ljudi koji lažu jer čekaju da dođe vreme da kažu istinu. Lažem sistematski, sebe isto koliko i druge i često (ili ponekad) se zaprepastim nad činjenicom koliko je život jednostavniji kada se govori istina. Samo, za to je potrebno biti čovek koji ima čvrsto mišljenje o stvarima i ljudima a ja nisam taj.

KRSTIĆ: Šta je po tebi najprecenjenija vrlina?
ŠAPER: Kreativnost.

KRSTIĆ: Šta je tvoja ideja savršene sreće?
ŠAPER: Neskromno prilažem jednu svoju pesmu kao odgovor na ovo pitanje. Zove se Pamplona i napisana je pre desetak godina.

KRSTIĆ: Šta smatraš najvećom dubinom mizerije?
ŠAPER: One trenutke kada se iznenada probudim i shvatim da moje telo živi svoj život o kome ja ništa ne znam, i odlazi svojim putem o kome neću ništa da znam.

KRSTIĆ: Od čega se najviše plašiš?
ŠAPER: Od toga da se će se pojaviti trenutak kada ću pomisliti: suviše sam star da bih i dalje optimist.

KRSTIĆ: Koji kvalitet najviše voliš u nekoj osobi?
ŠAPER: Sposobnost da je šarmiram.

KRSTIĆ: Koji kvalitet najmanje voliš u nekoj osobi?
ŠAPER: Da promeni (pozitivno) mišljenje o meni.

KRSTIĆ: Koja je tvoja najizraženija osobina?
ŠAPER: Radoznalost.

KRSTIĆ: Šta je tvoja najveća ekstravagancija?
ŠAPER: Moja najveća ekstravagancija je, u isto vreme, i moja najveća idiotarija. Jer, moglo bi se reći, uspeo sam da proživim 35 godina radeći svakakave stvari koje su me zanimale, ne pristajući da u životu pristanem na opis zanimanja, radno vreme, funkciju, zvanje, a da, uprkos ili baš zbog toga, vidim mnogo stvari, upoznam mnogo ljudi, postanem poznat, a u jednom trenutku i skoro slavan.
A, sa druge strane, za sve to isto mogao bih da kažem – proćerdao sam 35 godina ne uradivši gotovo ništa od onoga što sam objektivno mogao.

KRSTIĆ: Sa kojom se istorijskom figurom najviše identifikuješ?
ŠAPER: Vremenom se to menja. Danas ne znam ko bi to bio. Ali bilo je godina i godina kada je to bio Karl Gustav Jung.

KRSTIĆ: Kojoj se živoj osobi najviše diviš?
ŠAPER: Svim svojim prijateljima koje sam gledao kako od dece postaju ozbiljni i, svako na svoj način, značajni ljudi.

KRSTIĆ: Koju živu osobu najviše prezireš?
ŠAPER: Onu koje sam se na krštenju odrekao.

KRSTIĆ: Koje ti je omiljeno putovanje?
ŠAPER: Od mesta gde stanujem – Njegoševom ulicom do Beogradske, pa desno i niže od Taša, pa levo sve do Doma Omladine, pa desno, pa kroz Braće Jugovića i Zmaja od Noćaja do Kralja Petra, pa opet desno do vatrogasnog automobila (vlasništvo dobrovoljnog društva) pored koga me čeka Ivana.

KRSTIĆ: Šta je tvoj najvredniji posed?
ŠAPER: To je, pretpostavljam, ono što bih poneo kada bih morao da zauvek odem odavde: dakle, par pisama, par fotografija na kojima svi izgledamo kao da odavno nismo među živima, nekoliko pesama koje sam napisao i koje bih poneo pre svega da bih se uverio da će i tamo negde biti trenutaka kojih ću moći da se sećam.

KRSTIĆ: Šta najviše ceniš kod svojih prijatelja?
ŠAPER: To što su u stanju, ako žele, da učine moj život drugačijim i boljim time što će učiniti da verujem u razloge njihovih nadahnuća.

KRSTIĆ: Kada bi umro i opet se rodio kao osoba ili stvar, šta misliš da bi bio?
ŠAPER: S obzirom na sklonost koju posedujem ka večernjim razgovorima uz hranu i piće, mislim da bih bio kafanski sto sa četiri (pet) stolica. A kao živo biće mislim da bih bio bio gušter. A kao čovek mislim da bih bio nešto sasvim suprotno onome što jesam. Dakle, Amerikanac.

KRSTIĆ: Šta bi voleo da budeš?
ŠAPER: Pesnik. Koji je obeležio svoj vek.

