Ni kurva, ni svetica

Cristina Ortiz Rodríguez, poznatija kao La Veneno (otrov), jedna je od najvećih LGBTIQ+ ikona Španije, a od skoro i celog sveta. Proslavila se kada ju je novinarka Faela Saiz 1996. godine intervjuisala u Zapadnom parku (Parque del Oeste) u Madridu, gde se bavila seksualnim radom. „Svake noći se oblačim drugačije, nikada ne ponavljam odevne kombinacije“, rekla je La Veneno tom prilikom i otpevala deo iz pesme Dame Veneno (Daj mi otrov), po kojoj je i dobila nadimak. Tokom emitovanja priloga gledanost se upetostručila, pa je intervju učinio da već sledeće večeri gostuje u noćnom programu Esta noche cruzamos el Mississippi na televiziji Telecinco. Odmah nakon toga je postala sastavni deo emisije, koja je vrlo brzo stigla do rekordnih osam miliona gledalaca.

Zanimljivo je da se nešto slično dogodilo i u Srbiji, kada je novinarka Tatjana Vojtehovski 1997. godine u emisiji Stavovi na NS Plus intervjuisala *transrodne seksualne radnice Vjerana Miladinovića Merlinku i Sanelu. Taj intervju se bitno razlikuje od onog koji je La Veneno učinilo medijskom zvezdom, između ostalog i zbog toga što Beograd i Madrid nisu isto. „Poštovani gledaoci, dobro veče“, reči su kojima je Vojtehovski započela emisiju, “Svaki ljudski život je vredan poštovanja od onog momenta kada se čovek rodi. Obični ljudski životi se stapaju u masu. Oni koji iskaču, iskaču iz tog standarda, iskaču iz te prosečnosti. Zavređuju pažnju u slučaju kada nikoga ne ugrožavaju svojim postojanjem kao takvim. Predstaviću vam za koji trenutak dve ekskluzivne gošće uživo u studiju NS Plusa“. Onda je Merlinka zaigrala uz numeru Ogledalce, ali ni to nije bilo dovoljno da od nje postane zvezda. Istina je da su i Merlinka i Sanela postale (i ostale) najveće kvir ikone sa balkanskih prostora, pa su stigle i do Žilnikovih filmova, što sigurno nije mala stvar. U tome ipak nije bilo glamura, pa su ti životi ostali tragični do kraja.

Merlinka je 2009. godine dobila i svoj festival, a zauvek će nam ostati i knjiga Terezin sin, te film Dupe od mramora. La Veneno je, sa druge strane, dobila čitavu seriju – Veneno (kreirali su je Javier Ambrossi i Javier Calvo) – koja njen život deli na osam epizoda. Nastala je po knjizi ¡Digo! Ni puta ni santa: Las memorias de La Veneno iz 2016. godine koju je napisala novinarka Valeria Vegas. Ona je i jedna od junakinja u seriji (igra je Lola Rodríguez), a njena vremenska ravan počinje kada prvi put na televiziji ugleda La Veneno. Od tog trenutka je postala jedna od najvatrenijih obožavateljki, da bi svoju heroinu konačno srela 2006. Iz tog susreta nije nastala samo knjiga, već i prostor u kojem je Valeria mogla da razume sopstveni identitet i uđe u tranziciju zahvaljujući tome što se okružila drugim *trans ženama koje su, kako je ubrzo shvatila, deo njene lične istorije.

Prva epizoda počinje trenutkom kada mala Valeria krišom gleda noćni program, dok se u pozadini čuje glas voditelja koji pita „Da li si žena onoliko koliko bi želela da budeš? Do kraja?“. „Da“, odgovara La Veneno i smeje se. „Šta je smešno?“, pita voditelj. „Ti, ti si smešan“, odgovara Veneno. Valeria u desnoj ruci drži plišanog medveda, a kamera se fokusira na ekran televizora. Roditelji u tom trenutku shvataju da je budna, i u momentu kada voditelj pita „Da li si se osećala kao žena i kada si bila muškarac?“ vraćaju je u krevet.

