Tragedija jednog naroda: Marko Nikezić, poraženi modernizator (1)
Marko Nikezić

Susret državnika: Džon Kenedi i Marko Nikezić

Photo: JFK Library

Nije hteo da budemo Afrika

Ne tako davno, pre samo 40 godina, na političkoj sceni Beograda, Srbije i Jugoslavije bio je političar zaista evropskog formata. Njegovo ime je Marko Nikezić.

Nevoljno se oči u oči sa Josipom Brozom našao Marko Nikezić. Broz je čvrsto i suvereno držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a Nikezića je hotimično iz kadrovskog šešira izvukao konzervativac Petar Stambolić, pošto on sam nije ni mogao, a nije ni hteo da sedne u vruću fotelju predsednika CK SK Srbije. Nikezić je bio zadovoljan dotadašnjom diplomatskom karijerom i najmanje što je želeo jeste da bude lider srpskih komunista, i još manje da se rve sa mitskim maršalom.

Vrhunac privrednog i kulturnog razvoja u 20. veku Srbija je imala tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. U proleće dvehiljadite u konaku knjeginje Ljubice Darko Ćirić i Lidija Petrović Ćirić postavili su izložbu „Beograd šezdesetih godina dvadesetog veka“. Katalog sa te izložbe izvanredno pokazuje svestrani razvoj i napredak Beograda. Taj vrhunac bio je istovremeno i raskrsnica srpskog društva. Prilike i vreme su slučajno krenule prema Marku Nikeziću. Jedna epoha se završavala – i, kuda dalje? Nikezić je prihvatio šansu, i na svoj tihi i nenametljiv način odgovorio: „Kuda? U modernu Srbiju!“

Tog trenutka, verovatno, nije ni sanjao da će on sam pre ući u istoriju Srbije kao njena velika propuštena evropska šansa, nego što će se ona naći u Evropi.

Kada zveckaju kantari kojima se džimrijski dnevno mere interesi, nema razumevanja, a ni poštovanja, za one koji bi da promene čaršijske običaje. Marko Nikezić je već pojavom, načinom mišljenja i govorom zbunio ondašnju srpsku političku glumačku trupu. Bio je šok za sistem. Ni vodećoj slovenačko-hrvatskoj garnituri nije se dopalo uzdizanje jednog modernog Srbina, svetskih manira. Sličan animozitet je hrvatska politička jav-nost imala i prema dr Zoranu Đinđiću, koji je bio potpuno zasenio Stipu Mesića. Pored Đinđića Mesić se pokazivao onakvim kakvim jeste što je rušilo napore da se Srbi prikazuju kao zaostali i primitivni.

Špiro Galović je u svojim reminiscencijama na početku novog mile-nijuma Marka Nikezića opisao kao „građanina sveta i aristokratu duha“. Najuticajniji književnik i politički mislilac među Srbima u dru-goj polovini dvadesetog veka, Dobrica Ćosić, svrstao je Nikezića među „nekolicinu politički najpametnijih ljudi u mojoj generaciji… koji je svojom programskom sintagmom ’moderna Srbija’ prepao Tita, Kardelja, Bakarića i ostale nepristalice moderne Srbije“. Oko Nikezića su se vrlo brzo okupili najprosvećeniji i najcivilizovaniji kadrovi. Oni su bili, utvrdio je Ćosić, najdemokratskija struja u srpskoj komunističkoj partiji i zbog toga je, po njegovom mišljenju, „njihov krah bio fatalan za Srbiju“. Naravno da se u neprevrelom srpskom društvu, tom konglomeratu imigranata iz raznih balkanskih budžaka, brzo formirala struja koja će u žudnji za vlašću paktirati sa Titom i svesrdno mu pomoći da obori liberale. Slično se dogodilo i u slučaju rušenja Aleksandra Rankovića.

Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo

Struju protiv liberala organizovao je, paradoksalno, Dragoslav Draža Marković, upravo potomak prosvećene srpske porodice. Njegov otac Milorad, učitelj i levičar, ratovao je u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, a za vreme Drugog svetskog rata bio je oteran u logor u Osnabriku. Iz ratova i zarobljeništva objavljeni su mu obimni ratni dnevnici 1912–1918. i 1941–1945. godine. Otac se nije slagao sa metodama komunističke vlasti i nije do smrti prihvatao privilegije koje su mu mogli omogućiti njegovi moćni sinovi Moma i Draža. Živeo je i umro u stanu od 40 kvadrata kod Kalenić pijace. Draža pada u nemilost krajem pedesetih, jer je odobrio da beogradska Prosveta objavi knjigu Borisa Pasternaka Doktor Živago, tada zabranjenu u SSSR-u, ali, kako se kasnije ustanovilo, uz pomoć CIA bila je prošvercovana i objavljena na Zapadu. Pasternak je ubrzo dobio Nobelovu nagradu. Objavljivanje srpskog izdanja Doktora Živaga naljutilo je Moskvu, pa je Draži Markoviću momentalno prekinuta politička karijera. Po kazni su ga poslali za ambasadora u Bugarsku.

Milorad je bio deda, Moma otac, a Draža stric Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića. Mira Marković i Slobodan Milošević bili su ključni par u vreme razbijanja i raspadanja Jugoslavije. To je tema za roman, u kojoj je meri i u kakvom rođačkom nizu jedna porodica učestvovala i uticala na tok srpske istorije: Milorad se borio za proširenje i odbranu Srbije, Draža je rušenjem Nikezića zaustavio moder-nizaciju Srbije. Mira je organizovala uspon Miloševića i zajedno sa njim vodila Srbiju. Istina, Draža se žestoko i javno, gotovo jedini još pored Petra Živadinovića, Špire Galovića, protivio izboru Slobodana Miloševića za predsednika CK SK Srbije. U privatnim razgovorima nije krio ni sasvim loše mišljenje o svojoj bratanici, i uopšte o „njima“, fatalnom bračnom paru. Ali se Draža Marković 1968. žestoko suprotstavljao i izboru Marka Nikezića. Njegovi argumenti su bili da Nikezić nema politički autoritet i da je opasna „njegova intelektualistička i tehnokratska orijentacija“. Sa tim, za to vreme demonskim etiketama, kasnije će još više šibati po liberalima. One su, međutim, pokazivale koliko je Draža bio zaostao, a koliko je Marko bio moderan. Pokazalo se još nešto – koliko je srpska javnost bila podeljena, pošto Dražu uopšte nije bilo sramota, niti ga je ko prekorevao, što drži takve anticivilizacijske govore.

Iako je Draža Marković bio protiv Slobodana Miloševića, on je svojim demontiranjem liberala (zajedno sa Petrom Stambolićem) već tada utirao put Slobodanu Miloševiću i kobnim događajima. U srpskom otimanju oko vlasti svakako nije ni bio svestan šta čini, a to je bilo hronično kod srpskih političara. Baš kao pravi Pašićev radikal, on je za svoju vlast i za svoje kafansko društvo rušio sve i svakog pred sobom, i baš ga je bilo briga kakve destruktivne posledice na društvo ostavljaju njegovo ponašanje i govor. Bio je iznenađen i uvređen kada su rođaci Slobodan Milošević i Mira Marković došli na vlast. Ni tada nije shvatio da su oni delo, između ostalog, i njegovog antiliberalnog angažmana od pre dvadeset godina.

Kada je 1968. postavljen za predsednika CK SK Srbije, Marko Nikezić je bio u 47. godini. Jednu manje imao je 1987. Slobodan Milošević stupivši na istu funkciju. Za ondašnje partijske nomenklature bili su gotovo omladinci. Između njih i prvog ešalona partijskih vođa postojala je razlika najmanje po 20 godina. Broz je 1968. godine bio 30 godina stariji od Nikezića. Marku je već poreklo, po majci Francuz, po ocu Crnogorac, odredilo njegovu kosmopolitsku narav i omogućilo mu da postane poliglota što za našu sredinu nije baš uobičajeno. Vodeći ljudi u privredi i politici, pa i intelektualci nisu ni govorili niti čitali neki svetski jezik. Srpska elita još nije poznavala zapadnu civilizaciju, štaviše plašila je se. Tek se stvarala prva generacija gastarbajtera, koja se na Zapadu samoizolovala i još više učaurivala u običaje i neka arhaična vremena rodnog kraja. A idealizovani radni narod se masovno ponižavao pohlepnim kupovinama „šuškavaca“, petardi, lutaka i ostale bofl robe u Trstu. Veseli podsmeh su izazivale grupne posete političkih i privrednih rukovodilaca i kulturnjaka zapadnim prestonicama, po čijim su se ulicama i radnjama kretali kolektivno, u grupama, ne razdvajajući se, držeći se, takoreći, za ruke, u strahu da se ne pogube u toj, za njih, pretećoj tuđini.

