Pisma gospođi Vineti: Drugo pismo
Acbra 05 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Nešto kao moje detinjstvo

1.
Gospođo Vineti, čudno je ovde. Putovali smo kroz
Brojgelove slike, ili kroz onu bajku o Ribecalu.
Ne mogu da vam objasnim. Nešto kao moje
detinjstvo. Neverovatno.

U zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečjim
slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta.
pa siva ili terakot. Ljubičastih sam se nabrojao
ne više od pet.

Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije
i zalepio tu negde. Tako je sve u plohama.
Izgubio sam dimenzije.

Doručkovali smo grožđe na pijaci. Posle smo prali
maramice u olucima i brisali ruke i usta.
U hotelu se spratovi zovu po bojama. Borisa nigde
ne mogu da nađem.

Ja, u stvari, i ne znam ko je Boris, ali sanjao sam
dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati
takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. On bi
nam pokazao tunele. Ili bi nam pokazao gde
ima mnogo stepenica.

To sa Borisom podseća na Zagorsk. Krešo Golik i ja.
Noć uoči Uskrsa. Neka kiša pomešana sa snegom.
Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha
Pimena. To je, u stvari, tvrđava. Okolo zidine
podignute u doba tatarske najezde. A masovka –
da polude i Kavalerović i Sesil B. De Mil.

Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Iz svih
krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Pa
kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona, trideset
hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato,
oblaci tamjana, zlato i crne rize,
dijamanti i drveni krstovi…

Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim.
Kreš mi posle kaže da siđem, stojim na grobu
Borisa Godunova. A gde mogu da stanem, kad je
sve istorija?

Poklonim se mrtvome caru i obećam, ako dobijem
sina, da postanemo kumovi: zvaće se Boris.
Objasnim to devojčici. Verovatno bi trebalo,
kažem, da započnemo ovde jednog sina.

Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk.
Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ja sam,
ko zna koliko puta i ko zna gde već, živeo.

2.
Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku?
Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda
sam bio, kažem, jer svi smo mi svuda bili,
samo smo to zaboravili.

Zaboravio sam, recimo, Četrdeset petu ulicu,
odmah iza Brodveja, gde sam video kako na asfaltu,
oko mojih nogu, umire stotinu narkomana i niko
neće da im pomogne.

Jurmala. Cela obala Baltika. Ili, preko u Švedskoj,
Vesteros. Stokholm. Geteborg. Malme. Trajektom
pijan preko u Kopenhagen. Odatle šest puta
preko Atlantika. U Muzeju svemira u Vašingtonu
ručao sam sa Majklom Kolinsom. Rekao mi je
da iz vasione izgledamo besmisleno.
Kao plesan. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević
i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

Sve sam doživeo, kažem. Vekove. Eone. Bio sam gore
u svetlosti i vratio se. Ispričam joj o Vavilonu,
Stesefonu, Al Kurni. Stvarno sam pojeo jabuku
sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju
Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske
knjige mrtvih: – Ne postoji nijedna osoba,
zapravo, nijedno živo biće, koje se nije vratilo
iz smrti… Ono što nazivamo rođenjem, samo je
obrnuta strana smrti, kao jedna od dve strane
medalje, ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana,
ili: izlaz iznutra. –

To joj zapišem u đačku knjižicu, koju je ponela umesto
lične karte. Čudna je ta zemaljska ljubav,
rekao sam joj. Izgleda sve je, ipak, samo u prepoznavanju.

Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio, u karavanu
nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na
Tromostovlju. Isto se ljeska pustoš nad daljinama.

Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Potpuno
razgovetno, evo, izgovaram ga svojom kožom.

Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Ja
starim i u prošlost. U svim pravcima vremena.
To mi je nadljudski dokaz da sam, sa neke
druge strane ovog istog, ovde već jednom boravio
silazeći sa zvezda.

3.
Gospođo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dođe da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona siđe
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

Oceni 5