Nije ni Meg Ryan divljala nedeljom popodne

U ovom kratkom filmu, koji liči na one porodične snimke napravljene samo za ličnu upotrebu, nema praznih obećanja. U pitanju je kraj pozorišne predstave The Widow Jones, snimljen da ostane i budućim generacijama kao prvi „romantični film“. Na njemu su jedna žena i jedan muškarac, zaljubljeni, spremni da šokiraju javnost koja na poljupce još nije bila navikla. Zamislite šta bi bilo da su se na platnu ukazala dva brkata muškarca.

Romantični filmovi su u proteklih stotinak godina evoluirali, napredovali, ali su mahom ostali beskrvni, platonski, „čisti“ i… heteroseksualni. Podsećaju na nedeljna popodneva, na one trenutke kad obični smrtnici pokušavaju da odlože početak radne nedelje. Ukazuju se na ekranu kao dobre vile, priče o usamljenim dušama koje su na kraju pronašle sreću. You've Got Mail (1998) je na primer dobrodošao u svaku dnevnu sobu, pa se već više od dve decenije vrti u pozadini, ostaje u podsvesti i širi se kao miris tople pogače ili nekog drugog jela koje se peče u rerni.

Nevolja s ovakvim filmovima je naravno u tome što je sreća uvek u nekom drugom. Junakinje i junaci nisu kompletni dok ne pronađu tu „drugu polovinu“ s kojom će živeti srećno do kraja života. Onda se, baš kao i bajke, završavaju na početku – niko ne može da vam garantuje da ćete biti srećni do kraja svog ili tuđeg života s nekim koga ste upoznali pre nedelju dana.

Dobro, film je ipak film i tako mora da bude. U poslednjih stotinak godina se dogodilo još nešto – svet je otkrio homoseksualca. Budući da se utvrdilo da postoji, red je da dobije i svoje romantične filmove. Ispostavilo se da to nije baš lako – u Srbiji se i danas besni ukoliko se u nekoj domaćoj seriji muškarac zaljubi u drugog muškarca.

Svet srećom nema nameru da nas čeka, pa su gejevi ušli i u velike filmske studije – film Bros je „prva romantična komedija s gej junacima“ iza koje stoji neka velika filmska kuća (Universal Pictures). Nezavisnih ljubavnih filmova s kvir likovima je bilo i ranije (pre samo nekoliko meseci je izašao Fire Island), ali je to što je Universal stao iza ove priče ipak neka vrsta prekretnice (naravno ako se pokaže da takvi filmovi donose ozbiljan novac).

Bros nije još jedna priča o autovanju – junaci su četrdesetogodišnjaci koji su već svašta prevalili preko glave. Njihove generacije su neka vrsta spone između onih koje je pokosila pandemija HIV-a i onih koji danas žive slobodnije, bar na društvenim mrežama. Bros nije ni ljubavna priča, bar ne sasvim, već neka vrsta satire i izvrtanja svega onoga što su nas „mlaki“ filmovi naučili o ljubavi.

Billy Eichner (glavni glumac i jedan od scenarista) se od samog početka podsmeva i kvir kulturi, te je pretresa i preispituje. Junak kojeg igra u filmu ima svoj podcast – 11. cigla (11th Brick). Odmah je jasno da ćemo uz romantični sirup dobiti i ponešto od brisane istorije. Zašto 11. cigla? Kako Eichner, to jest lik kojeg tumači (Bobby Leiber), kaže – beli cis gejevi su tokom Stonewall pobune možda bacili neki kamen, ali tek kasnije – sve su započele trans* žene i lezbejke.

Tu se ne zaustavlja – zakačiće i Queer Eye, rijaliti šou koji je postao neka vrsta simbola za „prihvatanje gejeva“ (naravno da te razumem, pa gledam Queer Eye!), film Bohemian Rhapsody (potpuno zasluženo), ali i stereotipe na koje smo toliko navikli da ih više i ne primećujemo. Sladunjava priča o ljubavi koja je u samom centru filma je tako više odnos prema celoj zajednici, nego prema jednom muškarcu koji trenira svaki dan, zbog čega se ljubav lepi za njega.

Glavni likovi su u sebi okupili razna opšta mesta iz života kvir ljudi, pa bar u početku služe kao kapsule u koje su autori ulili crtice o stereotipima. I neke scene stvarno liče na pravi život – na primer komunikacija na dejting aplikacijama – „Hej“ „Hej“ „Hej“ Hej“ „Šta ima“ „Ništa ti?“ „Isto“ „Šta tražiš“ „Nešto zabavno. Ti?“ „Isto“. Iz tih nemuštih komunikacija se ponekad izrodi nešto zanimljivo, ali susreti uglavnom liče na ono što se desilo u filmu – ko bar jednom nije ležao pored muškarca koji je sam sebi dovoljan, kao da nije ni živeo.

Naši junaci se sreću u pravom životu, što je sveti gral homoseksualnog ljubavnog postojanja. Posebno je slatko što u tome nema ničeg romantičnog – jurnjava s muškarcem koji je spreman da ispari kao da se nikada ništa nije ni dogodilo počinje sasvim običnim razgovorom – Bobby Leiber  prilazi Aaronu, ovaj mu pokazuje jednog plesača i kaže “Trebalo bi da jebem njega i njegovog muža kasnije“.

I posle se prepliću s tim plesačima i drugim tipovima kojim im se nađu na putu, a sve da bi nam objasnili da „ljubav nije ljubav“. Istina je da je u toj rečenici uvek bilo nečeg neprijatnog, poput potčinjavanja, želje da se nekome dopadnemo. Istina je da nije sve isto, između ostalog i zbog toga što pripadnici LGBTIQ+ zajednice upoznaju traume ranije od većine svojih heteroseksualnih vršnjaka. Nije svaka ljubav ista, ali bi svi trebalo da budemo jednaki.

Ta jednakost ne stiže na tacni. I danas je mnogo onih koji misle da bi gejevi trebalo da žive u katakombama. Svet ipak brže napreduje na filmu. Iako Bros nudi bezbednije okruženje, ne pokušava da obriše traume. Mnogima je dosta filmova s mrtvim gejevima, vreme je za srećan svršetak kažu. I to je tačno, ali ne po cenu toga da zaboravimo one kojima je ta sreća izmakla. Bobby Leiber govori o svojim iskustvima, ne poriče da je bilo teško i kaže jednu važnu stvar – „Samopouzdanje je kad shvatiš da si ti jedina osoba na koju možeš da se osloniš“. Retko je šta na svetu tačno kao ta rečenica.

Pojedini kritičari tvrde da je ovo još jedan film o gejevima koji je pravljen da se dopadne heteroseksualcima. Istina je da su glavni junaci beli gej muškarci i da su ostali likovi u pozadini, ali se Bobby Leiber podsmeva i tome. Istina je da je film mekan, da nema eksplicitnih scena seksa, kao uostalom i u svim romantičnim komedijama. Nije ni Meg Ryan divljala nedeljom popodne, već je strpljivo čekala da stigne mejl. I to je sasvim u redu.