Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Nešto samo tvoje
KUC, KUC
“Javi se baki”, kaže moja snaja, podiže priljubljenu majicu gore, spušta priljubljene helanke dole, ponosno nudeći golišavo, već dooobro zaobljeno gnezdo potomka mog potomka – i stavlja na njega moj dlan.
Zatečena, sa zrncem nelagode, bojažljivo, kao neiskusno mače, širim prste i ispitujem golišav, nepoznati teren.
Niko se ne odaziva.
Počinjem da se smeškam, kuckam na pupak koji je već veličine dugmeta na zimskom kaputu, ali stomak i dalje miruje.
Kao da je potomak osetio moju zbunjenost i odlučio da prestane sa ritanjem, ali dišemo utroje, a moj sin, ispod oka, sve blaženo nadzire.
PITALICA
“Čestitamo, bako! Kako se zove unuk?”
“Jug.”
“Kako?”
“Jug.”
“Kako?”
Kada sam posle nekoliko takvih dijaloga konačno shvatila da čestitari s potpunim nerazumevanjem tobož čuju ime, pri svakom novom susretu odgovarala sam: “Ulica Jug Bogdana.”
U našem gradu postoji ulica sa tim imenom i čestitari su radosno uzvikivali: “Bogdan!?”
“Ne. Jug.” - odgovarala sam.
I više nisam morala ponavljati.
TAKO MI I TREBA
Nisam imala babu. Imala sam baku. Baka je, Baka. Nešto samo tvoje. Toplo, jedinstveno.
Baba je - baba. Svaka vremešna žena koju srećeš na ulici, ali ni nju, ako si pristojan, nikada tako ne oslovljavaš, a još manje onu iz komšiluka, kojoj dobro znaš i ime.
Iako sam, a u to sam sigurna , na ulici, a bogme i u komšiluku, već odavno baba, kada sam saznala da ću biti i baka, zamolila sam svoju decu da to stvarno budem.
I, postala sam.
Baka.
Kada god sin i snaja sa bebicom u naručju ulaze u moju kuću, čujem: “Zdravo bako!”
Kada god ulazim u njihovu kuću, čujem: “Evo bake!”
Eto meni nagrade što su mi deca ispunila želju.
Gde je nestala mama?
DRUGI
Oleg se nije omakao.
Oleg se mudro oteo.
Znajući da je drugi, da borba izmedju drugog i prvog dugo traje, jer drugi je svima uvek drugi, znajući da prvom dugo treba da shvati da je roditeljima uglavnom potpuno svejedno ko je prvi, a ko drugi - Oleg je odlučio da polje bitke s prvim bude kraće. Zagnjurio se u majčinu plodovu vodu kada je prvenac Jug imao trinaest meseci i kada je mislio da su majčina nedra zauvek samo njegova.
Rodio se Oleg tačno po isteku devet meseci, ni dan ranije, ni dan kasnije, birajući datum koji se odmah pamti – 11. XII 2013.
Vrlo brzo je progovorio, vrlo brzo prohodao, svaki čas gladan, brzo je i rastao.
Bitka još traje, ali sve kraća je.
Za tren, Jug i Oleg biće kao vršnjaci.
Vreme je za treću.
DOBRODOŠLICA
Juga i Olega, opravdano-neopravdano, a može i obrnuto, viđam s mene pa na uštap jer ne živimo u istom gradu.
Sada sam u njihovom i predlažem da idem po Olega u obdanište, željna njegovog zagrljaja, a i radoznala. Da li će me prepoznati? Tek je dvadeset i četiri meseca sabrao, a bar četiri nije me video.
Kuckam na vrata “otpusne sobe”, javljam se i šapućem dežurnoj vaspitačici: “Ja sam Olegova baka iz Sombora, dugo me nije video, ne znam da li će me prepoznati, roditelji su u hodniku, da ne mislite da ga kradem.”
