Rock’n’roll odrastanje u SFRJ (1)
Pnkk 05 S

Punk, naša dežela: Pankrti na koncertu

Photo: Vojko Flegar

Nežni sudar panka i socijalizma

Avangarda: Pero Lovšin, zaštitno lice PankrtaPriča o osamdesetim biće ponajviše priča o muzici koja je pratila to vreme. Nama se tada činilo da ga je i oblikovalo, a devedeste su nas oslobodile te zablude. Ono što je, krhkije nego što se trsilo, proklijalo osamdesetih, nije uspelo da se ukoreni, i Bane Bumbar generacija formirana polovinom šezdesetih je uzela stvari u svoje ruke. O tom potom.

U gornjim desnim uglovima školskih tabli se pisalo 1979, imao sam još poslednji put da vidim Tita, a Pankrti su snimili singl za koji nisam bio uopšte čuo. Niko nije. Održali su, malo kasnije, i koncert u SKC-u na kome nisam bio. Išao sam tek u sedmi razred. Ali su Pankrti već uticali na mene. Ili su to bili direktno Sex Pistolsi - tek, postao sam član grupe Status Kvočka koju su osnovali osmaci, ali im je trebao još jedan gitarista. Baš nekako u to vreme sam uz ogromne poteškoće savlađivao bar hvatove i radovao kevu svirajući “Kondorov let” na dve žice, a posedovao sam i ozvučen instrument (iz Mengeša). Ovo me je kvalifikovalo za tzv. ritam gitaristu u novonastalom bendu. Naš jedini, ali u kraju veoma zapažen hit nosio je naslov “Paradajz u liftu”, svirka je bila galama, a reči urlanje: ovde nešto smrdi/da li deda prdi/ili je to samo/paradajz u liftu. Tvrdim, da smo imali šest-sedam godina više (pomogao bi i bubnjar koji bi zaista imao bubnjeve) čulo bi se za nas. A danas bi se svakako pronašle političke konotacije teksta.

Pankrti su taman imali tih šest-sedam do 10 godina više, kao i cela generacija ljudi koji su osnivali bendove osamdesetih istim žarom kojim će (takođe po podrumima) devedestih gajiti šampinjone. No, pank je u socijalističkoj Jugoslaviji bio kao društveni pokret osuđen na propast. Naime, potpuno je prihvaćen od strane državnih institucija - ima li težeg udarca za buntovnike. Objašnjenje je jednostavno: pank, rođen u ekonomski posrnuloj Britaniji kao pobuna protiv svega, bio je u suštini pobuna protiv imperijalističkog, majkumobožju, društva. Pomalo ekscentričan za pojmove kulturnih radnika SFRJ (nećemo ih, ipak, zvati da uveličaju doček štafete) ali na pravoj ideološkoj strani, pank je sa prijateljskim osmehom dočekan sa kancelarijskih stolova. Nakon prvog koncerta, na kome su Pankrti svirali prepevane stvari Pistolsa, osvanuli su isključivo pozitivni članci po novinama.

Jedini koji se osuo drvljem i kamenjem bio je mladi kulturni aktivista Dimitrije Rupel, u nezavisnoj Sloveniji gradonačelnik Ljubljane i ministar spoljnih poslova u tri navrata. I tako su Pankrti, privilegovana deca dobrostojećih roditelja iz ljubljanskog predgrađa, pre nego što su se i okrenuli, snimili ploču i počeli da sviraju diljem domovine, pod firmom predstavnika mlade slovenačke kulture. Čak su dobili nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a" u Hrvatskoj. Sve ovo je, naravno, bilo dobro. Jer, ako već nije prodrmao društvo, YU pank je prodrmao muzičku scenu i primerom dokazao da se u Jugoslaviji može svirati drugačija muzika. Najvažnija konsekvenca je bila da se ta drugačija muzika mogla svirati. Hoću da kažem, mogu je svirati priučeni klinci. Ne moraš biti Kornelije Kovač ili Goran Bregović, uopšte ne moraš biti muzičar. Ne moraš čak ni da znaš da pevaš. Treba ti samo par gitara, podrum (i toliko traženi bubnjar sa bubnjevima), pa udri po rifu koga možeš i da mazneš. Već si neko i nešto. Na pola koraka da imaš najlepše devojke u gradu, čemu sam se unapred radovao između dve bubuljice.