KRSTIĆ: Koji bi talenat voleo da imaš?
ŠAPER: Bilo koji, samo da bude potpun. Jer najviše strepim da sam čovek sa suviše polutalenata. Voleo bih da mogu da budem operski pevač.

KRSTIĆ: Koji je tvoj moto?
ŠAPER: Za sebe: Quod scripsi, scripsi. Što pisah, pisah. Za druge: Nemoj ništa da se brineš. Sve će biti u redu.

KRSTIĆ: Da li voliš Madonu? A Džeja?
ŠAPER: Madonu ne volim. Nije mi ni lepa ni zanimljiva. Ima par pesama koje mi se dopadaju. Džej mi je simpatičan. Ima par pesama koje bih rado slušao ako bih bio tužan.

KRSTIĆ: Zašto su se raspali Idoli?
ŠAPER: Zato što nisu znali da u životu ima i uspona i padova. Zato što su bili suviše mladi i zato što je više njih odlučivalo o stvarima. Zato što nisu lepo seli i porazgovarali o onome što ih muči. Zato što im je takva bila sudbina. Idoli su bili srećni. Voleli su da putuju, da sviraju, da prave ploče, da izmšaljaju razne projekte. Kada je, u jednom trenutku izgledalo da je izvor te sreće pomalo presušio, oni su se raspali.
A, na kraju krajeva, oni su voleli da misle o sebi kao o ljudima sposobnim za sve ili ništa. Onda kada je sve bilo blizu izabrali su ništa. Da bi sve moglo da ostane za kasnije.

KRSTIĆ: Šta najviše ceniš kod mene?
ŠAPER: To što si nezlobiv čovek. Što se smeješ od srca. Što dobro igraš košarku i bilijar. Što pišeš lepa pisma. Što si znao da me ohrabriš bez mnogo reči. Što si napisao pesmu „U gradu bez sna“, u kojoj si sa najmanje reči prikazao najdublju istinu:
„Ona ne zna da živi u gradu bez sna.
A ja ne znam šta da radim u gradu bez sna“.

KRSTIĆ: A šta najmanje?
ŠAPER: To što nisi dovoljno uporan i što ne želiš da prihvatiš svoj deo odgovornosti za sopstveni život. I što si neuredan.

KRSTIĆ: Čega se najradije sećaš kada je reč o Idolima?
ŠAPER: Bakićeve 8a. Proba, i zajedničkog planiranja o tome šta će se sutra raditi. Putovanja: avionom, vozom, Zdenkovim kolima. Šala na moj račun. Mojih šala na tuđ račun. Menadžera. Drugih muzičara. Zagreba. Devojaka čiji su delići ulazili u neke pesme. Stomaklije. Presvlačenja pred nastup. Garderoba. Izlazak na bis i Vladine tendencije da pričekamo još malo. Vlade Divljana. Nebojše Krstića. Zdenka Kolara. Bože Jovanovića. Kokana Popovića. Branka Isakovića.

KRSTIĆ: A čega najmanje rado?
ŠAPER: Nemam te podatke.

KRSTIĆ: Da li su Idoli uticali na raspad Jugoslavije i kako?
ŠAPER: Idoli su bili jugoslovenska grupa, voleli su tu zemlju i bili uvereni da su okruženi ljudima koji slično misle. Ti i ja smo 1986. izdali ploču Poslednja mladost u jugoslaviji, baš zato što smo naslutili da je naša mladost svršena zajedno sa tom zemljom, koja je prešla u legendu. U smislu školskih ekskurzija.
Dok, međutim, s druge strane...

KRSTIĆ: Da je danas onda šta bi uradio drugačije, a šta isto?
ŠAPER: Prišao bih nekim devojkama kojima nisam prišao. Uradio bih neke fantastične stvari o kojima smo pričali a nismo ih uradili zbog trica. Suzio bih prostranstvo između svojih reči i dela. Oženio bih se mlad.

KRSTIĆ: Kakva je tvoja idealna žena?
ŠAPER: Otvorena, duhovita, lepa i, u trenucima, nedostižna. I, moja. Ljubazna prema onima koje volim. Praktična. Dobrog srca. Vesela. Sposobna da se naljuti, ali i da oprosti. Izazovna. Crnka. Eto.

KRSTIĆ: Sa kojom ženom bi voleo da se upoznaš i zašto?
ŠAPER: Sa Milevom Ajnštajn, da bih proverio da li je zaista ona sve smislila, ili smo mi, zapravo, sve izmislili. I taj bi slučaj uzeo za paradigmu.

KRSTIĆ: Koju muziku slušaš, šta čitaš i gledaš?
ŠAPER: Momentalno: Zdravka Čolića, Branka Maširevića, svet oko sebe.

*Tekst objavljen u „Vremenu zabave“, juna 1994.