XXZ magazin presenta
Dosije X

Photo: Fox Broadcasting Company

Nestašne godine pred malim ekranom

Beg od realnosti

Između Boljeg života i Srećnih ljudi, Zaboravljenih i Sivog doma, te nešto starijih serija poput Kuda idu divlje svinje, Povratak otpisanih, pa i Vruć vetar, probijali su se i glasovi iz belog sveta, obećanja da je život nešto više od onoga što su devedesete godine prošlog veka mogle da ponude srpskoj deci. Zahvaljujući retkim entuzijastima iz malih televizijskih kuća mogli smo da gledamo i neke prave srećne ljude.

Mnogo pre Netflixa i brzog interneta ostajali smo prepuštani na milost i nemilost urednicima TV programa, baš u vreme kada je realnost bila takva da bi se od nje najradije pobeglo. Do nas su dolazile stare, još starije, ali i neke u to vreme nove serije. Bilo je to u doba kada su do Srbije došle i prve meksičke telenovele, poput te neke Divlje ruže čije nas trnje, iako o životu nismo mnogo znali, nije interesovalo.

Dečji programi podeljeni na epizode bili su prva stanica, između ostalih i Metla bez drške, ali ona starija varijanta u kojoj je Milena Dravić komšinica Dušica. Prva epizoda emitovana je 1989. godine, pa smo na velika vrata ušli u tajnu Veselog majmunčeta, sa glumcima poput Vesne Trivalić, Gale Videnović, Nede Arnerić, Slobodana Bestića, Petra Kralja, Voje Brajovića, Predraga Lakovića, Rahele Ferari, Branke Petrić, te drugih. Sezone su emitovane do 1993, kao deo školskog programa, i postale su, vrlo brzo, prva asocijacija na „metlu“.

U isto vreme se u Srbiji pojavio i The Storyteller, ili Pripovedač, niz mračnih bajki koje možda nisu ni bile za decu. Svaka epizoda počinjala je pored vatre koja je plamtela na ekranu, uz i danas prepoznatljivu melodiju i psa koji govori. Odlična sinhronizacija je program otvorila i onima koji u to vreme nisu umeli da čitaju, ili bar ne dovoljno brzo, te ih pustila u svet zlih džinova, polusestara, maćeha, prinčeva i princeza, te raznoraznih čudovišta koja su, kao uostalom i svi drugi, tragala za sopstvenom srećom.

Do nas su dolazili i odjeci nekih prošlih televizijskih vremena, najpre kroz serije kao što je Daktari koja je emitovana od 1966. do 1969, a do Srbije došla tek devedesetih. Najpoznatije zvezde ovog programa bili su Clarence i Judy – šimpanze zahvaljujući kojima smo po prvi put razumeli koliko je čovek u sukobu sa prirodom.

Kada su animirani filmovi u pitanju, u samom centru su bili ogranci Ratova zvezda – Zvezdani ratovi: Droidi i Evoksi, pa su R2-D2 i C-3PO brzo postali centar svakog pristojnog doma, posebno nedeljom uveče kada se emitovala nova epizoda, verovatno pre Boljeg života.

He-Man, a sa njim i gospodari svemira, te Tila, Orko i čini mi se tigar Straško, se pojavio uz reči „Ja sam Adam, princ Eternije, branilac tajne dvorca Siva lubanja…“ Razlika između Adama i He-Mana je bila toliko velika, da smo teško razumeli da je u pitanju isti izmišljeni princ, ali smo uprkos tome visoko ka nebu podizali neki štap, ili bilo šta štapoliko, i uzvikivali „Ja imam moć…“

Na Trećem kanalu se u to vreme prikazivao i Voltron, branilac svemira, a u centru su bila tri robota-lava i oni koji su njima upravljali u borbi protiv zlog kralja Zarkona i princa Lotora.

Početkom devedesetih smo uživali i u Murder, She Wrote, seriji koja je pratila avanture vremešne Jessice Fletcher, koja je nekim čudom, poput Poaroa, uspevala da reši svaki zločin.

Kad smo kod kriminalističkih serija ne možemo a da se ne setimo Poroka Majamija (1984-1989) i momenta kada smo prvi put kročili u ovaj, kako smo tada verovali, izmišljeni grad, a sa James Crockettom kojeg je igrao Don Johnson.