Špiro Galović je podsetio da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim izgovorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Beograda u Parizu nije očekivalo. Potpuno je vladao engleskim i ruskim, a mogao je da čita knjige i novine na svim ostalim velikim evropskim jezicima. U drugoj polovini 19. veka, srpska elita je bila uglavnom poliglotska. U tome se nije isticao Nikola Pašić. Posle Drugog svetskog rata, Beograd i Srbiju je preplavilo stanovništvo sa Balkana, koje će dugo usklađivati pored mentaliteta i svoje akcente i dijalekte, pre nego što njihovi potomci stignu do učenja i stranih jezika. U raspravama o državnom karakteru Jugoslavije i Srbije Marko Nikezić isticaće činjenicu da je u Beograd i Srbiju, što preko savezne administracije, što migracijom, došlo mnogo ljudi koji su razvili različite predstave i o Jugoslaviji i o Srbiji i svako od njih je imao neku „svoju Srbiju“ ili „svoju Jugoslaviju“. Srbija je postala najjugoslovenskija teritorija i zahvaljujući tome u njoj nije bilo etničkih i jezičkih čišćenja kao u Hrvatskoj, na Kosovu ili u Sloveniji.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme

Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u zemunskom i beogradskom skojevskom otporu okupatoru. „Zapadnjaštvo“ (pripadnicima političke garniture i javnosti odmah je palo u oči) nije sticao samo diplomatskom karijerom. Ako mu je maternji bio francuski (što znači i kultura), onda mu je i dinamizam njegovog oca Petra, poreklom iz Starog Bara, veštog trgovca, levičara i globtrotera, omogućio da veliki svet upoznaje već u svojoj porodici. Otac je neko vreme živeo u Rusiji, a posle rata radio je za „Standard oil“ u Americi. U Marku je pobudio interesovanje za Rusiju i politiku. Pošto je dobro znao šta se sve događalo u staljinizovanom SSSR-u do sedamdesetih godina prošlog veka, o gulazima i državnom teroru, Marko je davao prednost američkom načinu života. Ondašnji Sovjetski Savez doživljavao je kao ledeni breg koji, kao svaka velika sila, preti nezavisnosti malih naroda oko nje. „Da sam Meksikanac“, govorio je, „za mene bi đavo bile Sjedinjene Države; da sam Vijetnamac, smatrao bih da je najveći imperijalista Kina; ali, pošto sam Balkanac, u tim okolnostima normalno je prva opasnost Sovjetski Savez.“

Njegovo kritičko sagledavanje postoktobarskog razvoja Rusije razvijalo se paralelno sa događanjima kod nas i sa promenama u zapadnoevropskom komunističkom pokretu. Intenzivno je pratio pojavu evrokomunizma, kome su na čelu bili italijanski, španski i francuski komunisti, legendarni Santjago Kariljo i Žorž Marše, sa najistaknutijim među njima Enrikom Berlinguerom. Na međunarodnoj konferenciji komunista 1969. U Moskvi, Berlinguer je zapanjio domaćine oštrim kritičkim govorom kakav nikada ranije nisu čuli na svom terenu. Odbio je da prihvati ekskomunikaciju kineskih komunista, a Leonidu Brežnjevu je u brk skresao da je invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku – „tragedija u Pragu“, i da takav čin temeljno diferencira evropske komuniste od sovjetskih stavova prema nacionalnom suverenitetu, socijalističkoj demokratiji i slobodi kulture. Kasnije će i prekinuti veze italijanskih komunista sa Moskvom i prihvatiće savezništvo sa NATO jer, kako je govorio, pod tim kišobranom osećao se sigurnije.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela sovjetsko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da nas ne bi zadesila ista sudbina, jugoslovensko i srpsko društvo morali su, po njemu, da krenu u reforme. Jeste se parče leda odvojilo od ledenika, ali ono je još uvek led. Nikezić je u mnogim govorima jasno upozoravao da je SSSR, društveno i privredno, u velikoj krizi i naslućivao je da kad-tad moraju nastupiti razorne političke posledice za ceo istočni blok i da takav potres neće mimoići ni nas.

