Nesumnjiv dokaz

— Znaš, Tonjiku — reče isledni sudija Mates svom najboljem prijatelju — to ti je stvar iskustva; ja ne verujem ni u kakve izgovore, ni u kakav alibi, ni u kakve priče; ja ti ne verujem ni optuženom ni svedocima. Čovek laže i nehotice; tako ti se, na primer, neki svedok kune da protiv optuženog ne gaji ni najmanje neprijateljska osećanja, a ni sam ne zna da ga negde u dubini duše, znaš, tamo negde u podsvesti, mrzi iz neke potisnute zavisti ili ljubomore. Sve što ti optuženi priča unapred je izmišljeno i udešeno; svaki iskaz svedoka može da se upravlja svesnom ili nesvesnom namerom da optuženom ili pomogne ili da ga tereti. Znam ja to, moj brajko: čovek je skroz-naskroz lažljiva hulja.

Pa u šta, to onda, ja verujem? U slučaj, Tonjiku; verujem u one nehotične, ili, kako bih to rekao, nekontrolisane pokrete, radnje, dela ili reči, koji se ponekad omaknu čoveku. Sve se može falsifikovati ili udesiti, sve je pretvaranje ili neka namera, samo slučaj nije; to se pozna na prvi pogled. Moja metoda je ovakva: sedim i pustim čoveka da brblja ono što je unapred izmislio i spremio; pravim se da mu verujem, pa mu čak još i pomažem da mu jezik bolje radi i vrebam kad će iz njega da izleti neka nehotična, nenamerna reč. Znaš, za takve stvari čovek mora da bude psiholog.

Neke isledne sudije imaju taktiku da optuženog zbune; zato mu stalno upadaju u reč i zapetljaju ga tako da im ta budala na kraju prizna čak i to, recimo, da je ubio caricu Jelisavetu. Ali ja hoću potpunu sigurnost; zato polako, strpljivo čekam dok mi iz tog sistematskog laganja i izvrdavanja, koje se među stručnjacima naziva iskazom, ne zablista nehotice delić istine. Znaš, čista istina se u ovoj dolini suza pojavljuje samo iz nehata: samo kad se ljudsko stvorenje nekako omaškom oda ili kad pogreši.

Slušaj, Tonjiku, ja pred tobom nemam tajni; pa mi smo drugovi još iz doba kada smo bili dečaci — sećaš li se kako su tebe istukli kad sam ja razbio prozor. Ne bih ovo nikome pričao, ali se toliko stidim zbog jedne stvari da to moram da ispričam; ništa ne vredi, čovek oseća potrebu da se ispoveda. Ispričaću ti kako je ova moja metoda upravo sad opravdala sve nade koje sam gajio u... u svom najprivatnijem životu; ukratko u braku. A posle mi reci, molim te, da sam bio glupak i grubijan — tako mi i treba. čoveče, ja... pa, ja sam sumnjao u svoju ženu Marticu; jednom rečju, bio sam ludački ljubomoran. Bio sam uvrteo sebi u glavu da ona ima nešto s onim... s mladim, ovaj ... nazvaću ga Arturom; mislim da ga i ne poznaješ. čekaj, nisam ja bio crnac; da sam bio uveren da ga voli, kazao bih: Martice, hajde da se razvedemo. Ali najgore je bilo baš to što nikako nisam bio uveren; ti ne možeš, Tonjiku, ni da zamisliš kakve su to muke. Gospode, ala je to bilo gadnih godinu dana! Znaš, već, kakve sve budalaštine pravi ljubomoran muž: prati, vreba, saslušava služavke, pravi scene...

A ne zaboravi da sam slučajno i istražni sudija; pa, čoveče, moj porodični život poslednje godine bio je stalno unakrsno ispitivanje od jutra do ... opet do postelje.

Optužena, hoću reći Martica, sjajno se držala; ikad je plakala, i kad je uvređeno ćutala, i kad je davala iskaze o tome gde je bila i šta je radila celog dana, uzalud sam pazio da li će se nekako izreći ili odati. To već znaš, lagala je često, hoću da kažem da je lagala na uobičajen način, ali to ti je ona ženska navika: žensko ti ne ume ljudski da kaže ni da je bila dva sata kod modiskinje — nego izmisli da je bila kod zubnog lekara ili na majčinom grobu. A što sam je više mučio — Tondo, ljubomoran čovek je gori od besnog psa — što sam je više gnjavio, sve sam manje bio siguran. Svaku njenu reč, svaki njen izgovor po deset puta sam okretao i obrtao, ali nisam našao ništa osim onih raznih otrcanih poluistina i polulaži od kojih se sastoji normalan odnos među ljudima, a naročito u braku, pa to i sam znaš. Znam kako je pri tom meni bilo, ali kad samo pomislim, čoveče, šta je tad pretrpela sirota Martica, onda bih najradije sebe ošamario.

E pa, letos je Martica otišla u Františkove Laznje — znaš, neke ženske stvari i tako — ukratko, izgledala je rđavo. Naredio sam, razume se, da je prate — plaćao sam nekog odvratnog tipa, koji se, uostalom, samo vucarao po krčmama... Čudo jedno kako je ceo život pokvaren kad samo jedna jedina stvar kod čoveka nije u redu; nekako si sav nečist kad samo na jednom mestu imaš mrlju. Martica mi je pisala... tako nekako nesigurno i zaplašeno kao da ne zna o čemu da piše, a ja sam, razume se, čeprkao po tim pismima i tražio između redova... A onda jednom dobih od nje pismo; adresa je bila: František Mates, istražni sudija, i tako dalje, a kad sam ga otvorio i izvadio njeno pismo, vidim naslov: “Dragi Arture!“ čoveče, meni ruke klonuše. Znači, i to je najzad, eto, došlo. Neki put se, dabome, desi, kad čovek piše više pisama da ih strpa u pogrešne omote. Je li, Martice, to je glupa slučajnost, zar ne? čak sam je, bogami, i sažaljevao što mi je tako pala u šake.