U horor vode se uplovilo sa britanskom serijom She-Wolf of London, koja danas izgleda naivno, ali je u to vreme u sebi nosila svu moć vukodlaka. Posebno je bilo zanimljivo što je glavni među vukodlacima bila žena - Randi Wallace koja nije bila ni dobra ni loša, samo drugačija.

Molder i Skali su nas poveli u Dosije X, a putovanje traje i dan danas. Najveća nevolja je bila ta što su se epizode emitovale kasno, doduše petkom, kada je put do TV prijemnika bio moguć čak i oko ponoći.

Sredinom devedesetih se Dosijeu X pridružio i Milenijum, te bivši FBI agent Frank Black koji je, bez partnerke, pokušavao da reši slične zločine, kroz psihološki pristup, bez vanzemaljaca.

Početkom devedesetih je na Radio Televiziju Kruševac stigla i serija Sever i jug, priča o dvojici prijatelja od kojih jedan živi na američkom jugu, a drugi na severu. Patrick Swayze je tako postao prvi koji nam je objasnio šta je to rasizam i u kakvoj je vezi sa robovlasništvom.

Uživali smo i u mnogim drugim serijama, poput tinejdžerske Saved by the Bell, te Heartbreak High iliti Nestašne godine – i Dreziku koji je do danas ostao sa nama. Mnoge serijale smo sigurno i zaboravili, pa izviru kao sećanja koja su tokom godina postala i naša privatna.

Twin Peaks se pojavio 1990. godine, a prvu epizodu sam pogledao šest godina kasnije, kada sam bio spreman da je bar donekle razumem. I u tom trenutku se sve promenilo i nastavilo da semenja sve do danas. Brojni streaming servisi transformisali su ono što je televizija bila, pa je jurnjava do TV prijemnika danas potpuno suvišna, budući da su epizode uvek tu, na jedan klik. „Bindžovanje“ je televizija novog doba, a „nestrpljenje“ polako odlazi u zaborav, bar kada su serije u pitanju, budući da su nam uvek dostupne cele sezone. Ono što je bilo – prošlo je, a ono što je pogledano ostaje, bilo da smo na junake zaboravili, ili ih se, pak, živo sećamo.

Milan Živanović

Jedna dobra, druga zla, treća slepa

SLAVNI POČECI: Ako izuzmemo trajne traume uzrokovane domaćim filmovima, u mom TV razvoju sve je počelo kako treba. I tada su se često reprizirale emisije i serije iz zlatnog doba što televizije što države, pa su mi među omiljenim serijama bile „Pozoriše u kući“ i „Vaga za tačno merenje“. Slavni primeri stranih serija bili su „Put za Ejvonli", pa čak i „Nestašne godine". Iz tada aktuelne domaće produkcije izdvojila se „Metla bez drške“, deceniju kasnije upropaštena nastavkom, ali taj nastavak, srećom, gotovo niko ne pamti. No, era poučnih i zabavnih emisija sa retro ugođajem nije potrajala, došla je čuvena 1993...

Nestašne godine, australijski TV hit

TELEVISA PRESENTA: ...A sa 1993. došlo je štošta, pa i embargu i inflaciji pripadajući neukus, kojem sam i sama podlegla. Era latinoameričkih sapunica je mogla da počne, a stidljivo ju je, bar prema mom sećanju, otvorio brazilski „Gušterov osmeh“. Seriju nisam pratila s posebnom pažnjom i sećam se tek jezivog guštera iz špice (koji me je verovatno i odbijao), glavnog lika koji se zvao Žoao i tek jedne scene paljenja tuđe kuće iz osvete (polivanje benzinom uz zločesti smeh).

Usledile su daleko uspešnije meksičke serije „I bogati plaču“ i „Divlja ruža“, kojima je zajednička bila ista glavna glumica. Tada je već čitava ionako izbezumljena nacija definitivno bila navučena, pa je tako Rosa salvahe dobila dvojnicu iz Lebana (pobedila žena na konkursu), snimale su se emisije posvećene Rosi, Bugari javljali šta će da se desi (jer su išli unapred nekoliko epizoda).

