O filmu "Maurice“ (1987)
Maurice 01 S

Photo: Screenshot

Neumerenost u lepoti

Filmski kritičari tvrde da je Maurice te 1987. godine bio daleko ispred svog vremena. Debitovao je na Filmskom festivalu u Veneciji, publika je aplaudirala, o filmu se lepo pisalo. Među većinskom publikom ipak nije ostvario uspeh kao ostale adaptacije Foresterovih romana. Za neke druge, malobrojnije, je još tada postao utočište –  izašao je u vreme kad je HIV brisao čitave generacije gej muškaraca. Poslužio je kao prolaz u neki drugi svet, doduše takođe neprijateljski, a priroda je učinila svoje – Maurice (James Wilby) i Clive (Hugh Grant) su se valjali u travi čitavih trideset godina pre junaka iz filma Call Me by Your Name. Maurice je vremenom dobijao na značaju, pa je danas jedan od najvažnijih kvir filmova.

E. M. Forster je priču o zaljubljenim gej muškarcima pisao između 1913. i 1914. godine, a izašla je tek 1971, godinu dana nakon njegove smrti. Ideja se začela kad je 1913. posetio imanje pesnika, filozofa i aktiviste Edwarda Carpentera. Živeo je s partnerom Georgom Merrillom, mladićem iz radničke klase, a njihov odnos je poslužio kao model za vezu Mauricea i Aleca Scuddera. Kad je završio, roman je pokazao samo najbližim prijateljima, ali do kraja života nije pokušao da ga objavi.

Maurice je srećom danas tu, kao kuća za mnoge koji su ostali bez doma zbog mržnje i homofobije. I sam Forester je tragao za tim krovom – u pogovoru za A Room with a View, koji je napisao pedeset godina nakon izlaska romana, između ostalog piše i da je centralna tema svega što je stvorio upravo potraga za nečim što naziva „pravim domom“. Profesorka Anne Hartree u jednom svom radu piše da takav koncept spaja složene ideje o sebi, ali i o ostatku sveta. Tek kad stigne kući, čovek može da se opusti – naravno ako je kuća tamo gde stvarno pripada. U toj se tački spajaju prošlost i budućnost, unutrašnje i spoljašnje, privatno i javno.

Maurice i Clive takođe tragaju za tim prostorom, za sobom u koju može da stane cela jedna ljubav. Za nastambe u koje se useljavaju prihvaćeni ljubavnici se kredit dobija još na rođenju – mlada i mladoženja su svuda dobrodošli, pa je tako ostalo do danas. Muškarac zaljubljen u drugog muškarca taj luksuz najčešće nema, takve se kuće grade od nule, jer je retko ko raspoložen da pomogne. Junaci filma Maurice to vrlo dobro znaju – početkom XX veka se zbog zajedničkog stana i kreveta u Britaniji odlazilo na robiju, a kazna je uključivala i težak fizički rad. Zbog te pretnje njihova priča liči na mnoga druga kvir ljubavna svedočanstva (i danas se homoseksualnost kažnjava u nekim zemljama, ponegde i smrću) – u studentskom domu je sve lakše, ništa nije ozbiljno, stvari se vremenom komplikuju. Retki su oni koji ne popuste pod tim pritiskom, a čim to učine smrt je neizbežna – simbolička ili stvarna, smrt ljubavi, smrt onoga što je jednom bilo najvažnije na svetu.

Maurice je važna lekcija iz istorije, ali i priča o poreklu netrpeljivosti – zakoni protiv homoseksualca su nastali pod uticajem crkve, iz straha od izmišljenog boga, a iz njih se razmnožilo ono što danas zovemo homofobijom i internalizovanom homofobijom. Priče o „strašnim homoseksualcima“ su se prenosile s kolena na koleno, od usta do usta, kao zaraza. Mnogi su u njih poverovali upravo zbog toga što se zbog gej ljubavi odlazilo u zatvor – ako je u ćeliji, sigurno je nešto skrivio. Onaj koji je kriv je manje od čoveka, a homoseksualnost se i danas često ubraja u najteže prestupe. Možda te stavke više nema u krivičnom zakoniku, ali je ima u narodnom verovanju – „bolje sin lopov, nego sin peder“.

Išli smo u zatvor zbog toga što jesmo. Mnogi pripadnici LGBTIQ+ populacije i danas žive u stalnom strahu od nasilja, pa je strašno važno da razumemo, ili da bar pokušamo da razumemo odakle sve to dolazi. Filmovi su tu poput kompasa, posebno za gej građane koji žive u konzervativnim zemljama u kojima starije generacije i danas retko govore o tome kako su LGBTIQ+ građani živeli pre. Na primer početkom XX veka.

Priča o Mauriceu i Clivu počinje baš u to vreme i traje sve dok se ne pojavi Alec Scudder. Režirao ju je James Ivory (koji je pisao scenario za Call Me by Your Name, odatle sličnost), reditelj kojeg su često optuživali da su mu filmovi „previše lepi“. Kao da se u lepoti može biti neumeren.  Ipak nije teško poverovati u to da mu je služila kao oružje za odbranu od većinskog mišljenja, budući da su mnogi prezirali to što ne odustaje od homoseksualnih motiva. Pred tim oružjem su ostajali razoružani, pa su bili voljni da zaljubljenim muškarcima progledaju kroz prste, a zbog fantastičnih scena i okoliša koji smiruje i najvatrenije konzervativce.

U jedan takav aristokratski ambijent (u kojem lepota zaista ume da pretera) je umetnuta i priča o Mauriceu. Stao je u taj roman, posle i u film, ceo jedan život. Forester nam je ostavio ono što su mnogi krili – duboko intimnu priču, dokaz da homoseksualci postoje oduvek. Homofobični kritičari su je dugo svrstavali među njegove slabije, prestrašeni muškarcima koji se ljube. James Ivory se nije obazirao na njihove lažne bojazni, što mu je omogućilo da snimi punokrvnu priču, od početka do kraja, a ta genijalnost je sačuvana i u scenama koje su kasnije obrisane.

U jednoj od scena koje se nisu našle u filmu Maurice leži u krevetu (zahvaljujući brkovima je jasno da se radi o drugoj trećini filma, kad im je već postalo jasno da se vole). Clive ulazi u sobu i pita ga da li može da legne pored njega. „Hladno mi je i užasno se osećam“, kaže pošto glavu spusti na jastuk, „Ne znam zašto“. Potom se primakne i legne mu na rame. Ovaj ga zagrli, te ga miluje po kosi baš kao u jednoj od prvih scena. Clive se onda odmakne, naglo, i okrene mu leđa. Ustaje i napušta sobu.

Sve je stalo u taj kadar. Ljubav i strah od ljubavi, prezir – prema sebi i onome koji je tu žudnju rasplamsao. Maurice će na kraju ostati u naručju mladića koji pojma nema o Platonu i njegovoj Gozbi, ali zna nešto mnogo važnije – da život nije sačinjen od uzdržavanja. Clive je s druge strane, s onima koji vole kad su ljubavi lakše. Živi su i zdravi i živeće srećno do kraja života, naravno ako je sreća uopšte moguća.

Oceni 5