„Ova priča je bazirana na sećanjima Cristine Ortiz, La Veneno, te na sećanjima onih čije je živote promenila. Budući da se gradi po sećanju, u njoj ima i istine i fikcije, ali kao i sve izmišljene priče u sebi sadrži nešto duboko istinito“, glasi uvod u seriju. Brzo nakon toga vidimo La Veneno kao siluetu koja se vraća s noćnog rada i na tom putu sreće Valerijinu drugaricu koja ovoj odmah šalje poruku „Nećeš verovati koga sam srela!“. Godina je 2006. i Valeriji je dvadesetjedna godina. Spremna je da sretne svoju junakinju.

Serija Veneno neodoljivo podseća na ranog Almodovara, posebno u delovima koji se bave prošlošću Cristine Ortiz Rodríguez. Epizode se kreću između sadašnjosti u kojoj La Veneno Valeriji prepričava svoj život, detinjstva u seocetu Adra, sve do bekstva u Madrid i televizijske slave. La Veneno je, kao i mnogi, nepouzdana u pričanju svoje životne priče, pa se zbog toga napominje da serija meša stvarno i željeno, usvojenu mitologiju i fantazije u koje je i sama naratorka vremenom poverovala. Priče u koje sami sebe ubedimo podjednako su, ako ne i više, važne od onoga što se stvarno dogodilo, jer realno ja približavaju onome što smo maštali da ćemo biti. Tako je i u ovoj seriji – La Veneno nam poklanja i svoje fantazije koje postaju deo naše sopstvene stvarnosti, budući da pričaju o mehanizmima zahvaljujući kojima se preživljavalo u surova vremena.

Upravo je zbog toga dragocena paralela između Valerijinog života i onoga što je La Veneno pretrpela. Cristina Ortiz Rodríguez je rođena 1964, Valerija 1985. Prva je čitav život bežala i žudela za ljubavlju, bavila se seksualnim radom, trpela poniženja i nasilnu majku, dok je druga mogla da se obrazuje, a zahvaljujući podršci koju je imala. Baš to podvlači koliko je ljubav važna za zdrav život, te ističe koliko se toga promenilo u zemljama koje biraju napredak umesto predrasuda.

Serija Veneno nije daleko od svojih glavnih junaka, najpre zbog toga što *trans glumice igraju *trans junakinje, a na scenariju je radila i autorka knjige Valeria Vegas, koja je tokom pisanja prolazila kroz tranziciju. Glumice su sjajne, posebno one koje igraju Cristinu u različitim periodima života – Jedet Sanchéz, koja je u to vreme i sama bila u tranziciji, te je zbog uloge usporila proces (u jednom intervjuu kaže da joj nije bilo lako da gleda sebe u tom periodu), Daniela Santiago koja igra La Veneno kao TV zvezdu i Isabel Torres koja igra glavnu junakinju na samom zalasku života. Javnost je u seriju sumnjala, budući da je La Veneno u Španiji dobro poznata, te nije bilo lako da se njen portret izvede uverljivo. Glumice su u tome uspele, i zajedno sa ostatkom ekipe napravile seriju koja će sigurno ući među kultne kvir sadržaje, poput filma The Adventures of Priscilla, Queen of the Desert iz 1994, Hedwig and the Angry Inch iz 2001, i mnogih drugih.

Serija je u Španiji prikazivana u novembru 2020, a Cristina Ortiz Rodriguez je još jednom postala zvezda. Na epizode su reagovali i političari, pa je potpredsednik Pablo Iglesias na svom Twitter nalogu napisao „Sinoć sam odgledao seriju Veneno. Plakao sam, smejao se, prisećao se i na kraju uspeo da razumem brutalnu bol koju *trans osobe trpe i danas samo zbog toga što su to što jesu“.

Ceo svet se zaljubio u La Veneno, koja je tragično preminula 2016. godine. Pre nego što je izašla knjiga aktivisti nisu hteli da je podrže, budući da za njih La Veneno nije odgovarajući predstavnik LGBTIQ+ populacije i *trans žena. Valeria Vegas ipak nije posustala, pa im je dokazala da nisu u pravu – hrabrost *trans i drugih kvir pionira i pionirki nešto je što ne sme da se zaboravi, budući da istorija uzvraća udarac samo onda kada se ne pamti. Bila je potrebna nezamislivo velika hrabrost da se iz Zapadnog parka dođe pred televizijsku kameru i kaže – „Ja sam *trans žena. Nisam ni kurva, ni svetica“.