Novo vrijeme, isto sranje: Grupa BuldožerVratimo se na trenutak sudbini panka u Jugoslaviji. Petar Lovšin je održavao Pankrte (kopilad) u životu do 1987. Kuriozitet koji zvuči poražavajuće za pank grupu predstavlja okolnost da je poslednji koncert Pankrta bio podjednako državi, samo drugoj, prijatan kao i prvi: bili su jedna od grupa koje su na ljubljanskom Kongresnom trgu 1989. održale koncert, pred 30.000 ljudi, u potporu uhapšenom Janezu Janši i trojici njegovih kasnije zaboravljenih saboraca. Ne treba preoštro suditi o ovom aspektu Pankrta. Radije pronađite i pogledajte snimke sa njihovih ranih koncerata, i nemojte samo reći da je to ionako već radio Đorđe Marjanović.

Bilo je jasno da dolazi novo vreme (vrijeme), a brzo će postati i da je u pitanju isto sranje. Buldožer u tom pogledu nije imao iluzije ni 1979, „novo vrijeme, isto sranje" su njihovi stihovi, i neizostavan je u priči ne samo jer je jedan njegov član bio moj lekar. Buldožer, još jedni dobitnici nagrade „Sedam sekretara SKOJ-a" koji sekretare ne bi mogli nabrojati ni za nagradno odsustvo iz vojske - nisu bili pank bend, ali je bio prvi bend u Jugoslaviji koji se rugao. Takođe, prvi i za sada jedini čiji su članovi na sceni divljački proždirali glavicu salate. Već ovo je dovoljno da bar propere ljagu „previše dobro prilagođene generacije" sa ljudi rođenih u drugoj polovini četrdesetih. Iako danas, kada je sve viđeno, javni nastupi, intervjui, tekstovi i životni stav Buldožera i ne zvuče kao bogznašta - grupa Buldožer je u Jugoslaviju donela sarkazam, lascivnost i otkačenost jednog Franka Zape, dostignuće zbog kojih im pripada mesto u dvorani slavnih. Kao što su na prvom u svakom pogledu histerično-revolver-halucinativnom omotu imali spornu fotografiju pionira Boruta Činča koji svira harmoniku ispod Titove slike, koja je za reizdanje zamenjena golim muškarcem (što je sigurno, sigurno je), ili mrtvi ozbiljni davali izjave kako su morali da potkupe žiri da bi ispred Bijelog Dugmeta dobili pulsku Zlatnu Arenu, nisu u „novim vremenima" štedeli ni nedodirljive legende: 1982. su usred koncerta u Kulušiću održali pomen Džoniju Štuliću, koji se „u znak protesta zbog situacije u Poljskoj, zapalio na Trgu Republike". Boris Bele, prvi čovek Buldožera je kasnije kao urednik objavio ploče grupama Film, Lačni Franc, Luna, Mizar, Let 3 i KUD Idijoti.

No, duh Buldožera nije bio duh nove generacije, ništa više nego Zapin, iako mu je bio na tragu. Duh nove generacije bio je oličen u drugačijoj vrsti pobune, muzički i estetski žešćoj, pa kreativno miljama zaostalija grupa poput Pankrta ima stoga važniju ulogu u nastanku onoga što se odmah nazvalo novim talasom. Mene je, kao i sve žitelje glavnog grada približne starosti povukao 1980-te, baš kad je trebalo da se ozbiljnije zaljubim.

