Nezvani gosti

Već dugo gledam jednu kuću na samom rubu grada. Čini se da je uvek prazna, ali ne mogu da budem siguran. Zato već tri dana sedim u napuštenoj zgradi preko puta – posmatram. Lampa koju su ostavili u prozoru zatreperi sa svakom promenom napona struje, osim toga drugih kretanja nema. Vreme je, pomislim, vreme je.

Polagano izlazim iz skrovišta. Tanka magla pokriva ulaz u dvorište, mreška se oko mene kao da se mazi. Kapija je zaključana. Niska je, pa mi nije teško da je preskočim. Gnječim komad mesa koji sam sklonio u levi džep kaputa – za svaki slučaj, ljudi se oslanjaju na pse čak i onda kad to nema nikakvog smisla. Lavež ostaje u daljini. Izvlačim komad i bacam ga u žbun smeđih hrizantema koje su se zgrčile od mraza.

S ulaznim vratima je lako – vremenom sam ovladao veštinom otključavanja, pa žmurećki mogu da uđem bilo gde. Brava cakne, kao da prede. Teška zelena vrata se širom otvore. Predsoblje miriše na cimet i ružine latice. Stanari se takvim mirisima služe kad nisu tu – da oteraju memlu i razmrdaju ustajali vazduh. Zatvaram vrata iza sebe.

U živote drugih se uvlačim kao u udobne papuče. Čim kročim u neki prostor, odmah zamislim da je moj. Tako ti je to s podstanarima – ceo život žude za sopstvenim sobama. Ovaj hodnik izgleda kao da sam ga ja uredio – dve jelenje glave od kartona propinju se iznad ulaza u dnevnu sobu (to bi u mojoj kući bila dnevna soba) – jedna u prirodnoj boji, druga bela. S leve strane je starinska komoda, na njoj teška staklena činija s kamenjem i školjkama. Pored je velika sobna biljka, u mraku ne mogu da raspoznam o kojoj se sorti radi, ali dobro vidim da je lišće zdravo, mesnato. S desne je cipelarnik, sasvim sigurno kupljen u nekoj starinarnici. Pod je pokriven telećim kožama, s velikim braon šarama na beloj podlozi.

Otškrinem vrata od sobe, do mene dopire slabašna svetlost. Otvorim skroz i uđem. Na velikom stolu je torta, nasred nje svećica u obliku znaka pitanja – gori. Štrecnem se – izgleda kao da je malopre zapaljena. Onda primetim da neko sedi za stolom. Slabašna senka se promeškolji, onda ustane.

„Zdravo“, kaže tihim, skoro detinjim glasom, „Kasniš“.

Na trenutak pomislim da sam izgubio razum i da je ovo stvarno moja kuća.

„Kasnim?“, upitam zbunjeno.

„Da, da“, zaklikće veselo i krene k meni, „Ali nije važno, sad si tu“.

Mladić od nekih dvadesetak godina priđe i uhvati me za ramena. Snažniji je nego što izgleda.

„Sedi“, kaže i posadi me u stolicu s mekanim sedalom.

„Ja, ja…“, mucam, „Izvinjavam se što kasnim“.

Pokušavam da kupim vreme. On mene poznaje, ja njega ne, dakle on je u prednosti. Možda sam izgubio pamćenje od mraza, opipavam glavu da proverim da nema tragova udaraca. Ne, sve je na svom mestu. To me još više zbuni.

„Ja sam Genadije“, kaže pošto vidi da sam se izgubio, „Ne poznaješ me, ali znam da već tri dan gledaš ovamo. Zato sam odlučio da mi budeš gost. Znaš, danas mi je rođendan“.

Uhvati me za levi ručni zglob, potom za desni, osetim da mi se nešto ljigavo utiskuje u meso.

„Tako, sad smo spremni. Još samo da otkažem porudžbinu hrane, taj nam mladić više nije potreban“, deklamuje Genadije veselo kao da je zabavu planirao mesecima.

Pokušam da razdvojim šake, ne uspeva mi.

„Mislim da ovo nije neophodno“, kažem.

„Da, jeste“, odgovara, „Pustio sam te da uđeš, ali sam s uljezima vrlo oprezan“.