Nemoj da misliš, Tonjiku, da moj prvi pokret nije bio da pismo koje je bilo namenjeno tome... tome Arturu i ne pročitam i da ga pošaljem natrag Martici; bio bih to svakako i uradio, ali je ljubomora prljava stvar i svinjarija. I ja sam, prijatelju, to pismo pročitao i pokazaću ti ga jer ga stalno nosim uza se. Pogledaj, dakle, šta piše u njemu:

„Dragi Arture,

Ne ljutite se što vam dosada nisam odgovorila, ali brinula sam što mi Franci — to sam kao ja, razumeš? — nije tako dugo pisao. Znam da ima puno posla, ali kad ste tako dugo bez vesti od muža, onda idete kao telo bez duše; ali vi to, Arture, ne razumete. Idućeg meseca će Franci doći ovamo, pa biste mogli i vi doći. Piše mi da sad ima interesantan slučaj, ali nije napisao koji, mislim da je to ono ubistvo Hugona Milera; to bi me užasno zanimalo. Žao mi je što se Franci malo otuđio od Vas, ali to je samo zato što ima toliko posla; kad bi sve bilo kao pre, mogli biste malo da ga izvučete među svet ili na izlet. Vi ste prema nama bili uvek tako dobri, pa ni sada nas ne zaboravljate mada sve nije onako kako bi trebalo da bude; ali, znate, Franci je tako nervozan i čudan. Niste mi pisali šta radi vaša devojka. Franci se žali i na to kako je u Pragu strašna vrućina; trebalo bi da dođe i da se malo ispregne iz jarma, a on sigurno sedi do neko doba noći u kancelariji. Kad ćete na more? Nadam se da ćete povesti i svoju devojku; Vi i ne znate šta to znači kad se mi žene osetimo usamljene.

Srdačno Vas, Arture, pozdravija Vaša Marta Matesova.“

Dakle, Tonjiku, šta veliš na to? Znam da to nije neko oštroumno pismo; to je sasvim slab rad što se tiče stila i zanimljivosti, ali, čoveče, ‘kakvu to svetlost baca na Marticu i na njen odnos prema tom sirotom Arturu! Nikad joj to ne bih poverovao, pa da mi je govorila ne znam šta; ali ovde sam imao nešto tako nehotično, tako protiv njene volje... Dakle, vidiš da se istina, nesumnjiva i pouzdana istina, javlja samo zahvaljujući nepažnji. Došlo mi je bilo da zaslinim od radosti — a i od stida što sam bio tako glupo ljubomoran.

Šta sam posle uradio? Pa zavezao sam uzicom sva akta koja su se ticala ubistva Hugona Milera, zatvorio ih u fijoku, i sledećeg dana sam bio u Františkovim Laznjima. Kad me je ugledala, Martica se zacrvene i zagrcnu kao devojčica; izgledala je kao da je učinila nešto strašno. Ja nisam govorio ništa. „Franci“, reče mi malo posle Martica, „jesi li primio moje pismo?“

„Kakvo pismo?“ začudih se. „Pa ti mi đavolski malo pišeš!“

Martica me iznenađeno pogleda i uzdahnu kao da joj je nešto laknulo. „Znači da sam verovatno zaboravila da ti ga pošaljem“, reče i poče da traži po torbici dok nije izvukla jedno malo izgužvano pismo. Počinjalo je rečima: „Dragi Franci!“ Morao sam u sebi da se nasmejem. Gospodin Artur je obratnom poštom vratio ono što mu nije pripadalo.

Posle o tome nije pala više nijedna reč; razume se da sam počeo da joj pričam o onom ubistvu Hugona Milera koje ju je toliko zanimalo. Mislim da i dan-danas veruje da ja ono pismo uopšte nisam primio.

Eto, to ti je sve; od tog vremena je kod nas bar mir. Reci mi, zar nisam bio budala kad sam bio tako prostački ljubomoran? Možeš misliti da sad gledam da Martici sve nadoknadim; tek sam iz tog pisma video koliko se sirotica za mene brine. Tako, sad sam sve ispričao; čovek se više stidi zbog svoje gluposti nego zbog svojih grehova.

Ali tu ti je klasičan primer kakvu dokaznu moć ima ovakva čista i nehotična slučajnost, zar ne?

Približno u to isto vreme mladić koga su ovde nazvali Arturom upita gospođu Marticu:

— Dakle, šta je bilo, mala moja, je li pomoglo?

— Šta, dragane?

— Ono pismo, koje si mu onda kao omaškom poslala.

— Pomoglo je — reče gospođa Marta i zamisli se. — Znaš, dragi, čak se i stidim za to što mi on, Franci, sad tako čvrsto veruje. Od onda je prema meni tako dobar... To pismo stalno nosi na srcu.

— Gospođa Marta se strese. — Pa baš je grozno, je li — što ga tako varam, zar ne misliš?

Ali gospodin Artur to nije mislio, bar ju je uveravao da to nikako ne misli.

(1928)

*Priča iz knjige “Plava hrizantema”; prevela s češkog Olga Šafarik