Nikezićeve metamorfoze, kako je sam uočio, počele su još u ratu, a produžile su se i u decenijama posle rata. Ideologija i monopol jedne partije pokrenule su razvoj društva, ali su ga, tvrdio je, diktaturom i privilegijama kočile. Refren gotovo svih njegovih govora bio je da se bez privrednog razvoja i širenja obrazovanja ne može dalje napredovati. Ispovedao se: „Kada se setim šta smo sve gutali, moglo bi se zaključiti da smo, kao proizvod ideologije, potpuno atrofirali… Svaki čovek, međutim, ima vratolomne puteve u svojoj glavi. Srećom, ne može potpuno da zaglupi. Postoji protivstruja, kontrapokret u našim glavama, koji sve proverava, neki put sa svojim prijateljima, a neki put sa samim sobom… “

U Markovoj glavi je iskrsnuo vratolomni put: iz komunističke monar-hije i verbalnog antistaljinizma možemo se izbaviti samo stvarnom evropeizacijom. I kada su ga stavili na čelo komunista u Srbiji, revnosno se posvetio, kako je sam govorio, popovanju o toj protivstruji, o izgradnji antiglupe Srbije.

Beograd je dobijao siluetu modernog grada. JAT i „Putnik“ su ga povezivali sa kontinentima. Surčinski aerodrom je bio kapija sveta. Iz bezličnog partijsko-državnog kolektivizma izranjale su lično-sti, javnost se personalizovala i kosmopolitizovala. Veliku popularnost dobijaju režiseri, glumci, profesori univerziteta, inženjeri, direktori raznih preduzeća. U redakcijama izrastaju značajne novinarske indivi-dualnosti, obrazovani, dobrog stila.

Gotovo da nije bilo grada u Srbiji a da nije imao fabriku, neko preduzeće, negde i po tri-četiri, uzdizali su se kombinati, instituti, rudnici, spoljnotrgovinske firme, namenska industrija, u pogone se uvodila robotizacija, i svuda – domovi kulture, domovi zdravlja i bib-lioteke. Emituje se na Radio Beogradu Treći program (izdavao se i istoimeni časopis). Treći program je bio eminentni generator umetničkog
i intelektualnog sazrevanja, uz čiji će podsticaj, recimo, Radomir Konstantinović napisati i Filosofiju palanke i Biće i jezik. Crni talas u kulturi postaje komplementaran socijalizmu sa ljudskim licem. Bila je atmosfera poleta, razvoja, emancipacije, oslobođenja, Beograđani su se osećali građanima sveta. U koka-kola socijalizmu počelo je da cveta hiljade cvetova. U Americi, u dalekoj Silikonskoj dolini, aficionadosi kontrakulture utvrđivali su startnu poziciju za kompjutersku revoluciju koja će ubrzo izmeniti život ljudi na planeti.

Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone

U srpskoj privredi, ali i u svim ostalim delatnostima, javlja se novi sloj – menadžeri, stručnjaci, bez kojih je modernizacija bila nemoguća, a dotadašnji „partizanski direktori“ nisu imali sposobnosti i znanja za dolazeću tehnološku stvarnost. Marko Nikezić je shvatao zahteve vremena, ali i ograničenja dotadašnje prakse. Upozorio je na neravnomernu razvijenost republike, podsetio da postoje krajevi gde po milion i po ljudi živi u izrazitoj zaostalosti. Zaključak je bio: Teško da se takvi možemo evropeizirati. Upravo se i dogodilo da nerazvijeni nadvladaju razvijene i kasnije „ubiju“ Jugoslaviju. Bio je Nikezić, međutim, protiv dizanja „političkih fabrika“, podsticao je da se traže „inteligentne metode“ za razvoj tih područja – one koje bi im pomogle dugoročno i osposobile ih za samostalan život bez intervencije države, i da u tim projektima ekonomski i finansijski faktori ne snose samo rizike, već da učestvuju i u dobiti. Dakle, da se prizna legitimitet profitu.