Međutim, sve je to bilo mlako u poređenju sa onim što je tek usledilo – Kasandra, Esmeralda, Ljovisna, a Kasandra je među njima najveća. Čuvena Koraima Tores je posetila Beograd, priznala da su joj ćevapčići omiljena hrana, poželela sreću našem napaćenom narodu, rekla da će preneti pozdrave Luis Davidu, Randuu i babi Dorindi. Zlobnu Čabelu smo svi mrzeli, a punoletni građani su potpisivali i peticiju da Kasandru puste iz zatvora. Tad smo im se smejali, a onda se 2019. završio „Game of Thrones“. No, vratimo se našim latino divama.

„Esmeralda“ će otići u istoriju kao serija koju su svi gledali kada je počelo bombardovanje, ali glavnoj glumici imali smo mnogo toga da zamerimo. Prvo, nikad nije došla u Srbiju, i drugo – bila je narkomanka. To o narkomaniji je isplivalo kasnije, pa udar na emocije gledalaca nije bio veliki. Donedavno smo imali prilike da čitamo naslove poput „Esmeralda u kandžama droge“ ili „Dok su se srpske bake molile da progleda, Esmeralda je cepala kokain“ i slične kandidate za Pulicera.

Ono čega se ja sećam jeste da, iako Esmeralda nije došla u Srbiju, Srbija je došla njoj. Naime, baš kao što sada Pink prednjači u sanitarnoj zaštiti svojih zaposlenih, tada je prednjačio u ekskluzivi. Legendarni Boško City posetio je Esmeraldu i napravio intervju sa glavnom glumicom, Letisijom Kalderon. Govorila je nešto originalno poput toga da se samo srcem dobro vidi, ali ne treba joj zameriti.

Simpatije publike pokupila je posle Koraime i Gabrijela Španić, glasovita La Usurpadora, a o njenom poreklu raspravljalo se koliko i o Teslinom. Opet su se Hrvati umešali. Ipak, njena genijalna uloga sestara bliznakinja (jedna dobra, druga zla) ostaće zauvek upamćena.

Moja ljubav prema latinoameričkim sapunicama okončala se negde na polovini Ljovisne, pošto su njena on-off veza sa Orinokom, muke u čeličani i večito tužne obrve zauvek stavile tačku na gledanje telenovela.

Ipak, i među latino serijama našle su se one koje su ostale nedovoljno zapažene, a koje sam obožavala, te mi je i dan danas krivo što nisu našle put do više srca. Tu su, najpre, „Ljubavne veze“, odnosno „Lazos de amor“ (IMDb ocena 7,6!), gde nemamo sestre bliznakinje, već tri identične sestre – Mariju Fernandu, Mariju Paolu i Mariju Gvadalupe. Igra ih ista glumica, a suptilna karakterizacija osim frizure i kostima svodi se na to da je, što bi rekao moj frizer Filip, jedna dobra, druga zla, a treća slepa. Među fanovima postoji teorija da je u ovoj seriji umesto dobra na kraju pobedilo zlo i da je Marija Paola prevarila sve. Život je isuviše kratak da bi se ova serija ponovo gledala, ali vredi razmisliti o klipovima u točkovima Televise.

Serija koja je u mom slučaju poslužila kao neka vrsta mosta od telenovela ka nešto boljim serijama jeste argentinska „Devet meseci“ („Nueve lunas“), o ginekolozima Klaudiji i Pedru kod kojih se u ordinaciji pojavljuju žene raznoraznih sudbina, dok paralelno pratimo i njihov odnos koji završava u vrtlogu strasti. U ovoj seriji, koliko se sećam, po prvi put nije bilo tropa poput zlih blizanaca, ostavljenih beba u korpama, zabranjene ljubavi... Zaplet je i dalje bio sapunjav, ali sa ranča izmešten u ordinaciju i dočaran na nešto drugačiji način.

ŠARMERI: Nije kao da su me Klaudija i Pedro direktno prebacili u naručje „Twin Peaksa". Tranzicija je ipak bila nešto turbulentnija. O tome svedoči i serija „Melrose Place“, kod nas, odnosno na lokalnoj televiziji prevedena kao – „Šarmeri“. ŠARMERI. Izgleda da je samo Kragujevac imao tu privilegiju da mu „Melrose Place“ budu „Šarmeri“. A likovi nikad grđi i gori. Ne zna se ko je koga više varao, lagao i muljao usput se zlobno smeškajući u kameru.

