XXZ magazin kao zona razumevanja
Hatte 01 S

Photo: Wired

Nije homofobija što me noćas ubija

Dugo mi je trebalo da razumem da je rečenica „Pa dobro, nisi ti samo to,“ koju bi druga strana izgovarala kada bih rekao da sam gej, zapravo zabrana koja briše ceo jedan život. Dugo mi je trebalo i da razumem da je problem više od homofobije, i da je trik zapravo mnogo dublje – u mojim reakcijama na izgovoreno i u internalizovanoj homofobiji koja od života pravi manje udoban slučaj.

U bogatoj istoriji onih koji su odrastali devedesetih godina prošlog veka homoseksualnost je bila nešto o čemu se nije govorilo, a i kada jeste bilo je to nešto što je bilo smešno, čak nešto čime se plaše deca. Tako su politički nekorektni vicevi i anegdote iz nestvarnog života strejt ljude učili šta da misle o gej ljudima , a gej ljude šta da misle o sebi. Retko ko je odoleo tom uticaju. Tako su generacije učile šta je „bolesno,“ šta „normalno,“ šta tragično, a šta smešno, kako da se ophode prema sebi, a kako prema ostatku sveta. Takvi učitelji su se kasnije integrisali u svakog pojedinca i pojedinku, pa su se glasovi koji su dolazili spolja preselili u unutrašnjost, da iznutra nastave sa uvredama.

Važnu ulogu je tu igrala i televizija, pa se prvo televizijsko pojavljivanje jednog gej para dogodilo daleke 1972. godine u TV filmu That Certain Summer, a akteri te romanse bili su Martin Sheen i Hal Holbrook. Tri godine kasnije svoj prvi gej par dobila je i serija Hot l Baltimore koja se prikazivala na ABC televiziji. I taman kada je gej publika pomislila da je gotovo sa izolacijom i nevidljivošću, postalo je jasno da njihovi novi junaci neće postati ništa više od simbola. Na prvi lezbejski TV poljubac čekalo se još dvadeset godina, a dogodio se 1991. godine u seriji  L.A. Law, a prvi poljubac između dva muškarca „zaprepastio“ nas je nešto manje od deset godina kasnije, 2000. godine, u finalnoj epizodi serije Dawson's Creek. I zbog jednog i zbog drugog poljupca digla su se na noge različita porodična udruženja, ali je ubrzo sve zaboravljeno. Mnoge savremene serije imaju svoje gej likove, te se njima bave sa manje ili više empatije. Gej publika danas bira svoje junake zahvaljujući poljupcima iz prošlosti, ali to ne znači da su šaputanja prestala i da su odrasli postali svesni toga da ih deca čuju i razumeju, te da su možda drugačija, i da zbog izgovorenog trpe štetu za čije će im saniranje biti potrebno mnogo godina terapije.

Izgleda da rešenje za ovaj problem nije samo u globalnoj borbi, u okviru koje se često koriste opšta mesta, već i u onoj ličnoj koja znači delovanje i reakcije u sopstvenom mikrokosmosu, a u smeru boljeg života za sebe, a samim tim i za druge. Svaka velika promena krenula je iz nekog malog sveta, ali je nevolja u tome što lična borba često odvede u udobnu zonu, i u mehur koji štiti od spoljašnje agresije. Tako se neretko zaboravlja kakav je svet u stvari, a zbog toga što okruženi ljudima koji su nam slični zaboravljamo da postoje i oni koji misle drugačije, često opasnije.

Različitost utiče na svaki aspekt života, između ostalog i na atmosferu na radnom mestu, pa se baš zbog toga štrecnem svaki put kada je XXZ magazin u opasnosti, i to ne samo zbog plate, već i zbog ljudi koje bih sa tim radnim mestom izgubio. U prethodnih 10 godina ovaj kolektiv je, prvo u e-novinama, a onda i u XXZ magazinu, odigrao važnu ulogu u mojoj borbi protiv internalizovane i autohomofobije, i to potpuno nenametljivo – kroz ravnopravnost koja se nije doživljavala kao ništa izvanredno, već kao najobičnija stvar na svetu. Ipak nije prošlo mnogo od kada sam kao student radio u jednom beogradskom bioskopu, i od tog prvog radnog dana kada je ceo kolektiv stao u red da se pozdravi sa „novim pederom.“ Ni najstabilnija sigurna zona ne može da vas sačuva od toga.

Oceni 5