„Mislio sam da je kuća prazna“, kažem, ni sam ne znam zašto.

„Da, znam“, odgovara dok mu se lice razvlači u krupan osmeh, „Da nema vas lopova, skapao bih od gladi“.

Štrecnem se, ali uspevam da sačuvam prisebnost.

„Koliko godina puniš?“, pitam.

„Dvadeset“, kaže i zakikoće se, „Po stotridesprvi put!“

I ja se nasmejem. Pa da, ovo je sigurno šala.

„Znaš šta je ovo?“, pita i približi mi telefon s velikim ekranom.

Na svetlećoj pozadini se ukaže lice s jarkocrvenim usnama, farba se sliva niz bradu– kao da se biće tek napilo krvi. U pozadini se čuje pesma, dok se okrvavljeno lice njiše levo-desno:

You'd better hope and pray

That you make it safe

Back to your own world…

„Shakespears Sister!“, viknem, srećan što imamo nešto zajedničko.

„Amateri!“, cikne, „Prokleti amateri! Zbog njih mi ostali izgledamo kao budale!“

„Ostali?“, pitam zbunjeno.

„Mi pravi, nisi valjda mislio da je ovo stvarno?“

„Pravi? Sasvim sam siguran da ne znam o čemu pričaš“, odgovorim nervozno.

„Znaš, skoro sam se ugušio kad su me stavili u zemlju. Došao sam sebi tek u grobu, pod teškim blatom. Vrlo brzo sam shvatio da uz pozamašan, ali izvodljiv napor mogu da izađem iz kovčega i iz te kaljuge. Kao da je sve postalo nešto drugo nego što je bilo pre. Znaš, pre nego što sam umro. Ali kad sam izašao, nisam osećao ništa – kao da sam prazan i da na svetu nema više ničega. Seo sam na hladnu ploču na kojoj je bilo urezano moje ime, potpuno izgubljen“.

Skoro da sam saosećao s njim. Da mi nije bio zavezao ruke, možda bih ga zagrlio. Ovaj mladić je poremećen, mislio sam, nije on kriv.

„Nešto se u meni zauvek zatvorilo“, nastavio je, „Isprva nisam znao zašto. Izašao sam iz groblja, u to vreme je grad bio mnogo dalje nego sad, i krenuo da tumaram praznim ulicama. Onda je bilo lako – svakoga si mogao da ubediš da si zaspao, da su se prevarili. Neznalice! Vratio sam se mojima. Malo su zazirali, ali su me primili natrag. Uh, izvini iscedio sam neku pijanicu jutros. Od toga se raspričam. Mnogo je prošlo otad, mnogo. Danas se krijem, plaćam porez i račune i čekam – da mi dođe neko kao ti“.

„Odakle ti novac?“, izgovorio sam i sam iznenađen banalnošću pitanja.

„Odavde!“, odgovorio je veselo i ponovo k meni okrenuo ekran telefona, „Da bog čuva novo doba!“

„Ne razumem“, rekao sam.

„Shvatićeš uskoro. Ljudi danas vole najčudnije stvari, živi bili, i za to plaćaju“, opet se zakikotao.

Rastrgao mi je košulju tako da su mi grudi ostale gole.

„Što surovije, to se više gleda!“, nastavio je dok je podešavao nekakav stalak.

Kad je završio, poleđina telefona je bila okrenuta k meni. Upalila se crvena lampica. Piljio sam u njegova usta.

„Šta gledaš?“, skoro se zacenio od smeha, a onda je iskezio zube, „Pa nije ti ovo film, ne ide to tako. Priznajem, draže bi mi bilo da imam dva zdrava očnjaka, nego ovako. Ali dobro, moglo je i gore“.

Prišao mi je sasvim blizu i brzim pokretom mi razrezao žilu na vratu. Nisam mogao da vidim, ali sam osetio kako mi se topla tekućina sliva niz vrat. Vilice su mu se neobično raširile, a iz duplje je zapalacao plavičasto-sivi jezik. Kad me prvi put dotakao njim skoro da sam povratio. Posle mi je čak postalo prijatno – sluzavi organ me dodirivao ujednačenim pokretima, a laptanje me uspavljivalo. Crvena svetlost se mutila u daljini, kao svetionik za izgubljene podstanare.