Ni zbog jedne telenovele nije me toliko sramota koliko zbog „Šarmera“. Naročito zato što sam tad lokalnu televiziju i sama zvala da se žalim što su prekinuli emitovanje serije pre nego što se završila. Zvala sam da pitam za „Šarmere“. I, što je najgore, jako se dobro sećam tog razgovora.

OTVORENA VRATA: „Otvorena vrata" imaju posebno mesto u mom srcu, kao i u srcima mnogih, tako da zaslužuju poseban tekst i hommage. Za ovu priliku samo mogu da kažem: „Niti umem s ljudima, niti me to zanima.“

OD DEL BOJA DO MOLDERA: Pred kraj osnovne škole konačno su počele da se cene prave vrednosti. „Mućke" su i dan danas kultne i ne znam koliko puta sam ih gledala, ali još više od njih volela sam „Nepristojne ljude" („Men Behaving Badly"), a kasnije i Coupling" – obe politički nekorektne i urnbesne. Od Nepristojnih ljudi sam naučila i ko je Rick Astley, što je velika stvar.

A onda je došao „Dosije X" kao siguran dokaz da odrastam i slobodno se prepuštam teorijama zavere. Iz tima Molder vremenom sam prešla u tim Skali, ali hoću da verujem (to je Tadić od Moldera ukrao) da je istina tamo negde. Molderov uticaj oseća se i dan danas, dok na društvenim mrežama čitamo kako je vakcina protiv korone spremna, a sačinjena je od mikročipova. U svakom slučaju, najbitnije je da su se oni smuvali.

POVRATAK ŠPANACA: Iako smo latinoameričke serije zvali „španske“, činjenica je da su ove prave španske svoj bum doživele mnogo kasnije. Moj srednjoškolski guilty pleasure bio je „Korak napred“ („Un paso adelante“) i čuvena škola scenskih umetnosti Karmen Arans. Iako smo bili dovoljno zreli da shvatimo da je serija naivna i predvidiva, svi smo je gledali. Naravno, uz opravdanje da svi mnogo lepo igraju i da gledamo samo zbog koreografija. Iskreno, meni je i sada žao zbog Adele i Kristobala i Ingrid i Huana, tako da je svaka priča suvišna. U seriji igra i lepša i manje talentovana sestra Penelope Kruz – Monika, a u našem narodu i dalje su omiljeni Lola, Pedro i Rober, što ne bih komentarisala.

„Korak napred“ je toliko ostavio traga da sam u bioskopu pola Almodovarovog novog filma provela tako što sam pokušavala da se setim koga je onaj glumac igrao u „Korak napred“. Jer, bila sam sigurna da ga odatle znam, nije bilo drugog objašnjenja. „Beni, Beni, to je Beni“, glasnim šapatom pričam drugarici čiji pogled jasno kaže „ne znam o čemu govoriš“. „Znaš, onaj Beni što su ga izbacili iz škole, to je on!“ Što je samo dokaz da su i neki dobri glumci igrali u „Un paso adelante“.

Druga španska serija koja je ostvarila veliki uspeh kod nas su „Seranovi“ (tad sam već bila na faksu i nemam opravdanje), čije je finale ubedljivo najgore finale u istoriji svega. SPOILER: Na kraju se Dijego budi i ispada da je sve sanjao. Svih 2545485346 epizoda. Naravno, sanjao je i da se bacio s mosta sekundu ranije, na samom kraju serije, kao i to da je Lusija poginula. Sve je to on sanjao kako bi utešili gledaoce što je light komedijica otišla u potpuno krivom smeru.

Moju teoriju da Španci vole da tragediju i komediju pomešaju na potpuno groteskan način i da happy end kod njih nije garantovan potvrdila je serija „Moje drage komšije“, što je tek trebalo da bude vesela komedija za razbibrigu. Na kraju su stambenu zgradu, koja je bila jedino mesto radnje, morali da sruše i stanare isele pošto su se u zidovima formirale kolonije termita koje je nemoguće istrebiti.

Obožavam Špance!

Sandra Dančetović

Oceni 5