Biznis je biznis, govorio je Nikezić, ima svoju logiku, i ako napravi posao – u redu. Ako ne, opet u redu, idemo dalje. Pogubna je ona intervencija politike koja gradi Potemkinova sela i zatvara privredu u nacionalne granice, jer se onda rađaju opasniji nacionalizmi, destruktivniji od „popovskih“, a zasnovanih na prošlosti. Nikezić je podsećao da je ranije na hiljadu radnika bilo desetak inženjera, ali da je za modernizaciju potrebno preko sto. I kao što je nužno uvoditi moderniju opremu koja će stariju izbacivati na način klin se klinom izbija, tako se moraju zaposliti mladi stručnjaci, spremni da odbace prevaziđene šablone. Potrebno je otvarati vrata onima koji ne bi bili „transporteri naredbi iz vrha komiteta“, već bi stručnim znanjima razvijali metode da se, kako je Marko slikovito govorio, taj „bik nerazvijenosti uhvati za rogove“.

Egzistencijalni strah su pred ovim idejama morali osetiti konzervativni i stariji kadrovi. Najava da se mora „klin klinom izbiti“ donela im je nesanicu. Bili su navikli na „spontane“ aplauze i ovacije na sve što god izjave, imalo ili nemalo smisla. Odjednom se pojavio čovek koji dok govori razmišlja, ne izbacuje parole, zakletve, osude i pretnje, i traži da se privreda oslobodi njihovog begovanja i pretvori u surovi biznis izložen dokazivanju na tržištu. On je nagoveštavao kraj njihovom tutorisanju.

Oni su, međutim, u savezu sa Titom, Dražom Markovićem i Petrom Stambolićem uklonili Nikezića, ali zajedno sa njim izveli su i „seču“ dvanaest hiljada srpskih direktora, rukovodilaca, stručnjaka, isprašili su ih i demonizovali kao „tehnokrate“, „liberale“, „anarholiberale“, „tehnomenadžere“ – presudili su im etiketama koje u civilizovanom svetu označavaju napredne ljude.

Da li je ta seča progresivnih kadrova trajno obezglavila Srbiju, inače hronično siromašnu stručnjacima i bez tradicije dobrih zanatskih navika? Danas je ovde najteže naći profesionalne, etične i lojalne menadžere. Uništavanje jedne i jedine civilizacijske koncepcije razvoja u Srbiji dalo je šansu i otvorilo put institucionalizaciji narodnjačkih demagoga, antievropskih i antiprosvetiteljskih. Predstavili su se kao patriote, ljubitelji otadžbine, a na kraju, sa svim onim što su učinili, razmontirali i opljačkali, sa uništavanjem životnog vremena miliona ljudi, pokazali su se kao najveći neprijatelji Srbije.

Dugi i neuspešan put do građanske svesti u Srbiji, kako je primetila Latinka Perović, bio je batrganje između mistifikacija i stvarnosti. Kidao se kontinuitet razvoja, pa je posle svakog obračuna nasilno instaliran neki novi početak. Međusobno posvađane epohe uvek su svaka za sebe kretale od nule, ali i sa pljačkom prethodne.

Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle

Marko Nikezić nije za sobom ostavio dnevnike, nije napisao memoare, niti ikakvu drugu studiju. Posle njega ostala su lepa sećanja savremenika, puna poštovanja, njegovi referati i govori, i njegove neme skulpture, njegove reči u kamenu. Latinka Perović je u Srpskoj krhkoj vertikali izabrala i priredila Nikezićeve govore iz raznih prilika. Dovoljno su personalni da možemo dobiti predstavu o tome kako je mislio i kako je druge motivisao da misle. U knjizi Slavoljuba Đukića postoji skraćeni intervjui – i to je sve. Kada je pročitao Slom srpskih liberala Slavoljuba Đukića, Nikezić je, a bio je već u bolnici, bacio knjigu na krevet i rekao da je to „laka knjiga o ozbiljnim temama i vremenima“.

(Nastaviće se)

Oceni 5