Crtice iz života
Aakri 24 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Ni vladika ni biskup nisu naivni

VLAKANJE

„Sada više niste u vozu, sada ste u vlaku. Sada se više ne vozate, sada se vlakate“, rekao bi tata svaki put kada bismo prešli Bogojevski most i Dunav ispod njega, a brat i ja smo se smejali.

Ne zato što se „vlakamo“, to je bio već odavno prepoznatljiv štos, već zato što znamo da smo prešli polovinu puta i da je naš Vukovar sve bliži.

Tamo su nas čekali baka i puno rodbine, i starija i mladja, ali i vršnjačka, lepo rasporedjena po celom gradu, čekali su nas i Vuka i Dunav, a kraj raspusta bio je tako daleko!

Čekale su nas i vožnje čikljama, jer Vukovarci nisu plovili čamcima, već čikljama, a čekao nas je i višak slobode, čim mama i tata odu za Sombor, jer zna se – bake i tetke nikada nisu tako stroge kao roditelji.

Ipak, pri povratku, kada bismo prestali da se „vlakamo“, a opet počeli da se vozimo, jednako smo se radovali.

Sada je naš Sombor bio sve bliži, čekala nas je toplina doma, čekali su nas vršnjaci, a čekala nas je i škola, jer i kraj raspusta bio je sve bliži.

PRIJEVOD

Moja frizerka Kaća ima sestru Anu, koja ima porodičnog prijatelja župnika Lazara, kome je poklonila moju knjigu „Pufnice i ježevi“.

Knjiga mu se toliko svidela da je kupio deset i poklanjao ih širom bivše Jugoslavije, a kada je saznao da pišem i poeziju, hteo je da kupi i knjigu „Odraz“.

Nisam je prodala. Bila sam darodavac.

I, odjednom poziv od Ane. Pita župnik Lazar da li se slažem da objavi moju pesmu u „Zvoniku“, ali sa prijevodom.

Prvo sam zbunjena, onda se rogušim, jer nisam vernik. A i šta tu ima da se prevodi!? Onda samu sebe ubedjujem da nemam razloga da se odupirem. Ako sam u školi u Kolutu, na sv. Savu, mogla da čitam priče, ako sam u Somboru, u porti Pravoslavne crkve sv. Djordja, a povodom proslave Dana Učiteljskog fakulteta, mogla da čitam poeziju, ako sam isto to mogla da učinim i u prizrenskoj Bogosloviji, a u sklopu „Karavana pisaca“ – mogu i u „Zvoniku“ da objavim pesme.

Sad sujetno i radoznalo čekam da vidim kakav će biti prijevod.

ČVOR

S vremena na vreme narcisoidno zavirim u Gugl da vidim kakve su ponude, to jest – šta ima novo o meni?

Zbunjeno gledam u najnoviju ponudu ne verujući svojim očima. Ništa mi nije jasno, a još manje zašto piše: „Naš kandidat za sveca – Uredjuje i piše: o. Ante Stantić, OCD – Zdenka Fedjver. Rodjena je 2. ožujka 1950. u Vukovaru...“

Kliknem na ponudu, ne mogu da otkrijem, ko je kandidat za sveca, ja nisam, ali shvatam da čitam „Zvonik“ i da je ceo Stantićev tekst o duši kao „najljepšem cvijeću“.

Ispod njega je lepo osmišljen „Poetski kutak“ župnika Lazara i u „Kutku“, moja pesma „Bez tvoje ruke“.

O majci, groblju, cveću...

Ako sam dobro izbrojala, a one u biografiji ne brojim, u pesmi su sa prijevodom tri reči.

Čvor u mom podgrlcu, sa prevodom ili bez, uvek je potpuno isti.

OPHODNJA

Na studijsko putovanje u Suboticu, a preko Sombora, dolazi trideset i jedan ravnatelj iz Hrvatske, iz Krapinsko-zlatarske županije.

To mu dodje nešto kao naš Zapadnobački okrug.

Nisam sigurna da li će ih u Subotici dočekati ravnatelji škola ili direktori, ali iz Zlatara stiže i moj brat, istina udaljenija grana, no jedno smo stablo.

U Somboru ću ja njega da dočekam, a ravnatelji će u ophodnju grada.

Emil i ja nismo se sreli četrdeset godina, a razgovor, ijekavsko-ekavski, teče kao da jučerašnji nastavljamo. Radoznalo-nestrpljivo svaki čas jedno drugo prekidamo bojeći se da sve nećemo stići da kažemo i da će direktorski obilazak Sombora biti brži.

Kotrljaju se zagorske, slavonske, lalinske, hrvatske i srpske reči, bez sudaranja i prevodilaca, dopunjuju se i skladno spajaju u jedinstvene rečenice.

Ne interesuje me da li je ostalim ravnateljima prevodilac ipak bio potreban.

Vodiča su imali.

FISIJA

U Srpsku čitaonicu, pod budnim okom sv. Andreja, pravoslavnog zaštitnika Čitaonice, u Sombor, grad sa pretežno pravoslavnim stanovništvom, stigli su gosti iz Bačkog Monoštora, sela sa pretežno katoličkim stanovništvom. Stigli zajedno sa Zlatkom, ne znam da li je katolik, na sv. Antuna, katoličkog zaštitnika - da održe promociju Zlatkove knjige „Moja fizika“, a uz svesrdnu pomoć Davida. Znam da je pravoslavac.

Ja sam ateista.

Iza zatvorenog prozora, ne znam da li za mene ili za nju, leprša grlica, sa platana na prozor, sa prozora na platan, pa opet – i sve vreme začudjeno nas gleda.

Ne znam da li zbog nje ili zbog toga što je sv. Andrej sa ogromne slike stalno gledao u mene, u mislima sam, kao da mi je neko komandovao, promociju „Fizike“ i verski raščlanila.

I uzalud navijam za grlicu i otvaranje prozora, da prijatno veče i svece, osim nama, i grličinim letom u jedan lepet ušuškamo.

PREKO POGAČE

Vladičin hleb. Na stolu, u prepunoj tacni.

Kolač od belanaca, šećera, maslaca, oraha, suvog groždja, čokolade i brašna, a može i od badema, suvih šljiva...

Kolač pažljivo umućen i dugo sušen-pečen u rerni.

U gostima, Marija. Rodom i odrastanjem iz Karlovca.

„Biskupov kruh!“, nasmejano kaže i počinje da ga gricka.

Biskupov?

Vladičin?

Ne razumem se u njihova zvanja, činove, ali biće da su istog. Očigledno, ni vladika ni biskup – ni najmanje nisu naivni.

Vrste hleba dobro su proučili.

*S dozvolom autorke, prenosimo iz njene zbirke priča "Eh"

Oceni 5