Posle “pravdanja”, okrenula sam se, čučnula, na kraju sobe desetak radoznalih glavica gleda u mene i ja, šireći ruke i gledajući u Olega glasno pitam: “Hoćeš li doći kod bake Zdenke?”
Šire se i Olegove iznenađene oči, još malo pa su kao pun mesec, vidim, prepoznaje me, ali vidim da se i pita od kuda ja, nenajavljena, nikad viđena u njegovom obdaništu!?
Ponovo dozivam, tri glavice trče mi u naručje, samo što ne kažu “daj šta daš, možda nas povede”, mazim ih, ali i dalje gledam u Olega i ponavljam pitanje.
Ozbiljan, da ozbiljniji ne može biti - pokaza mi srednji prst. Naučenu novu reč.
I tek onda, nasmejan, potrča mi u naručje.
LOZE
Dušanka i Dragomir rodili u Mostaru: Maju i Milicu.
Anđa i Lazar u Bugojnu rodili Miloša, a Anicu u Travniku.
Fatma i Abdolrazak u Dubaiju rodili: Amina, Hashema, Hajdu, Homeiru, Hengamu, Fereštu i Araša.
Zdenka i Milenko rodili u Somboru – Sinišu.
***
Maja i Miloš u Novom Sadu rodili: Bogdana, Mihajla i Nikolu.
Anica i Amin rodili u Novom Sadu: Uroša i Hanu.
Milica i Siniša rodili u Novom Sadu: Juga i Olega.
***
U Novom Sadu sam. Povodom proslave Olegovog drugog rođendana.
***
“Baka Zdenko, ko je tebe rodio?”, pita me četvorogodišnji Nikola, vidno iznenađen pojavom treće bake.
“Moja mama Helena.”
“A mene je rodio deda Lazo. I Bogdana je rodio deda Lazo. Baba Anđa je rodila Mihajla. A tata je rodio Uroša.”
“Ne treba tata da rađa Uroša. Puna ti kuća braće. Vidi koliko vas, muškaraca, ima. Treba vam jedna devojčica. Neka ti tata rodi sestru.”
“Imam ja sestru. Hanu. Ti si rodila Hanu.”
“Znači, Maja, Milica i Anica nikoga nisu rodile?”
“Nisu.”
***
Decu izgIeda stvarno donose rode. U porodilište. A tate ih iz porodilišta donesu kući u onim dugačkim torbama sa velikim ručkama, kao da su upravo stigli iz nekog diskonta sa torbom punom kupljene robe.
***
“Baka Zdenko, jesi li ti mlada ili stara?”
“Nisam mlada”, odmah odgovaram, a onda, pomalo sujetno, ne želim biti baš ni stara, s pauzama objašnjavam: ”Ne znam kako da ti kažem. Tvoja mama je mlada, a ja sam…”
“Ti si negde između. Star je deda Zarija. On je umro u 96. godini”, pomaže mi u podmlađivanju osmogodišnji Mihajlo.
***
Slavljenik Oleg i trogodišnji Jug sve vreme mudro ćute, ali prate svaku izgovorenu reč, svaki gest, kao da su u pozorištu.
Ćuti i deda Dragomir, primetno razočaran što on nikoga nije rodio.
Nikola ne ćuti.
***
“Kada bude raspust, mi idemo u Banatski Despotovac. Tamo Deda Lazo i baba Anđa imaju puno malih prasica.”
“Odlično. Biće puno kobasica i šunki.”
“Neće! Ne daju prasici kobasice i šunke. Kada prerastu kukuruz, onda daju slaninu, šunke i kobasice.
***
“Baka Zdenko, je l’ ti prodaješ sir?”
“Ne”, odgovaram ko iz topa, jer odmah sam shvatila odakle je izronilo pitanje. “Ali, u pravu si! U svakoj prodavnici možeš naći sir 'Zdenka', no nije to moj sir.”
***
Eto mene na hlebu.
Kod Nidže - dugo ću trajati.
*Iz knjige "Prtine"