Live from Subotica festival: Pekinška patkaNekoliko reči o patki. Grupa Pekinška patka, i njihov legendarni frotmen, profesor Čonta su sve što je ostalo upamćeno od srpskog panka, no varate se ako mislite da je to malo. Pekinška Patka poručivala je „ali to je naša stvar/ biti ružan pametan i mlad/ ionako nema veze", što su, uz slogan “ko vas šljivi mi sviramo pank”, najbolji pank stihovi u Jugoslaviji svih vremena. (Mada je meni draži onaj deo: “a dok tebe jure tetke, moje šanse baš su retke”, gde je na koncertima pevan tobož provokativniji, ali bezvezniji stih „ja uzalud čuvam metke"). Pank u Jugoslaviji nije imao žestinu koju je imao u Engleskoj: tulio je o skučenosti uštogljenih pogleda na život, bedi egzistiranja u rupama od jugoslovenskih gradova, imao nesretno-ljubavne pesme ali mu je manjkalo političko krilo.

Naravno, lako je bilo Englezima da podjebavaju Kraljicu, ovde je trebalo Tita i sistem. Stvar bi bila zabranjena, a autor proganjan. To se uopšte nije desilo. Podsetimo se filma “Plastični Isus”, koji je direktno poredio Tita sa Hitlerom, završio u bunkeru, a njegov autor u zatvoru. Film je manje-više bezvezan baš kao što je u suštini bezvezna i pank muzika, ali ima ono što bi pank morao da ima po definiciji: udarac u srce sistema. Možda razloge mlitavosti YU panka kad je u pitanju ovakva vrsta pobune ne treba toliko tražiti u maloj hrabrosti jugoslovenskih pankera, koliko u okolnosti da je malo ko imao sasvim loše mišljenje o Jugoslaviji i Titu 1979. Bilo je za to i razloga. Titova diktatura, u to vreme a da nismo ni znali osuđena na samo još jednogodišnji mandat, primer je meke autokratije kojoj se tada u svetu nije moglo naći pandana, a malo ih je i u istoriji.

Zezanje u Zagrebu: Pjer Žardin, Piko Stančić i Cintija Asperger

Zapravo su sve organizovane pobune uzimale na zub sam sistem u najboljem slučaju samo uzgredno; bile su to pobune koje su za cilj imale raskid sa Jugoslavijom kao udruženjem naroda, ili promenu odnosa moći između republika i savezne vlade. Tako bi naprimer hrvatski pank bend na liniji organizovane pobune protiv sistema, a Paraf je bio vredan pažnje, plus Prljavo Kazalište, morao istovremeno da bude nacionalistički. Tako nešto jedan pošten panker ne može sebi da dozvoli (pa nisu ni Paraf ni Kazalište). Pravde radi, navešću da su Pankrti 1982. imali stih “uzalud se moliš za izbore”. Sliku ću upotpuniti činjenicom da su urednici izdavačkih kuća sakatili tekstove pod rutinskim izgovorom „neću da robijam zbog tebe". Ovaj ili onaj razlog, ostadasmo bez političke pobune u panku. Ali ružni, pametni i mladi.

Kod nas i u svetu, pank je neposredno uticao na pojavu novog talasa. No ni kao društvena ni kao muzička pojava nije mogao biti dugovečan. U krajnjoj liniji, ko želi da bude ružan, makar bio pametan i mlad. Ono što smo želeli, to je da budemo šmekeri, ali novi šmekeri, bez bradica, a naročito bez brkova poput onih u Bebeka. A šmekeri su, te 1979. bili već tu, iza prvog ćoška.

Crtice iz 1979.

* Jugoslavija ratifikovala ugovor o ukidanju viznog režima sa Kneževinom Monako

* Umro je Carlo Abarth, čije je ime bilo sinonim za friziranog fiću.

* U Beogradu po prvi put gostuje Erik Klepton

* Indexi izdaju singl „Živela Jugoslavija", a Oliver Dragojević komponuje i izvodi pesmu u čast dana JNA

* KK Bosna šampion Evrope; Crvena Zvezda poražena u finalu kupa UEFA...

* ...a ja dobijam nadimak po najboljem fudbaleru u Jugoslaviji, drndam po Mengešovoj gitari, i jedva čekam da najzad pođem u osmi.

* Tekst objavljen 2009. na blogu B92

Oceni 5